Novi roman Roberta Herisa „Konklava“ je triler smešten u zatvoreni svet fiktivne konklave. Radnja se odvija u Sikstinskoj kapeli i u Domu Svete Marte, prebivalištu kardinala. Ovo nisu mesta u kojima se trileri obično odvijaju, kao ni događaji poput pronalaženja osakaćenih tela, a tu je i polomljeno posuđe i u jednom važnom trenutku, sve se odigrava u mukloj tišini. Tenzija je ostvarena kroz jedinstvo vremena i mesta, zbog čega čitalac knjigu ne ispušta iz ruku. Ko će biti izabran? Koji kandidat će se izdvojiti i osvojiti neophodne dve trećine? Nema tu mnogo čega što se može videti izuzev grupe starijih ljudi koja glasa, ali reč je o najvećem spektaklu na svetu.
Pitali smo Herisa koliko je politična katolička crkva. Da li je ona slična Novoj laburističkoj stranci koju dobro poznaje jer je među prvima podržao Tonija Blera? Odgovorio je da je cela poenta romana da nam pokaže razliku između crkve i sekularnog sveta. Konklavu ne treba mešati sa onim što bi se moglo odvijati u sekularnoj organizaciji. Naravno, postoje pravila konklave, ali ona pokrivaju duhovnu stvarnost. Posmatrati delovanje konklave iz spoljnog sveta bi bila užasna greška, ali roman nam dozvoljava da dobijemo unutrašnji pogled.
„Knjizi sam pristupio sa određenom zebnjom“, kaže Heris: „jer sam shvatio da – govorim to kao neko ko je očigledno van tog sveta – ako tretirate Vatikan samo kao neku sekularnu organizaciju, propustićete poentu.“
Pogled iznutra nam omogućava njegov glavni lik – i na mnogo načina glavni junak – kardinal Lomeli, dekan kolegijuma kardinala. Čitalac može videti iz njegove perspektive na koji način konklava funkcioniše: starca koji pokušava da održi šou na pravom putu i, istovremeno, čoveka od vere i molitve koga neprestano more sumnje. Perspektiva je religijska, a ne, kako je to Heris rekao, Dokinsov pogled koji bi bio beskorisan.
Na pominjanje čuvenog ateiste, morali smo postaviti neizbežno pitanje. Da li Heris veruje u Boga? Stiče se utisak da mu se ovo pitanje ne postavlja često. „Ne volim laki ateizam“, kaže. „Mislim da je ateizam izbor lakšeg, dosadnijeg puta. Više me privlače ljudi koji su izabrali teži put i pokušavaju da se povežu za nečim uzvišenim. Saosećam sa tim.“
„Nisam kršten. Oduvek sam to nekako blago prezirao jer sam osećao da neko biva uvučen u sve to samim rođenjem, kao što dobija i vakcine.“
Zatim dodaje: „Mislim da ovu knjigu ne bi mogao da napiše potpuni ateista.“
Roman je odlično istražen i ne postoje one blještave greške koje obično upropaste pisanje o katoličanstvu. Vatikan mu je pružio dobrodošlicu i učinio sve što je mogao da pomogne. „Ljudi u Vatikanu su bili od izuzetne koristi i ljubazni prema meni“, kaže. „Primetio sam u svoj toj pomoći koja mi je pružena neku novu atmosferu otvorenosti.“
Preko svog izdavača u Italiji stupio je u kontakt sa Vatikanom i dobio obilazak na koji ga je poveo jedan od papinih ceremonijalmajstora – Argentinac Giljermo Karčer. Na kraju obilska su ga upitali da li bi želeo još nešto da vidi pa je Heris tražio da mu pokažu kancelariju sekretara države. Na veliko iznenađenje našao se u očaravajućem koridoru koji je dekorisao Rafael, a koji je retko otvoren za javnost.
Očigledno je da mu se Vatikan dopao, njegova istorija i izgled. A važno je napomenuti i to da se on dopao Vatikanu (što je dobra vest za sve nas) jer su shvatili da Robert Heris nije Dejvid Jelop, autor zavereničke knjige o smrti pape Jovana Pavla I „U ime Boga“. Nasuprot tome, Heris je tip autora čija bi knjiga Vatikanu mogla učiniti veliku uslugu.
Kako je jedan od Herisovih prijatelja primetio, „Konklava“ je plemenita knjiga. Glavni junak, kardinal Lomeli, dobar je čovek i Heris se očigledno divi kardinalima u stvarnom svetu. Deluju mu inteligentno i kulturno, govore veoma mnogo jezika i imaju mnogo iskustva. Kako to sam autor kaže, svaki od njih predstavlja pedeset miliona ljudi. Konklava je najstarija vrsta izbora na svetu i najtajnovitija. Ako je uporedimo sa nekim drugim izborima (Heris pominje američke predsedničke izbore), daje mnogo bolje rezultate.
Kako bi se pripremio za ovaj roman, Heris je čitao jevanđelja. Lik Hrista ga je oduševio. „Čitao sam jevanđelja selektivno i na brzinu kako bih se pripremio za knjigu i bio zatečen snagom Hristove ličnosti koja se uzdizala sa tih stranica“, rekao je. „Kao romanopisac bio sam u stanju da cenim kontradikcije, način na koji neprestano hvata svoje sledbenike nespremne. Nikada niste potpuno sigurni šta je govorio. Na kraju nisam imao nikakvu sumnju da je bio poput tinjajućeg kratera gde je neki asteroid udario... Decenijama nakon toga ljudi su i dalje govorili o njemu.“
Upitao sam šta nosi budućnost za katoličku crkvu? Autor misli da je najveći izazov koji predstoji to što informaciono doba otkriva tenzije koje su do sad bile skrivene. U eri instant komunikacije, kulturne razlike će izaći u prvi plan. Sam papa Frančesko u sebi premošćuje kulture, ali kako će se to dalje razvijati, ostaje nam da vidimo.
Jedan od likova u knjizi je kardinal Tedesko, patrijarh Venecije, koji je debeo, seljačkog izgleda, ali inteligentni konzervativni Italijan, umalo je ukrao glavnu ulogu. Kardinal ističe da u svetu danas postoji rat protiv hrišćana. Heris je poprilično zatečen koliko malo pažnje mediji posvećuju ovom pitanju. Govori o desetkovanju zajednice iračkih hrišćana. Njegov roman je bio završen pre ubistva oca Žaka Amela, ali ga i dalje šokira naivnost svetske reakcije na ovaj religijski rat.
Moć fascinira Herisa i za njega se može reći da je politički pisac. Upotreba moći je tema „Konklave“ koliko i drugih Herisovih romana. Ali nije reč samo o moći: ona mora biti podstaknuta svešću i verom. Kako to Heris kaže – mora doticati unutrašnji život. On kardinale vidi kao ljude koji su u konfliktu u pogledu uloge pape, uplašeni užasnom usamljenošću koja očekuje čoveka koji je izabran.
„Konklava“ je više nego inteligentan triler: govori o dilemama sa kojima se svako od nas susreće kada se nađemo između očekivanja i stvarnosti, između svetog i profanog.
Izvor: catholicherald.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Foto: Krimidoedel Dr. Jost Hindersmann - Own work / CC BY 3.0 / Wikimedia commons