Intervju sa Sarom Bledel

Sa danskom „kraljicom krimića“ Sarom Bledel razgovarali smo o njenoj dosadašnjoj književnoj karijeri i najnovijem romanu pod naslovom „Povratak nestale“.

Opišite „Povratak nestale“ u nekoliko rečenica.

„Povratak nestale“ je moja najnovija knjiga i govori o smrti, ljudskom dostojanstvu i tajnama iz prošlosti.

U pitanju je najnoviji naslov u popularnom serijalu o detektivki Luiz Rik. Mogu li oni koji do sada nisu čitali Vaš serijal da počnu od ove knjige?

Možete početi odakle god želite, samo nemojte od poslednje stranice!

Kako biste ukratko opisali svoju protagonistkinju?

Luiz je hrabra, nezavisna žena, neko sa kim se lako možete poistovetiti, ali u „Povratku nestale“ neke stvari počinju jako da je nerviraju.

Da li ste oduvek bili ljubitelj kriminalističke proze? Sećate li se ko je bio prvi autor krimića sa kojim ste se susreli?

Kao dete sam obožavala serijal Pet prijatelja Inid Blajton. Ona je pisala sjajne detektivske priče za decu.

Kada biste mogli da pozovete na večeru tri autora krimi romana, ko bi to bio?

Pozvala bih Karin Sloter, Lizu Anger i Alafer Berk... a onda bih njih zamolila da pozovu Majkla Konelija, Lija Čajlda i Harlana Kobena, a onda bih... uh, čekajte malo...

Kako ste počeli da se bavite pisanjem? Da li ste o tome oduvek sanjali ili se to dogodilo neočekivano?

Nikada nisam sanjala da postanem pisac. Veliki sam ljubitelj kriminalističkih romana, čitam ih od detinjstva i oduvek su bili deo mog života. Pre 25 godina sam osnovala sopstvenu izdavačku kuću s namerom da objavljujem isključivo krimiće. To je bilo zaista divno iskustvo, jer se ispostavilo da mogu da živim od čitanja svoje omiljene literature. Ali u to vreme još uvek nisam ni pomišljala da bih i sama mogla da postanem pisac.

Dugo sam radila kao televizijski novinar, ali taj posao je neverovatno stresan – stalno jurite rokove, stalno se nešto dešava... Jednog dana, usred haosa snimanja jedne veoma popularne emisije, osetila sam da neću još dugo moći da izdržim i počela sam da izmišljam sopstvenu krimi priču i pričam je sebi kako bih se smirila. Ni sama ne znam odakle je ta priča iskrsla. To nije bilo nešto o čemu sam prethodno razmišljala, niti nešto što sam planirala da zapišem. U glavi mi se iznenada pojavila ideja i ja sam jednostavno nastavila da je razvijam. Možda je to bio samo mehanizam odbrane od stresa, ali ispostavilo se da je to bio moj prvi susret sa Luiz Rik. Bila su mi potrebna tri ili četiri meseca da shvatim da sam se upoznala sa svojom junakinjom i da bi možda trebalo da pokušam da nešto od toga i zabeležim.

Toliko dugo niste ništa zapisali? I sve ste držali u glavi?

Da. Svakodnevno sam izmišljala nove detalje, ali samo da bih se zabavila i opustila. Ali onda sam došla do jednog događaja u priči koji nisam mogla da osmislim na osnovu sopstvenog znanja i iskustva. Jednostavno nisam znala kako bi ta situacija izgledala u stvarnom životu pa sam pomislila da ne bi bilo loše da porazgovaram sa nekim policajcem. Odlučila sam da napišem pismo bivšem šefu Odeljenja za ubistva i pitala ga da li bi mogao da me upozna sa nekim od svojih istražitelja. U tom trenutku još uvek nisam bila svesna da je to ono što pisci zovu „istraživanje“. Samo dan nakon što sam poslala pismo, on me je pozvao telefonom i rekao: „Ovo je vrlo zanimljivo. Zašto ne svratiš na kafu?“ Bila sam zatečena. Želela sam da čujem odgovore na svoja pitanja, ali mnogo je zanimljivije to što sam, posle toliko godina čitanja detektivskih priča, imala utisak da idem na sastanak sa superherojem. I tek tada mi je svanulo! Rekla sam sebi: „U redu, Saro. Od sada radiš na svom prvom romanu.“ I tako je sve počelo.

