Intervju sa Robertom D. Kaplanom

Sa Robertom D. Kaplanom razgovarali smo o njegovoj najnovijoj knjizi „Jadran: Saglasje civilizacija krajem novog veka“. Pisac u intervjuu objašnjava zašto Jadran smatra zanimljivim u istorijskom i kulturnom smislu, govori o potencijalnoj novoj renesansi ovog regiona, Veneciji, njegovom shvatanju uloge putopisa i drugim temama.

Na početku knjige napominjete da je Jadran – a pod tim, naravno, podrazumevamo deo Evrope koji zapljuskuju talasi Jadranskog mora – jedna od onih tema koje se retko pojavljuju na radaru novinara, pisaca i profesionalnih stratega. Možete li nam objasniti zašto ga oni tako često previđaju i koji su razlozi zbog kojih ga Vi smatrate tako privlačnim i zanimljivim?

Zaista ne znam zašto mu se poklanja tako malo pažnje. Napisano je mnogo knjiga o Mediteranu kao takvom, ali broj onih koje govore o njegovim rubnim morima je poprilično mali.

Za mene je Jadran zanimljiv pre svega zbog toga što predstavlja svojevrsnu liniju razgraničenja, veoma sličnu regionima Baltičkog i Crnog mora. Moglo bi se reći da je smešten između Istoka i Zapada. Na zapadnoj obali ste u prošlosti imali Veneciju, na istoku Osmansko carstvo. Na zapadu vlada katoličanstvo, na istoku pravoslavlje i islam. On je zaista neka vrsta granice između civilizacija, ali istovremeno i – kako sam u međuvremenu otkrio – prostor na kome se civilizacije dodiruju, mešaju i koegzistiraju. Zbog svega toga – čak i ako zanemarimo činjenicu da je cela oblast obdarena neverovatnim prirodnim lepotama – Jadran mi je oduvek delovao fascinantno i zagonetno. Njega ne možete obuhvatiti jednostavnom definicijom. Koliko god se trudili, ne možete naslikati jasnu, jednodimenzionalnu sliku tog dela sveta. On ne vodi asocijacijama na homerovski mit kao Egejsko more, ne budi asocijacije na prekomorska osvajanja islama poput Indijskog okeana... Jadran je jednistvena mešavina modernističke književnosti i poezije, venecijanskih i osmanskih uticaja, katoličanstva, pravoslavlja i islama, Centralne, Istočne Evrope i Mediterana.

I podnaslov nam, uostalom, govori da je pre reč o „saglasju“ nego o sudaru civilizacija. U predgovoru Jadran opisujete kao „planetu u malom“. Veoma je zanimljivo što je cela regija u jednom periodu bila pod kontrolom Venecije i da je italijanski uticaj još uvek osetan. Vaša knjiga nas vodi u Italiju, ali i u Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Albaniju i Grčku. Gde se konkretno može videti to saglasje, to mešanje i preplitanje kultura?

Možete ga videti upravo u Veneciji. Venecija je italijanski, rimokatolički grad, ali je sama njena duša – estetska i umetnička suština Venecije – vizantijska, istočnjačka. Odličan primer je Katedrala Sv. Marka, koja predstavlja pravu „kuću čudesa“ vizantijske estetike. Videćete to i u Raveni, odakle moja knjiga počinje. Ravena je grad na italijanskoj obali, na zapadnoj strani Jadranskog mora, a ipak je dom nekih od najvećih dragulja vizantijske i pravoslavne kulture. Morali biste da odete u Tursku, Rumuniju ili Bugarsku da biste videli umetnost kakvu možete pronaći u Raveni. Tu je takođe i Trst, koji je – pored toga što je predstavljao tačku susticanja italijanskih, habzburških i slovenskih uticaja i interesa – za vreme Hladnog rata bio i prislušna stanica između Istoka i Zapada.

