Intervju sa Sarom Bledel: Za mene je važno da znam kako teče policijska istraga

Danska kraljica noara u ovom intervjuu govori o romanu „Zaboravljene devojčice“, tabu temi koja ju je zainteresovala i glavnoj junakinji, inspektorski Luiz Rik.



Recite nam nešto više o Luiz Rik, ali i o tome kakav je njen privatni život na početku romana „Zaboravljene devojčice“.

Luiz je upravo postala šefica Specijalne istražne službe na početku romana „Zaboravljene devojčice“. Ova jedinica je pododeljenje Odseka za potragu, koji je deo Državne policije.

Svake godine u Danskoj bude prijavljen nestanak između 1600 i 1700 ljudi. Mnogi od njih se vrate sami, neki od njih budu pronađeni mrtvi, jer su umrli usled prirodnih okolnosti, dok se drugima nikada ne uđe u trag. Prema proceni Državne policije, u slučajevima kada se osobe i dalje vode kao nestale, prosečno je u pet takvih slučajeva počinjeno krivično delo. Ovim slučajevima bavi se odeljenje kojim upravlja Luiz Rik pokušavajući da ih osvetli i reši.

Luiz, takođe, dobija i novog kolegu Ajka Nordstrema, a nama je već na početku jasno da će to biti odnos pun tenzija.

Poput Magdaleninih perionica, i uslovi u institucijama za Zaboravljenu decu mora da su bili veliki šok za dansko društvo. Zašto ste se odlučili da baš taj deo istorije obradite u svojoj priči i šta je najšokantnija činjenica na koju ste naišli prilikom istraživanja?

Tokom godina pratila sam i istraživala različite teme, kao što su prostitucija, spajanje ljudi preko interneta, korišćenje opojnih supstanci, vršnjačko nasilje, potpomognuto samoubistvo, ali i mnoge druge. U „Zaboravljenim devojčicama“ priča prati istorijska zbivanja u domu za neželjene devojčice koje su roditelji napustili.

Pre pedeset godina, bio je običaj da se lokalne vlasti pobrinu za decu koja zbog određenih razloga tu brigu nisu mogla da dobiju od svojih bioloških porodica. Kada bi devojčice upisali u registar sirotišta, od roditelja je traženo da zaborave da su njihova deca ikada postojala. Dve od tih devojčica, bliznakinje, pojavljuju se mnogo godina kasnije pošto su zvanično proglašene mrtvima. Čitala sam o toj zaboravljenoj deci u danskim novinama, a priča o njima mi ste stalno vrzmala po glavi. Bila sam veoma zainteresovana za nju.

Zbog onih čitalaca koji nisu bili u prilici da čuju vaše govore i da čitaju o vama ranije, možete li nam reći nešto više o stopi kriminala u Danskoj? Koji zločini su najzastupljeniji?

Najčešći zločini u Danskoj su provale i krađe, ništa što je „egzotično“, ali je i te kako karakteristično za većinu zemalja u svetu, pretpostavljam. Za nas koji pišemo kriminalističke romane, provale i krađe nisu najzanimljivije stvari o kojima biste želeli da pišete. Kada bi se vodila statistika o zločinima počinjenim u kriminalističkim romanima, ta slika bi u potpunosti bila drugačija od stvarnosti, ali i mnogo jezivija.

Luiz Rik je imala veoma uglednu karijeru. Da li je uobičajeno da žene u njenoj profesiji dotignu taj nivo uspeha? Čini se da su oružane jedinice polje rada u kom dominiraju muškarci, a da li se žene u Danskoj sreću sa istim izazovima kao što je slučaj ovde u Sjedninjenim Američkim Državama?

Ne mogu to reći sa sigurnošću. Ali da, žene u Danskoj definitivno mogu dostići taj nivo profesionalnog uspeha kada je policija u pitanju. Pre samo nekoliko godina, na čelu danske Državne policije je bila žena. U Danskoj je razmera takva da imate 76% muškaraca i 24% žena koje rade u policiji. Naravno, i dalje postoje razlike kada se povede pitanje karijere i pola, ali smatram da mi u Danskoj pokušavamo da te razlike uočimo i da ih izbalansiramo. Međutim, kada ste to već spomenuli, moramo imati na umu i biološke razlike između žena i muškaraca, a koje očito utiču na izbor karijere i profesije.