To nas dovodi do mog sledećeg pitanja. Policijske istrage su u Vašim romanima uvek prikazane na veoma zanimljiv i uverljiv način. Stvarate sjajne likove koje Vaši čitaoci obožavaju, ali istovremeno ulazite i u detalje istraga i uvodite nas u sam proces rešavanja zločina. Kako Vam polazi za rukom da održite taj nivo realizma? Da li ste i dalje u stalnom kontaktu sa detektivima?

Kako su se nizali romani o Luiz Rik, tako je broj mojih savetnika u policiji rastao. U jednom trenutku je delovalo kao da imam sopstvenu jedinicu unutar Odeljenja za ubistva! Svi su bili veoma ljubazni i uvek spremni da pomognu. Istraživanje za svaki roman predstavlja veoma važan deo mog posla, i to ne samo zbog verodostojnosti – koja je, naravno, značajna – već zato što je važno uveriti čitaoce da ja znam kako izgleda život i posao policajca. Svi ti sitni detalji – gde parkiraju bicikl, koji lift koriste – možda ne izgledaju tako važno, ali meni su i te kako važni, jer želim da čitaoci steknu utisak da je Luiz stvarna. I ne samo ti naizgled nevažni detalji – činjenice su vrlo bitne. Želim da ubedim svoje čitaoce da znam šta radim. Ako im pružim temelj zasnovan na činjenicama, dalja gradnja priče se odvija kao po loju. Što više znam, to se osećam sigurnije, a onda mogu da dam mašti na volju.

I posle svih ovih godina još uvek uživam u istraživanju. Po prirodi sam radoznala i uvek želim da znam više – želim da razgovaram sa ljudima, da učim. Ne mogu da pišem o nečemu ako u glavi nemam jasnu predstavu o tome. Kada sam pisala „Povratak nestale“, otputovala sam sa sinom u Bristol i sve detaljno proučila – da bih tačno znala kako izgleda lokacija o kojoj pišem.



Da li to znači da negde u Bristolu postoji kuća koja Vas je inspirisala da napišete prvu scenu u romanu? I onaj prozor?

Da, naravno! Videla sam ga i odmah sam znala gde će žena stajati. Nisam sigurna da bih mogla da pišem o nekom mestu a da ga prethodno nisam videla. Mislim da to ima nekakve veze sa mojom disleksijom. Ona je imala velikog uticaja na mene – kao dete sam veoma sporo čitala, bilo mi je veoma teško da pratim tekst, ali sam zato obožavala slike i verujem da mi se zbog toga danas, kada pišem, priča u glavi ne pojavljuje u vidu reči već u vidu filma.

Postoje, doduše, i trenuci kada priča preuzme kontrolu. Kada sam pisala svoj prvi roman, mislila sam da tačno znam kako će radnja izgledati – sve sam unapred isplanirala. U romanu postoji scena u kojoj se Luiz priseća trenutka kada je prvi put morala da saopšti vest o nečijoj smrti. U tom trenutku je jako potresena – skoro da doživljava nervni slom. Ni danas ne znam odakle se ta scena stvorila. Bio je to prvi put da me je priča iznenadila, otela mi dizgine iz ruku. To mi se retko dešava. Stvorila sam snažan ženski lik, dala joj sve osobine čvrste, samostalne žene, i onda, posle samo deset stranica, ona doživi slom. To se u potpunosti kosilo sa mojim planom. Mogla sam sve da izbrišem, da počnem iz početka i dam joj jači „oklop“, ali nisam – shvatila sam da je ona jednostavno takva. To je njena prošlost, nešto sa čim mora da se izbori. Kada sam završila rukopis, pitala sam svog prijatelja, bivšeg šefa policije, šta misli o toj sceni. Da mi je rekao da mu se ne sviđa, ili da je to neobična reakcija za nekoga ko radi u policiji, promenila bih je. Ali on se samo nasmejao: „Draga Saro, bilo bi neobično da nije tako reagovala. Policajac mora da poseduje sposobnost da saoseća.“

To je veoma interesantno. Kao da je postala stvarna ličnost!

