Susret sa Stefanom Tićmijem, piscem nagrađivane knjige „Ja sam Akiko“, bio je nešto sasvim sasvim posebno. Njegov lik mi je bio poznat ali, znate kako, ljudi često liče jedni na druge te ga nisam odmah poznala kao tvorca male neobične devojčice koja je toliko voljena i među decom, ali i nama odraslima. Pošto se sve odigralo u knjižari u kojoj radim, logično je da smo pričali o knjigama i pisanju. Došli smo i do toga da dogovorimo ovaj slatki, kratki i maštovit razgovor. Uživajte, jer ja jesam i smišljajući pitanja i čitajući odgovore.
„Ja sam Akiko“ ili Ja sam Stefan? Koliko smo zapravo upoznali vas kroz ovu knjigu?
Dugo sam se pitao koliko to Stefana živi u ovom Stefanu, plaćaju li svi oni stanarinu, račune, brišu li prašinu, izbacuju li đubre van, kako su, kakva im je životna filozofija, koji od njih sluša Krankšvestern, a koji Debisija, a onda su me na jednom književnom festivalu smestili samog u trokrevetnu sobu, na jednom od sledećih u četvorokrevetnu i tad mi je već bilo jasno da se broj Stefana u meni menja, iz časa u čas, iz predela u predeo, Akiko je samo jedna od njih, nekakav delić obale sa koje ulaziš u ono more u sebi i gnjuriš, gnjuriš, u nešto duboko, nešto ranjivo, nešto fosilasto, nešto neispitano dok je sve oko tebe plavo i modro. I zaglušujuće. U knjizi sam izneo na površinu dovoljno modrine i plavetnila, nadam se.
Ko vam je dao najlepši komentar vezan za „Ja sam Akiko“? Dete ili odrasla osoba?
„U opštoj kakofoniji zvukova on je *kuc* božjim noktom o obod kristalne čaše.“
Nisu li mnoge knjige za decu potrebne i odraslima da bismo se podsetili pravih vrednosti, radosti i snova?
Moj prijatelj Joškin Šiljan ima jedan fenomenalan zapis: „Sinko, ono što ti duša vidi i žmurećki će nađeš“. E sad, da li uz pomoć literature ili mimo knjiga, svako ima To nešto, što će i žmurećki da nađe, ma gde bio. Svakako, svako ima drugačiji pogled na vrednosti, snove i radosti, neko veruje u opipljivo, neko u neopipljivo, etc. etc.
Naravno da knjige za decu jesu potrebne i odraslima, baš kao što su nekome još u ranom detinjstvu potrebne knjige za odrasle, kako bi malčice razjasnio neke stvari koje ga muče ili kako bi pobegao od tih stvari. Umetnost je, verujem, divan način da se samoprevaziđeš.
Koja knjiga zaslužuje da se o njoj priča?
Možda bih izdvojio knjigu „Kasandra i vuk“, Margarita Karapanu, veoma škakljiva, čudna i nije namenjena deci, nikako.
„Jednog dana, moja mama Kasandra mi je donela lepu lutku na poklon. Bila je velika i umesto kose imala je žutu vunicu. Stavila sam je u kutiju da spava, ali sam joj pre toga otkinula ruke i noge kako bi stala. Kasnije sam joj otkinula i glavu da ne bi bila tako teška. Sada je mnogo volim.“
„Možda me je rodila baba, baba je rodila sve u kući.”
Preporučujem još i Saramaga „Godina smrti Rikarda Reiša“, Gorgi Gospodinova: „Sva naša tela“, „Fizika tuge“, Gorder „Devojka sa pomorandžama“„ Tarjej Vesos „Ptice“, a trenutno čitam njegov „Ledeni dvorac“.
Može li pisac, danas, napisati više od jedne maestralne knjige?
…ili, naprosto, ceo život piše jednu te istu knjigu?
Razgovarala: Aleksandra Bogdanović
Izvor: bibliotekarkablog.wordpress.com