Slične dokaze vidite i kada se zaputite dalje, istočnom obalom Jadranskog mora, gde se krećete teritorijom nekadašnje Jugoslavije, ali posećujete gradove, zapravo gradove-države, čiji je istorijski karakter venecijanski.

Venecija je vekovima bila velika pomorska sila, ali čini se da će ovaj deo Evrope u skoroj budućnosti ponovo početi da dobija na značaju – dobrim delom zahvaljujući tome što je planirano da predstavlja krajnju tačku kineskog „Pojasa i puta“. Kakva budućnost očekuje Jadran u okviru tog projekta?

Prvo bih želeo naglasim da je kineska inicijativa „Pojas i put“ u poslednjih nekoliko godina doživela izvesne izmene. Situacija nije ista kao u vreme mog boravka u Italiji. Prethodni premijer Italije Mario Dragi, inače bivši predsednik Evropske centralne banke, uložio je mnogo napora da uspori kineski prodor u Italiju. Ali treba znati kada su u pitanju Kinezi – a ja već dugo pratim njihove aktivnosti u Indijskom okeanu – jeste da oni nikada ne odustaju. Ako se u jednom trenutku i razočaraju, za nekoliko godina će se sigurno vratiti i nastaviti sa pritiscima. Oni, uostalom, već uveliko ulažu širom Italije.

Zahvaljujući otkriću bogatih nalazišta prirodnog gasa u istočnom Mediteranu, u skoroj budućnosti nas očekuje gradnja novih gasovoda, koji će ići preko teritorije Balkana, ispod Jadranskog mora i dopremati prirodni gas Srednjoj Evropi. To će biti alternativa ruskom prirodnom gasu. Ali sve to je, naravno, nešto što nas tek čeka i zato Jadran još uvek nije toliko zanimljiv medijima.

Bilo kako bilo, postoji više faktora koji ovo područje polako transformišu u zonu od intenacionalnog interesa.

I Jadran se, dakle, postepeno internacionalizuje i globalizuje. U knjizi govorite o Veneciji i globalizaciji i čini se da sa žaljanjem konstatujete da je za one koji žele da upoznaju Veneciju bolje da čitaju o njoj nego da je posete, jer je potpuno globalizovana. Ili bar reflektuje onu vrstu kulture koju vidimo u globalizovanom svetu.

Od Venecije se ne može pobeći. Kada sam razmišljao o pisanju ove knjige, znao sam da želim da posetim Ravenu, Trst, Split, Kopar i ostale važne gradove. Venecija me je, da budem iskren, najmanje privlačila, jer ju je u potpunosti progutao masovni turizam. Posetio sam je krajem oktobra, bilo je kišovito i hladno, ali je bez obzira na to bila prepuna turista. Masovni turizam u 21. veku predstavlja vitalni deo globalizacije. U Veneciji vam se ne pruža samo prilika da razgledate prelepa dela vizantijske umetnosti i uživate u lepotama grada, već i da vidite dosadašnje rezultate globalizacije.

Na jednom mestu u knjizi govorite o prijemu na koji su naišle Vaše najpoznatije knjige i u tom kontekstu pominjete i putopise. Kakvo je Vaše viđenje putopisne književnosti?



Postoje različita mišljenja o tome, ali za mene su putopisi samo korisna alatka, sredstvo koje mi omogućava da pišem o istoriji, arhitekturi, umetnosti, geopolitici, filozofiji i ostalim stvarima o kojima želim da pišem. Njihova struktura mi dozvoljava da ostanem generalista – da razmišljam i pišem o najrazličitijim mogućim temama.

Putopisna književnost, doduše, može da bude i krajnje jednodimenzionalna. Isto bi se moglo reći i za novinarstvo. Nikad mi nije bilo jasno zašto postoje studije novinarstva. Kao da novinarstvo može biti predmet proučavanja poput istorije, muzike, arhitekture i slično. Novinarstvo nije tema: ono je alat kojim se služimo kako bismo objasnili stvarne teme. I zato pisanje putopisa i novinarstvo ne bi trebalo podizati na pijedestal.
Kada čitate neke od najboljih putopisa – kao što su, recimo, „Crno jagnje i sivi soko“ Rebeke Vest, „Sedam stubova mudrosti“ T. E. Lorensa, nekoliko knjiga Patrika Lija Fermora – vi vidite da to nisu samo knjige o putovanjima i upravo to je ono što ih čini izuzetnim: činjenica da iz njih možete mnogo naučiti o temama o kojima se obično ne raspravlja na jednom mestu.

Mi živimo u eri specijalizacije, u kojoj se gotovo slepo veruje da su akademske i druge formalne kvalifikacije jedina mera nečije inteligencije i sposobnosti da uradi neki posao. Kao staromodni generalista, smatram da u ovoj eri pisanje putopisa predstavlja sjajan način da se oživi generalizam.

Drago mi je što ste pomenuli Rebeku Vest, jer Vaše i njeno ime se u akademskim krugovima često pominju zajedno kada se raspravlja o moći putopisne književnosti. Ima, kao što znate, onih koji smatraju da su putopisi moćniji od stručnih knjiga, jer su u svakom pogledu pristupačniji. Da li su, po Vašem mišljenju, putopisi zaista toliko moćni i da li su to ikada bili?

Ako govorimo o moći, mislim da se ne radi toliko o putopisima koliko o stilu pisanja. Narativno pisanje ima veliku moć. Bilo da je reč o fikciji, putopisima, publicistici, popularnoj istoriji, ljudi vole zanimljive knjige, knjige koje neće ispuštati iz ruku. Problem s akademskom literaturom je  što je teška za čitanje. U njoj nije lako uživati. U slučaju knjige „Jadran“ bilo mi je veoma važno da postignem balans, jer se prilikom pisanja o svojim putovanjima pozivam na veliki broj stručnih knjiga i one su mi poslužile kao osnova. Mislim da te knjige zaista predstavljaju najbolje što akademski krugovi mogu da ponude. Pisali su ih vrhunski stručnjaci, veoma su zanimljive i prilično se lako čitaju.

Šta je onda, po Vašem mišljenju, najvažnije za pisanje dobrih putopisa?

Istraživanje. O lokaciji koju posećujete znate samo onoliko koliko možete da pročitate. Kada negde doputujete, pred vama je samo „ovde i sada“, a o onome što se dogodilo do trenutka vašeg dolaska možete saznati samo iz knjiga. Što ste više pročitali o nekom mestu, to ćete pokazati više razumevanja prilikom opisivanja. Ako se unapred pripremite, postajete bolji, obavešteniji putnik.

Vaša knjiga je sadržajna, sjajno istražena i napisana, ima memoarskih i elemenata književne kritike, govori o putovanjima, književnosti, istoriji... Kako biste je Vi opisali?

Ovo je knjiga kakve se više skoro i ne pišu, pisana za čitaoce kojih je sve manje. Specijalizacija je prisutna svuda, pa i u izdavačkoj industriji. Sve više je i „specijalizovanih“ čitalaca, koji su zainteresovani samo za određene teme. Ovo je knjiga koja odaje počast dobrom starom generalističkom pristupu pisanju. Čovek može da otputuje na neko mesto i bude zainteresovan za sve, da ne prepričava samo ono što mu se desilo i što je video, već da o svemu tome piše sa razumevanjem, da dozvoli da se drama odvija iznutra, na intelektualnom nivou. Mislim da će čitaoci primetiti da je ovde reč o knjizi koja se u priličnoj meri razlikuje od onih na koje smo se u poslednje vreme navikli.

Ovo je i veoma lična knjiga. Nikada neću biti dovoljno važan i poznat da bih napisao memoare, ili da neko napiše moju biografiju, i zato uvek umetnem deo sebe u svoje knjige, a onda mi samo ostaje da se nadam da će to moju priču učiniti zanimljivijom.
 
Autor: Džeremi Baseti
Izvor: travelwritingworld.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: John Stanmeyer