I jeste, postala je stvarna ličnost. Ona je kul, ona je jaka, ali nije od čelika. Nije superžena, i to je nešto sa čim sam morala da se pomirim.

Pređimo na „Povratak nestale“. Ova knjiga se bavi jednim prilično kontroverznim pitanjem – pitanjem eutanazije. Zanima me zašto ste odlučili da se uhvatite ukoštac sa tom temom, jer ona nije nimalo prijatna i malo je onih koji su spremni da o njoj govore.

Slažem se, to nije nimalo prijatna tema za roman. Ja sam pre četiri godine izgubila oba roditelja. Bili su veoma stari, dugo su bili u bolnici, i svi smo bili svesni u kom pravcu se situacija razvija. U našoj porodici se o smrti uvek razgovaralo kao o nečem prirodnom, tako da sam unapred znala kakva će biti odluka mojih roditelja ako na samom kraju budu suviše bolesni ili budu trpeli prevelike bolove. O tome smo otvoreno razgovarali i znala sam njihovo mišljenje i šta žele.

Istovremeno, nije mi bilo nimalo lako, jer sam ih volela i nisam želela da me napuste – nisam želela ni da razmišljam o tome. Ali to je bila moja sebičnost, ništa više, i na samom kraju, kada sam videla koliko pate, potpuno sam ih razumela. Mama mi je jednog dana rekla: „Ali, Saro, ja više nisam ja.“ U tom trenutku sam je razumela. Na kraju se ispostavilo da nisam morala da donesem tu odluku, ali posle njihove smrti sam dugo razmišljala o svemu što se desilo i osetila potrebu da o tome nešto napišem. Razmišljala sam o životu svojih roditelja i onome na šta se on na kraju sveo. Odluka da okončate sopstveni život u takvim okolnostima ima mnogo veze sa čovekovim dostojanstvom, sa načinom na koji želi da napusti ovaj svet.

Želela sam da to uključim u jednu od svojih priča, jer je to bilo moje lično iskustvo, nešto što me je nateralo da razmišljam o smrti i dostojanstvu.

Vaša knjiga će sigurno podstaći čitaoce na razmišljanje o toj temi. Niko ne voli da razmišlja o tome. Obično o tome čujemo u vestima i to je to – ne želimo da zamislimo sebe u takvoj situaciji.

Tačno. Nisam napisala ovu knjigu kako bih čitaocima nametala svoje stavove, već da bih ih navela na razmišljanje. Svako ima pravo na svoje mišljenje, a ja sam samo želela da napišem priču koja će osvetliti ovu kontroverznu temu iz svih uglova.

Ne mogu da govorim u ime drugih, ali u mom slučaju ste uspeli. Dugo sam razmišljala o tome šta bih uradila u toj situaciji. Šta da su u pitanju moji roditelji? Promenimo malo temu. Da li prepoznajete sebe u svojoj junakinji Luiz Rik?
U početku nisam videla nikakve sličnosti. Ona je bila ličnost za sebe. Tako sam je zamislila. Bila je potpuno nezavisna. Ne znam kada je to tačno počelo da se menja – možda od treće knjige – ali iznenada sam osetila da počinjemo da utičemo jedna na drugu. Ona sada ima neke moje osobine, a ja sam usvojila neke njene. I to ne samo karakterne osobine, već i lokacije na kojima živimo, detalje iz prošlosti i slično. Radnja romana „Zaboravljene devojčice“ smeštena je u moje rodno mesto i mislim da sam zapravo tada prvi put počela da u onome što pišem prepoznajem uticaj svojih uspomena, osećanja i događaja iz svog života.

Kakvi su Vam planovi za budućnost? Čujem da pišete još jedan serijal.

Da, trenutno radim na novom serijalu. Još obožavam Luiz Rik, ali ovaj serijal će imati novu protagonistkinju. Zamislila sam ga kao trilogiju. Prvi deo će uskoro biti gotov i verovatno će biti objavljen sledeće godine, a onda slede još dve knjige. Ovo neće biti kriminalistički roman na kakve sam vas navikla – neko će umreti, policija će biti umešana, ali nećemo morati da rešavamo zločin. Usredsrediću se na međuljudske odnose – šta se zapravo dogodilo i zašto? Još uvek se dogovaramo oko naslova.

Izvor: crimebythebook.com
Prevod: Jelena Tanasković