Prijateljstvo između Luiz i novinarke Kamile Lind zauzima centralno mesto u serijalu. One su veoma bliske, ali ipak moraju da uspostave određene granice, jer su njihove karijere u nekoj vrsti sukoba. Uporedite ove dve junakinje zarad čitalaca koji se još nisu upoznali sa vašim serijalom.

Luiz Rik i Kamila Lind su odabrale da jedna drugoj budu članovi porodice. Pratimo ih dok obavljaju svoje poslove (policajka i novinarka), a istovremeno saznajemo mnogo toga o njihovim sinovima i supružnicima. Krstarimo sa njima Kopenhagenom, ali i kroz predgrađa i sela gde su obe odrasle (kao što je slučaj i sa mnom), na oko pedeset kilometara od Kopenhagena. To su područja sa velikim brojem šuma, fjordova i sela. Područja koja imaju velika istorijska značenja i hiljadugodišnju kulturu mitologije. U romanu saznajemo kako se odvija policijski deo posla, ali upoznajemo i medije i njihovo funkcionisanje. Takođe, roman nam ih prikazuje i u okolonostima u kojima se rešavaju zločini, i to izbliza. Za mene je važno da znam kako teče policijska istraga, a prilikom pisanja, istraživanje činjeničnih elemenata najvažnije je za priču. S obzirom na to da sam po struci novinar, mogla sam iz prve ruke da pišem o novinarskom poslu i načinu na koji novinari razmišljaju i kako funkcioniše medijski posao.

Luiz i Kamila su samo donekle slične. Obe dele strast prema svom pozivu i obe žele da budu najbolje u onome što rade. Luiz je mnogo komplikovanija osoba od Kamile. Ona je tvrdoglava, i ne voli kada se njeni stavovi preispituju. Luiz nije osoba koja će se lako vezati za ljude, pogotovo kada je u pitanju njen ljubavni život, a vrlo često ne može da razdvoji profesionalni od privatnog plana. S druge strane, imamo Kamilu koja je otvorenija kada je ljubav u pitanju i koja je verovatno iskrenija u vezi sa svojim osećanjima. Kamila je jaka i direktna, dok je Luiz osoba koja je introvertna i koju kroz život vode emocije i instinkti.

Iako imate problema da disleksijom, kao dete ste često voleli da zaronite i pobegnete u svet reči. Ovo je uobičajeno ponašanje za introvertne mlade ljude, ali se ne sreće često kod osoba koje pate od disleksije. Na koji način su te dve stvari (disleksija i introvertnost) dovele do toga da postanete pisac?

Moja strastvena povezanost sa kriminalističkim romanima i literaturom te vrste traje još otkad sam bila dete i dok mi je majka pričala priče. A kada sam počela da čitam „Pet prijatelja“ Inid Blajton, spoznala sam i to da mogu i te kako dobro da izmišljam svakakve stvari. Imala sam tu sreću da sam oduvek bila neverovatno radoznala: nije mi nedostajalo sumnjičavosti i mašte, empatije i želje da istražujem ljudske odnose, pogotovo kada se pogoršaju ili kada ljudi pokušavaju da sakriju ono što ne žele da drugi vide. Drugim rečima, s jedne strane je izgledalo kao da je suđeno da počnem da pišem kriminalističke romane, dok je s druge strane bilo mnogo razloga zbog kojih je izgledalo kao da će to biti nemoguća misija, a samo jedan od njih bio je i disleksija. Knjige i priče bile su sastavni i veoma važan deo mog odrastanja – moja majka je bila glumica, a otac novinar. Mislim da su moji roditelji bili ti koji su mi ulili neophodnu snagu da verujem u sebe i svoje sposobnosti.

U nekoliko navrata bili ste proglašeni za najpopularnijeg danskog autora. Koje su razlike kada je u pitanju podrška u vašoj rodnoj zemlji u odnosu na druga mesta?

Pa razlika je u tome što živim u zemlji u kojoj sam rođena. Ovde provodim većinu svog vremena i dostupnija sam za intervjue i gostovanja. Čak sam i autor emisije „Nordic Noir“ u formi večernjih sedeljki. Lakše je da budete poznati tamo gde živite i gde provodite većinu svog vremena. A i kulture se razlikuju. Radite stvari na drugačije načine u zavisnosti od toga gde se nalazite. Međutim, mislim da je najlepše to što u većini zemalja čitaoce zanimaju slične stvari u vezi sa mojim knjigama, ali i u vezi sa mnom kao piscem.

Izvor: bolobooks.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković