Intervju sa Rikom Riordanom: „Lepo je pretvarati se da si neko drugi s vremena na vreme“

Serijal o Persiju Džeksonu je pred vama i oduševiće mlade ljubitelje avantura Harija Potera, i sve one koji vole da se izmeste u neki drugi svet. Sa sajta autora prenosimo delove intervjua koji govore o ovom serijalu knjiga.

Dugo ste bili nastavnik. Zašto ste odlučili da naspustite učionicu?

To je bila teška odluka. Volim da podučavam. Volim da radim sa decom. Godinama sam predavao i uporedo pisao knjige iz „Tres Navarre“ serijala.

Kada je „Disney Book Group“ kupio prava za objavljivanje „Persija Džeksona“, shvatio sam da ću morati da pišem dve knjige godišnje da bih ispoštovao rokove – jednu dečju knjigu i jednu za odrasle. Znao sam da neću biti u stanju da ispratim taj tempo pisanja i da budem dobar učitelj, stoga sam doneo tešku odluku da odustanem od učiteljskog poziva.

Teši me što kao autor dečjih knjiga i dalje radim sa decom. Verujem da mojim knjigama o Persiju privlačim mnogo više mladih da proučavanju mitologije, nego što sam ikada mogao kao nastavnik.

Da li su vaši učenici znali da pišete romane, i šta su mislili o tome?

Većina učenika je znala da pišem, ali nikada nismo potezali tu temu u učionici. Pretpostavljam da su mislili da je kul, ali kao i svi školarci bili su zaokupljeni drugim stvarima. Domaći zadaci, društvo, ko se kome sviđa – sve te stvari imaju daleko veći prioritet od toga čime se nastavnik bavi.

Obično bi rekli: „Vau, vi pišete knjige? Mogu li ja da budem jedan od likova?“ I ponekad sam im ispunjavao želje, i koristio sam imena bivših učenika za svoje likove, ali deca su mahom bila razočarana kada saznaju koliko dugo vremena prođe dok se knjiga odštampa. Ako bih predavao nekom đaku u osnovnoj školi, oni bi obično krenuli u srednju školu do trenutka kada se knjiga sa njihovim imenom pojavi u knjižarama.

Nikada neću zaboraviti komentar jednog đaka, nakon što sam im dao da napišu esej na pet strana. Prevrnuo je očima i rekao: „Gospodine Riordan, to što vi pišete knjige, ne znači da i mi moramo.“ Nasmejao sam se, ali je ipak morao da napiše domaći.

Kada sam počeo da pišem trilere, nikada mi nije palo na pamet da bi moji đaci, osnovci, hteli da ih čitaju. Uvek sam govorio: „Ne, sačekaj da odrasteš“. Te knjige stvarno nisu bile prikladne za mlađe čitaoce. Naravno, većina dece bi moju zabranu doživela kao izazov, i odmah bi odlazili u knjižaru. Uvek sam mogao da prepoznam kada bi moj đak pročitao knjigu iz mog „Tres Navarre“ serijala; dolazio bi na čas, čudno bi me pogledao, i komentarisao nešto u stilu: „Vau, gospodine Riordan, pojma nisam imao da ste takav buntovnik.“ Drago mi je što sada imam serijal o Persiju Džeksonu koji slobodno mogu da preporučujem deci.

Kako ste došli na ideju za Persija Džeksona?

Moj Sin Hejli je tražio da mu pred spavanje pričam priče o grčkim bogovima i herojima. Godinama sam predavao o grčku mitologiju, pa sam mu rado udovoljio. Kada sam mu ispričao sve mitove, bio je razočaran i tražio je da smislim nešto sa istim likovima.

Razmišljao sam nekoliko minuta. Tada sam se setio projekta kreativnog pisanja koji sam praktivao sa svojim đacima – zadavao sam ih da sami osmisle nekog poluboga, sina ili ćerku bilo kog boga, i da smisle pustolovinu u stilu grčkih mitova. Ja sam za sina smislio Persija Džeksona, i ispričao mu sve o Persijevoj avanturi da povrati Zevsovu munju u modernu Ameriku. Trebalo mi je tri noći da mu ispričam celu priču, i kada sam završio, Hejli mi je predložio da napišem knjigu.

Već sam imao previše obaveza, ali sam nekako u toku naredne godine našao vremena da napišem prvu knjigu o Persiju Džeksonu. Uživao sam pišući je. Priča je bila toliko zabavna, toliko drugačija od onoga što sam ranije pisao, proveo sam radeći na njoj mnogo više vremena nego što sam to planirao.

Sada mi je drago zbog toga!

Da li ste ispričali priču o Persiju Džeksonu sa nekim od vaših đaka, pre nego što je bio objavljen?

Da. Kada je moj sin preslušao rukopis, i rekao da je sjajan, zanimalo me je da li bi mogao da se dopadne i starijoj deci – osnovcima kojima sam predavao. Izabrao sam po nekoliko đaka iz šestog, sedmog i osmog razreda i pitao ih da li bi mi bili „test čitaoci“ za roman. Bio sam nervozan! Navikao sam da pokazujem svoje pisanje odraslima, ali nisam imao predstavu da li bi se Persi dopao deci. Tek tada sam konačno shvatio kako se oni osećaju kada mi predaju domaći, i čekaju da ih ocenim!

Na sreću, deci se veoma dopao. Imali su nekoliko dobrih sugestija. Pomogli su mi da izaberem naslov za knjigu. Takođe su mi dali neke dobre predloge, kako bi Persi trebalo da se ponaša ako bi imao ADHD. Jedan đak mi je pomogao da usavršim način na koji Persijev mač Anaklusmos funkcioniše.

Jako mi je drago što sam roman pokazao prvo deci. Na kraju krajeva, za njih je i napisan.

„Kradljivac munje“ se bavi magijom i grčkim bogovima. Da li vas je brinula moguća cenzura?

U zapadnoj civilizaciji, oduvek smo imali neobičan miks između klasične mitologije i judeo-hrišćanskih vrednosti. Kulturološki nastojimo da verujemo u jednog Boga, ali smo odrasli zatrpani tim prelepim pričama o bogovima sa Olimpa. Dok god prepoznajemo te priče kao deo našeg kulturnog nasleđa, koje su odavno izgubile značaj kao ozbiljna religija, ne vidim ništa loše u podučavanju mitologije. Zapravo, smatram da bi u potpunosti shvatio korene savremene kulture, moraš da budeš upoznat i sa grčkom mitologijom. Tako se postaje obrazovan član društva.

„Kradljivac munje“ istražuje grčku mitologiju u modernom svetu, ali to čini kroz zabavan žanr fantastike. Svakako me ne zanima da menjam ili protivrečim nečijim verskim ubeđenjima. Na početku knjige, lik Hiron jasno pravi razliku između Boga (veliko B), tvorca univerzuma, i grčkih bogova (malo b). Hiron ne želi da zalazi dublje u prirodu Boga, ali nema problema da diskutuje o Olimpijcima, budući da su „daleko nebitniji“. Bogovi Olimpa su arhetipovi. Duboko su ugneždeni i nemoguće je izbaciti iz zapadnjačke kulture. Knjiga je delom omaž Olimpijcima, kao jednom od stubova na kojima počiva naša kultura.

Magija i fantastika iz romana direktno potiče iz grčke mitologije. Moj cilj je bio da zainteresujem decu za grčku mitologiju. Ako cenzori u Americi žele da ospore Persija Džeksona jer oslikava grčke bogove kao stvarne, morali bi da cenzorišu veliki deo školske lektire u svakoj državi. Grčka mitologija se podučava od prvog do osmog razreda, da ne pominjem Ilijadu i Odiseju u višim razredima.

Kao sa svakom knjigom, predlažem roditeljima da pročitaju „Persija Džeksona“ i da sami odluče da li će knjiga odgovarati njihovoj deci. Zahteva malo vremena, znam, ali je jedini način da se donese ispravna  i dobro informisana odluka.

Koliko se pisanje dečjih knjiga razlikuje od pisanja romana za odrasle?

Dok sam pisao „Persija Džeksona“ nisam primetio veliku razliku. Mislim da deca od knjige očekuju istu stvar kao i odrasli – dinamičnu priču, likove za koje se mogu vezati, humor, iznenađenja i misteriju. Dobra knjiga vas uvek drži u neizvesnosti, tera vas da postavljate pitanja, i podstiče vas da nastavite da okrećete stranice da biste dobili odgovore.

Ništa nisam uprošćavao dok sam pisao „Kradljivca munje“. Nisam brinuo o rečniku, ili dužini rečenice, ili dužini knjige. Ja i inače nastojim da koristim kratke, žustre rečenice, ali mislim da bi bilo pogrešno uprošćavati pisanje za decu. Ona to mrze. Oni žele da budu tretirani kao inteligentni i sofisticirani čitaoci, a i ko bi mogao da ih krivi? Potrudio sam se da sadržaj bude prikladan za mlađu publiku – ipak, moj sin je bio prvi čitalac – ali što se tiče forme, stila, nadam se da će „Persi Džekson“ biti jednako zanimljiv i za odrasle i za decu.

Dao sam sve od sebe da učinim knjigu interesantnom. Podučavao sam čitanje godinama, i znam da deci dosade dugački opisi koji se razvlače sa stranice na stranicu. Dosade im knjige u kojima nema jasnog zapleta. Mislim da ni odrasli čitaoci nisu mnogo drugačiji. Zapravo, verujem da me je pisanje za decu učinilo boljim piscem uopšteno, jer sam terao sebe da sažmem svoje pripovedanje.

Zašto ste odlučili da Persi Džekson boluje od ADHD i disleksije?

Dok sam pisao „Persija Džeksona“, moj sin je imao problema sa čitanjem i sa koncetracijom u učionici. Njegovi učitelji su ga poslali na testove jer su pretpostavljali da je u pitanju ADHD i disleksija. Bio je veoma isfrustriran zbog toga, i morali smo da mu objasnimo da su ti testovi osmišljeni da bi nastavnici pronašli najbolji način da ga podučavaju, ne da bi se on osećao loše.

Kao nastavnik, radio sam sa puno dece koja su imala problema sa koncetracijom. Učestvovao sam u testiranju i svoj nastavni program modifikovao u skladu sa rezultatima. Ali, nekako je drugačije kada vaše dete prolazi kroz taj proces. Na kraju moj sin prošao kroz „Škotski obred“, koji je osmišljen za decu koja imaju problema da nauče da čitaju. Sada mu ide daleko bolje, ali to nije bio lagan proces.

Dok se sve ovo dešavalo, puno sam čitao o disleksiji i ADHD-u. Naročito su mi se dopale knjige „Keeping Head in School and Driven to Distraction“. Bio sam iznenađen kada sam saznao da se ADHD i disleksija uglavnom javljaju istovremeno. Knjige su takođe potvrdile nešto što sam već znao: da su disleksična/ADHD deca vrlo kreativna, razmišljaju „van kutije“. Moraju da budu, jer ona ne vide, niti mogu da pristupaju rešavanju problema kao druga deca. U školi ih, nažalost, uglavnom tretiraju kao da su lenja, nemotivisana, bezobrazna ili ponekad glupa. Nisu. Kada uspeju da prebrode školovanje, koje im je uglavnom znatno otežano, i kada odrastu, uglavnom budu uspešni. Poslodavci ih vole jer imaju originalne ideje. Kroz lik Persija Džeksona pokušao sam da istaknem potencijal sve dece koja se susreću sa ovim problemima. Nije loše biti drugačiji. Ponekad je to obeležje velikog talenta. To i Persi Džekson otkriva o sebi u „Kradljivcu munje“.

Mnogo ljudi poredi Persija Džeksona sa Harijem Poterom. Postoje li sličnosti?

Kao i sa svakom novom dečjom fantastikom, poređenje sa Harijem je neizbežno. Dž. K. Roling je postavila novi standard kada su u pitanju knjige za decu.

Prvo, Persi Džekson i Hari Poter su slični jer inspiracija potiče iz istih folklornih i mitoloških izvora. Ideja o dečaku koji otkriva da je poseban, potom uči da koristi svoje novootkrivene sposobnosti, i pobeđuje zlog protivnika da bi zauzeo mesto u svetu kome pripada – to je priča i o Hariju i o Persiju. Takođe je priča o Perseju, Tezeju i Herkulesu – narativi koji su stari preko tri hiljade godina. Većina elemenata koju čitaoci prepoznaju kao slične u oba serijala dolaze pravo iz mitologije. Hari Poter koristi folklor i mitologiju na prelep način, ali Dž. K. Roling nije smislila te elemente.
Drugo, Persi i Hari su vrlo različita deca koja žive u potpuno drugačijim svetovima. Kamp Polutana je pun magije i misterije, da, ali je potpuno drugačiji od Hogvortsa. Persi i Hari imaju različita porekla. Imaju potpuno drugačije probleme sa roditeljima. Rekao bih i da je Persi nestašniji od Harija. Navikao je da ga gledaju kao „nevaljalog dečaka“ i izbačen je iz više škola (iako je retko kad to zaslužio). Hari bi gledao da umiri svoje drugare ako bi upali u nevolju sa drugom decom. Persi bi pre udario siledžiju po nosu. S druge strane, obojica poseduju ogromnu moć, i imaju teret velike odgovornosti koja im je nametnuta pre nego što su bili spremni. Obojica su hrabri. Obojica moraju da se suoče sa svojim najvećim strahovima, i oslanjaju se na malu grupu odanih prijatelja. Ali njihove priče su prilično drugačije. Mislim da će čitaoci to sami uvideti kada počnu da čitaju „Kradljivca munje“.

Da li se nadam da će čitaoci Harija Potera uživati u mojim knjigama? Naravno. Svako poređenje sa Roulingovom je velika pohvala jer sam veliki obožavalac njenog dela. U potpunosti razumem zašto deca vole Harija Potera. Efekat koji su te knjige ostavile na mlade čitaoce je nemoguće preceniti. Dok sam predavao, nikada nisam video da neka knjiga pokreće decu kao što je to činio Hari Poter. Zaticao sam učenike da čitaju u učionici „Kamen mudrosti“ po trinaesti, četrnaesti put, samo zato što su želeli. Prokomentarisao bih: „To je odlična knjiga, ali zar ti nije malo dosadila?“ Đak bi me obično tugaljivo pogledao i rekao: „Jeste, ali ne postoji ništa drugo ovako dobro.“ Slušajući taj odgovor nekoliko godina, shvatio sam da ima vrlo malo dečje književnosti koja bi uticala na decu kao „Hari Poter“. Odlučio sam da preduzmem nešto po tom pitanju – znao sam mlade čitaoce. Razumeo sam šta vole. „Kradljivac munje“ je rezultat. Da li sam uspeo ili ne, ostavljam deci da odluče.

Po vašem mišljenju, zašto čitaoce, decu pogotovo, toliko privlači fantastika?

Čitaoci, mlađi pogotovu, vole da pobegnu iz stvarnosti i urone u neki fantazijski svet. Lakše je čitati o ljudima koji čine neverovatne stvari, kao što je bacanje čini ili jahanje zmajeva, nego o običnim stvarima kao što je odlazak u školu. Deca su već upoznata sa tim životom. Lepo je pretvarati se da si neko drugi s vremena na vreme.

Briga o životnoj sredini se pojavljuje u „Kradljivcu munje“. Da li imate još neke slične poruke za svoje čitaoce?

Ne ubacujem svesno takve poruke u svoje knjige. Moj posao je da ispričam dobru priču, ne da propovedam. Ipak, biram teme iz grčke mitologije koje imaju odjeka u modernom svetu, a čovekov odnos prema prirodi je svakako jedna od tih tema. Oduvek me je fascinirao bog Pan i njegova navodna smrt u drevnim vremenima. Čini se da je to vrlo bitna tema za savremene čitaoce.

Vidite li sebe u Persiju Džeksonu?

Persi i ja imamo isti smisao za humor. Kao i on, ni ja nisam bio baš dobar đak. Persijev lik je takođe zasnovan na mnogim đacima kojima sam predavao, i delimično borbi mog sina sa disleksom i ADHD-om.

Da li ste mislili da će vaše knjige biti toliko popularne?

Nadao sam se da će se knjige dopasti deci, ali nikada nisam očekivao toliki uspeh. Nije se desilo preko noći, niti sam imao velike marketinške kampanje u početku. „Kradljivca munje“ se delio okolo, među decom, nastavnicima, roditeljima, i kako je serijal rastao, bilo je sve više publike. Dugujem veliku zahvalnost knjižarama u Teksasu koje su prihvatile knjigu na samom početku, preporučujući je deci. Bez njih, sumnjam da bi uspeh došao toliko brzo, i da bi bio toliko veliki. Ipak, i dalje mi je neobično da pojmim milione čitalaca. Uspeh merim kroz anegdote – jedan dečak mi je rekao da nije voleo knjige dok nije otkrio „Kradljivca munje“, roditelji koji mi se zahvaljuju jer je kroz moje knjige njihova ćerka počela da čita, nastavnik čije odeljenje se zbližilo zahvaljujući Persiju Džeksonu.

To je ono što mi znači.

Izvor: rickriordan.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Rhododendrites - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons