Intervju sa Peterom Handkeom: „U osnovi, ja sam relativno normalan“

Napomena: Intervju je urađen krajem novembra 2012. godine.
 
Gospodine Handke, Vi ste dobitnik ovogodišnje Velike nagrade za umetnost pokrajine Salcburg. Nagrada će biti uručena na vaš rođendan, 6. decembra. Da li ćete je lično primiti?

Da. Na taj način su me oslobodili dileme kako da proslavim rođendan. Pitao sam se da li da ga provedem sa prijateljima u Berlinu ili na selu, gde sam pre dve godine kupio kuću. Činjenica da je Salcburg odlučio da me nagradi je rešila problem. Pozvaću prijatelje i decu da mi se pridruže.

U objašnjenju komiteta stoji da su godine koje ste proveli u Salcburgu bile izuzetno plodne. Da li Vas za taj period vezuju lepe uspomene?

Salcburg mi je ostao u lepoj uspomeni. Naročito njegova okolina. Moj početni skepticizam pretvorio se u istinsko uživanje kada sam izašao iz grada i počeo da lutam po okolnim selima. Od tada je i sam Salcburg počeo da mi prirasta za srce. Važnu ulogu verovatno je odigrao i moj posao. Nikada ne znate šta prvo dolazi: da li zadovoljstvo proističe iz rada ili prvo postoji zadovoljstvo koje navodi čoveka da se posveti nekom poslu. Namerno ne koristim izraz „sreća“. To je svakako bio period u kome sam, kao pripovedač, više pažnje počeo da poklanjam okruženju. Knjiga kao što je „Kinez bola“ ne bi nastala bez morfologije pejzaža grada i pokrajine Salcburg. „Izađoh iz tihe kuće u mračnu noć“ ne bi postojala bez ovog kutka naše planete, kao ni „Popodne pisca“, u kojoj se Salcburg ne pominje imenom, ali u pozadini dešavanja su grad i njegov obod.

Da li su Vam i ljudi ostali u lepom sećanju? Imali ste problema sa vlastima?

Da, mojom krivicom. Bio sam usijana glava. Imao sam jedan susret sa policijom – ili čak dva… (smeje se) To i nije tako loše za osam godina.

Predsednik Austrije je organizovao prijem povodom Vašeg sedamdesetog rođendana. Izjavili ste kako uvek morate da se pripremite za takva okupljanja. Da li se u tim situacijama pretvarate da ste neko drugi?

Ja, na svu sreću, nisam podeljena ličnost, ali posedujem sposobnost da se „podelim“ – primetićete da izbegavam reč „šizofrenija“. Mislim da bez te sposobnosti ne bih mogao da pišem za pozorište. Ono što je sa jedne strane opasan poremećaj ličnosti, sa druge strane može postati igra. Od samog početka morao sam da izaberem ulogu povučene osobe, što je u osnovi moja priroda. Inače ne bih postao pisac. Sa druge strane tu uvek postoji konflikt: pisac ste, ali ste istovremeno i javna ličnost. Nikada mi nije pošlo za rukom da pomirim te dve krajnosti. Moja želja je da živim daleko od očiju javnosti, ali ponekad moram da igram drugu ulogu. To je moj život. Ima i pisaca, poput Selindžera ili Tomasa Pinčona, koji su se potpuno izolovali ili su odlučili da se ne pojavljuju u javnosti. Jedno vreme sam to smatrao idealnim rešenjem, ali mi nije uspelo na duge staze. Postoje i pisci koji su uvek prisutni u javnosti. Na pamet mi pada primer Gintera Grasa. Čini mi se da su nemački pisci nešto otvoreniji od austrijskih. Ja uvek balansiram između javnog života i potpune izolacije.

Postoje, dakle, dve ličnosti: javni Handke, koji deluje introvertno i nepristupačno i sklon je neočekivanim ispadima, i privatni Handke, dobrodušni čovek koji brine o porodici i prijateljima. Te suprotnosti retko idu ruku pod ruku.

Ali takva je moja priroda. I to ne samo moja, mislim da je takva ljudska priroda. Ja nisam ekstremni slučaj. Možda moja ličnost i stvaralaštvo u kombinaciji ponekad deluju ekstremno, ali ja sam, u osnovi, relativno normalan – u poređenju sa drugim ljudima. Tako se bar meni čini. Što bolje upoznajete ljude koji u svakodnevnom životu deluju sasvim normalno, to oni deluju nenormalnije. Ali tu nema ničeg uzbudljivog. Oni su ludi i dosadni. To mi je oduvek bilo zanimljivo. Jedan čovek iz mog rodnog Grifena je snimio film o meni. U njemu mnogi govore da sam uvek bio autsajder. To jednostavno nije istina. Ti ljudi ne znaju da su i oni zapravo autsajderi. Što je više insajdera, to se više njih osećaju kao autsajderi. Svi smo mi danas rastrzani.

U tom filmu Bernda Lipold-Mosera postoji scena u kojoj neko citira naslov Vaše knjige i kaže: „Golmanov strah od penala – Peter o tome ništa ne zna. On nikada nije bio na fudbalskom terenu, već je vreme provodio čitajući pod drvetom.“

To uopšte nije tačno. Taj čovek ne zna ništa o meni. „Golmanov strah od penala“ ne znači da se golman plaši. Takav je naslov, ali priča je drugačija i golman na kraju ne oseća nikakav strah. On nosi žuti dres i boja dresa navodi izvođača penala da puca pravo u njega. Dakle i ovde imamo kontradikciju – između spoljašnjosti, naslova, i unutrašnjosti, koja se krije između korica knjige. Voleo sam da igram fudbal. Bio sam dobro levo krilo, jer sam bio veoma brz. Igra glavom mi nije išla najbolje, ali kada su u pitanju noge – posedovao sam prilično dobru tehniku.

Da li ste i sa ćerkama igrali fudbal?

Da, tu i tamo smo vežbali šutiranje u zid kuće. Dok sam imao samo stariju ćerku, koja nije bila preterano zainteresovana, obično sam igrao sâm. Komšije su često dolazile da se žale zbog buke.

Kada ste počeli da se izdvajate? Kada je mali Peter počeo da uviđa da je poseban?

Hm. Verujem da se to desilo prilično rano. Oduvek postoji dilema između, kako Kami kaže, osame i solidarnosti. Da li bi trebalo da smo izdvojeni ili solidarni? Meni se čini da mogu biti solidaran, tj. „sa drugima“, kada sam sâm. Mislim da ću ostaviti trajniji utisak na druge ako me upoznaju onakvog kakav sam kada sam sâm. Kada sam stvarno među drugim ljudima, imam utisak da se ponekad zaista pretvaram. Tako je bilo i kada sam bio dete. Bilo je trenutaka, možete to nazvati ispadima, kada sam jednostavno bežao iz sela. To nije bio beg od kuće, samo sam želeo da se udaljim od kuća, da šetam ivicom šume i slušam vetar. Bilo je to pomalo luckasto, ali imao sam sedam ili osam godina. Ili kada je padala kiša, ja bih uzeo stolicu i seo da gledam. Bilo je tu i većih ludosti. U svakom slučaju, tako je sve počelo. Upravo radim na priči koja govori o tome.

Da li ste još tada pokušavali da svoja iskustva pretočite u reči?

Ne. Ali već tada je moja želja da pažljivo slušam svet oko sebe ukazivala na to čime ću se baviti. Ne morate odmah početi da pišete. Tek posle dvadeset ili trideset godina, kada steknete dovoljno iskustva, između ostalog i u pisanju, možete reći za sebe da ste pisac. U prošlosti je čovekova želja da život posveti pisanju smatrana ludilom. Danas je to postalo normalno. Nikada nije bilo više pisaca. Ljudi počinju da se bave pisanjem iz očajanja. Mislim da je reč o jednoj vrsti bega. U moje vreme, kada sam imao 20 ili 25 godina, nije bilo normalno biti pisac. Bila su to drugačija vremena.

Studirali ste pravo. Da li ste zaista mogli da zamislite sebe kao sudiju ili advokata?

Ta ideja potekla je od jednog nastavnika sa kojim sam se zbližio zbog zajedničke ljubavi prema knjigama. Preporučio mi je da studiram pravo jer bih usput imao dovoljno vremena za pisanje. Ali vreme u tome ne igra nikakvu ulogu. Morate osetiti želju i potrebu za pisanjem. Vreme za pisanje morate pronaći sami. Gerhard Rot, koji je i sam ove godine napunio sedamdeset godina, pričao mi je da se nekada zaključavao u kupatilo i pisao sedeći na šolji. Nije imao ni vremena ni mesta, sam ih je stvorio. Ono što ste napisali zvuči mnogo bolje ako se stiče utisak da ste imali sve vreme ovog sveta.

Nedavno ste objavili „Esej o mirnom mestu“. Izgleda da toalet i za vas predstavlja utočište, sklonište od ljudi, mesto na kome se možete osamiti.

Mislim da nisam jedini. Inače ne bih pisao o tome. U knjizi se zapravo bavim činjenicom da u današnjem društvu sve više gubimo sposobnost da se izrazimo. U svetu preovlađuje haotično brbljanje, ali za to niko nije kriv. Najgore je to što živimo u paklu, a niko ne preuzima odgovornost za to. Ako ste pomalo osetljivi – a nije sramota biti osetljiv – u takvim okolnostima ćete zanemeti. A onda zatvorite vrata, zaključate ih, i reči iznenada ponovo poteku. Počnete da se izražavate kao da ste se oslobodili tereta. Ponovo ste blagosloveni sposobnošću govora.

Otišli ste u svet, ali nikada niste izgubili kontakt sa rodnim mestom?

Uvek sam se vraćao. Između ostalog i zbog toga što su tamo živeli moja pokojna sestra  i brat koji se rano razboleo i više nije mogao da radi. Tamo su porodični grobovi. Osim toga, to je zaista predivno mesto. Ne govorim o samom Grifenu, koji je obična palanka, već o onome što on znači za mene lično. Ponekad sam tamo odlazio u sumrak, kada niko nije mogao da me vidi. Bilo je divno jednostavno hodati ulicama mesta u kome sam proveo detinjstvo, slušati glasove ljudi i posmatrati svetlucanje televizora kroz prozore kuća.

Posedujete li televizor?

Da, naravno.

Ponekad se stiče utisak da ne hajete previše za dostignuća modernog doba ili da ih čak svesno odbacujete.

Ne, imam mobilni telefon i... Priznajem da, kada prikazuju fudbal, televiziju radije gledam u barovima i kafeima, zajedno sa prijateljima. Televizor je kod kuće uključen ceo dan, ali je utišan ton. Pojačam ga tek oko ponoći kako bih čuo prognozu i vesti iz sveta.

A elektronska pošta?

Nemam ništa protiv, ali je ne koristim. Pretpostavljam da bi bila korisna. Ponekad se pitam da li bi ipak trebalo da pokušam, jer deluje veoma praktično. Ali čini mi se da je lepo koristiti i staromodna sredstva komunikacije. Onda se osećam veoma ponosno kada rezervišem avionsku kartu, hotelsku sobu i tome slično.

Vaša navika da prikupljate i kuvate šumske plodove mnoge navodi da se zapitaju da li je ovde reč o nekome ko namerno usporava tempo i odbija da sarađuje ili nekome ko propoveda jednostavniji način života.

Ne pada mi na pamet da bilo šta propovedam, iako nemam ništa protiv lepih propovedi. Ne, mislim da sam još uvek dete ovog vremena. Ja sam savremen čovek, koji ponekad radi stvari na svoju ruku. Mislim da nisam jedini. Ne bih rekao da namerno odbijam saradnju, a u šumu često odlazim zato što je blizu, ne više od sedamdeset metara od moje kuće. Osim toga, u šumi glava uspostavlja bolji kontakt sa ostalim delovima tela, a dovoljno je samo nekoliko koraka da zvuk kosilica za travu i lavež pasa potpuno nestanu. Nije mi jasno kako drugima ne smeta buka. Čim zakoračite na neko mirno mesto, preplavi vas tišina. Meni je to potrebno. Ne razumem kako su ostali izgubili tu potrebu. Ne razumem ni zašto većina radije kupuje u hipermarketima nego u malim lokalnim prodavnicama. Svakodnevni odlazak u kupovinu je dobar za dušu. Eto, vidite, skoro da sam počeo da držim propoved.

Dešava li se da podlegnete čarima potrošačke kulture?

Isto koliko i Vi. Kada kupujem garderobu, obično kupim tri, četiri stvari. To nije preterivanje. Volim da razgovaram sa prodavcima. Trudim se da svakog dana bar nešto kupim, jer mi ceo proces pruža zadovoljstvo.

Da li se cenjkate?

Ne umem da se cenjkam. Kada sam pokušavao, uvek bi prozreli moju nameru. Ne umem ni da lažem. Možda samo iz zabave. Ne umem da lažem kako bih nešto postigao.

Kažete da Vam prijaju mir i tišina, ali ipak živite na periferiji grada, gde niste mnogo udaljeni od drugih ljudi.

Da, prijatno je raditi daleko od gradske vreve, živeti u svom svetu, svetu formi, a s vremena na vreme otići u veliki grad. Taj ritam mi odgovara.

Uživate li u kulturnoj ponudi kada posetite Pariz?

Odlazim u bioskop. Naročito da bih ponovo gledao stare filmove. Pariz je u tome neprevaziđen. Još uvek.

Da li je Vaša filmska karijera završena?

Ne bih rekao da je završena. Ali propuštene su mnoge šanse. Kada nisu mogli da pronađu režisera za „Levoruku ženu“, ja sam preuzeo tu ulogu i uživao sam. Tada sam uvideo da sam u stanju da sarađujem sa drugima. Iskustvo rada na četiri filma naučilo me je da sam, kao trener tima, sposoban da se pokažem kada je potrebno.

Nikada niste ništa režirali za pozorište. Zašto? To bi bilo veoma slično. Za razliku od Elfride Jelinek, Vi bi trebalo da imate relativno jasnu predstavu o tome gde šta stoji na pozornici.

Hm. (dugo razmišlja) Za to postoje pozorišni reditelji. Ne volim zatvoren prostor. Gajim predrasude prema pozorištu kao radnom mestu. Gluma i režija nisu nešto čemu bih posvetio život.

Imate li u glavi ideju za neki novi komad?

Razmišljao sam o tome da napišem još jedan komad u kome bih se pozabavio nekim od pozorišnih problema, ali ipak ću ostati veran romanima.

Ponekad se stiče utisak da Vam provokacije i napadi na establišment pričinjavaju veliko zadovoljstvo.

Da, razumem. Ja nisam – iako nemam ništa protiv takvih – neka „anima naturaliter christiana“, prirodno hišćanska duša. Postoje ljudi koji dobiju šamar u desni obraz i odmah okreću levi. To je zaista zadivljujuće. Jevanđelja su puna dela koja ja nikada ne bih mogao da izvršim. To nije u mojoj prirodi.

Neke scene su se urezale u pamćenje javnosti. Recimo Vaše učešće na okupljanju u Prinstonu 1966, kada ste već izuzetno uspešne pisce optužili za „deskriptivnu impotenciju“, ili diskusija o Vašoj knjizi „Zimsko putovanje“ u Akademskom pozorištu 1996. Kada se kasnije osvrnete na takve situacije, da li ste zadovoljni time što ste uputili provokaciju ili biste radije nešto promenili?

U slučajevima koje pominjete ja nisam bio provokator, bio sam isprovociran. Postoje ipak tihe, intenzivne, narativne provokacije. To su devedesetih bili moji tekstovi o Jugoslaviji. Oni su u tom periodu, kada je vladala neopisiva jednostranost u svakodnevnom mišljenju i govoru, zaista predstavljali provokaciju. Moram priznati da sam u Akademskom pozorištu doživeo dvominutno ludilo. To nije bilo lepo s moje strane. Ali ne možete uvek biti fini.

Predsednik je nedavno izjavio da nije lako obradovati Petera Handkea. Čemu se obično radujete?

Kada me ostave na... Za mene su mir i tišina od neprocenjivog značaja. Iz toga sve proističe. Mir i tišina podrazumevaju radost i ljubav. Oni su univerzalni. Oni su izvor života, a ja ih još uvek nisam pronašao. Bilo je trenutaka kada sam osetio mir, ne večni mir, ali mir koji životu daje značenje. Čovek, naravno, ne može da živi bez uzbuđenja. Gete je govorio o uzbuđenju pesnika. Ništa ne nastaje bez uzbuđenja. Uzbuđenje vas tera da radite, da pišete, da stvarate. Tišina ponekad može biti zastrašujuća, jer je u stanju da se pretvori u grobnu tišinu. Uzbuđenja uspostavljaju ravnotežu. I Vama se sigurno dešava da, ako telefon nekoliko dana uopšte ne zvoni, pomislite: baš šteta što se niko ne javlja. A onda zazvoni i Vaša prva pomisao je: šta sada hoće od mene?

U životu se neprestano smenjuju periodi mira i uzbuđenja. Često se kaže da mirovanje znači smrt.

Da, da bi se čovek osećao živim, važno je da se kreće ka ostvarenju nekog novog cilja. Ljudi obično planiraju neku avanturu, ekspediciju... Za mene pisanje još uvek nije postalo nešto sasvim normalno, još uvek mu prilazim sa izvesnom rezervom. Uvek je prisutan strah od nečeg novog. Kada preskočim tu prepreku i počnem da radim sa rečima, preplavi me osećanje spokoja. Čudan je to posao.
 
Autor: Volfgang Huber-Lang
Izvor: tt.com
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Nenad Mihajlović