Poslednji roman bestseler autora Njujork Tajmsa Mišel Ričmond, „Bračni pakt“ napeta je i šokantna priča koja postavlja pitanje: koliko biste daleko otišli da sačuvate brak? U ovom intervjuu, koji je vodio Džo Hartlaub sa sajta bookreporter.com, Ričmondova objašnjava zašto je napisala ovu knjigu, delom inspirisanu njenom dugovečnom fascinacijom kultovima, koji zavode ljude obećanjima da će živeti punijim i srećnijim životima i biti bolja verzija sebe. Takođe, govori i o tome kako je došla do pravila koja su temelj Pakta, o važnoj ulozi Leonarda Koena i njegovih pesama za sam roman, kako su njene knjige (uključujući i ovu) skup više žanrova, o njenoj odluci da kao mlada počne sa pisanjem i o najboljem potezu koji je napravila na putu ka uspehu.
Kada sam počeo da sastavljam pitanja za ovaj intervju, na brzinu sam istražio nešto o bračnim vodičima. Kao što bi neko pretpostavio, ima ih mnogo i usmereni su na svakog, od mladih bračnih parova do onih koji su zajedno duži niz godina, od onih čija je veza zasnovana na veri do ljudi koji se spremaju da zakorače u svoj drugi brak. „Bračni pakt“ je priča o Alis i Džejku, tek venčanom paru, koji koristi drugačiju metodu. Odakle vam osnovna ideja za ovu knjigu? I kako se ukorenila i postala roman?
Tri bitne stvari su se poklopile i formirale osnovu ovog romana. Jedna je bila moja želja da napišem roman o dvoje duboko zaljubljenih ljudi i njihovoj želji da brak funkcioniše. Nisam želela da pišem roman o mužu protiv žene, već o njima zajedno, kako se bore protiv snažne spoljašnje sile.
Druga stvar je moja dugotrajna fascinacija kultovima, koji zavode ljude obećanjima da će im pomoći da žive puniji, srećniji život i biti bolja verzija sebe. Neki sebe smatraju religijskim organizacijama, dok drugi sebe nazivaju revolucionarnim pokretima za samopomoć. Interesovalo me je kako obrazovani, razumni pojedinci bivaju uvučeni u takve organizacije i toliko upleteni u mrežu da napuštaju svoju porodicu, troše velike količine novca na seminare i kurseve, pa čak i potpišu ekstremne ugovore gde sebe za života, pa i nakon smrti, obavežu prema organizaciji.
Treći deo slagalice bio je „Federalni kriminalni kod“, koji sadrži preko hiljadu strana sitnih slova. Knjiga, koja se izdaje godišnje, sadrži u sebi svaki zločin za koji znate, uz mnogo onih za koje ne znate, sa odgovarajućim kaznama. Zapitala sam se: šta bi se desilo kada bi postojala stroga pravila za brak i kazne za one koji ih prekrše? Šta ako bi postojala organizacija koja ozbiljno shvata bračne „zločine“ i tretirala ih kao ostale? Htela sam da bolje sagledam taj koncept, bavim se njime i vidim dokle će me dovesti.
Alis i Džejk su visoko obrazovane osobe, ali opet potpisuju ugovor (koji im uvodi određene restrikcije), a da ga nisu pažljivo proučili. Kako je priča tekla, nekako je ipak delovalo moguće, da će samo zahvaljujući snazi njihovih ličnosti, brak ipak biti uspešan. Bez obzira na to koliko uverljivo knjiga deluje, sam koncept Pakta je fascinantan. Par dobija zaključanu kutiju, koju samo član Pakta može da otvori. U tom trenutku, oni odlučuju da li žele da se pridruže. Slika kutije me je pratila tokom cele priče. Da li si je kreirala na osnovu sopstvenog iskustva? Ili si je smislila dok si pisala roman?
Federalni kriminalni kod, pomenut gore, direktno je inspirisao Uputstvo. Zaključane kutije sam se setila dok sam pisala prvo poglavlje knjige. Želela sam da Fineganov poklon – zaključana kutija sa elegantnim penkalima smeštenim u plavom somotu, Uputstvo Pakta i ugovor – bude misteriozan i ekskluzivan poput same organizacije. Više nas zaintrigraju pokloni koji dođu u lepom, skupom pakovanju a Pakt nije izuzetak.
Iako „Bračni pakt“, kao svaka fikcija, zahteva neku vrstu supenzije neverice, mislim da u romanu ne postoji ništa bizarnije od onog što viđamo svaki dan. Samo pomislite na koje se sve načine ljudi nude pokretima i grupama koje tvrde da im je interes članova najbitniji, dok svako ko gleda spolja jasno vidi da se članovi eksploatišu. Neke od njih, svojim članovima zabranjuju internet ili bilo koju formu informacija, koje bi mogle da bace loše svetlo na organizaciju. Uspešni kultovi, da ne spominjemo propagandne mašine u bilo kojoj sferi – uključujući i politiku – pokušavaju da kontrolišu tok informacija.
S druge strane se nalaze svakodnevne grupe ljudi kojima pripadamo (u školi, na poslu, crkvi ili krugu prijatelja). One omogućavaju veze među ljudima i razne benefite, ali takođe zahtevaju nešto zauzvrat. Kada se balans poremeti, grupe koje bi trebalo da nas podržavaju, samo nas stresiraju i čine naš život komplikovanijim i nesrećnijim. Želela sam da čitaoci razmišljaju o odlukama koje svakodnevno donose – ne samo u braku već i drugim socijalnim aspektima njihovog života – i koliko često prikriju ono što stvarno osećaju da bi se složili sa nečim što porodica ili zajednica misli da je dobro za njih.
Sledeće o čemu bih hteo da pričam su četiri pravila koja su temelj Pakta: 1) Uvek se javite na telefon kad vas supružnik zove; 2) jednom mesečno poklonite supružniku neki znak pažnje; 3) zajedno idite na putovanje jednom u tri meseca; 4) nikad nikom ne pominjite Pakt. Prva tri imaju smisla. To su stvari koje parovi uglavnom rade na samom početku veze i nastavljaju da rade kao znak pažnje. Četvrto pravilo je nekako dijabolično. Kako ste se odlučili na ova četiri pravila? Da li je bilo još nekih koja ste razmatrali i na kraju odbacili?
Dijaboličano, zaista! Ali ako ljudi van Pakta znaju za njega, onda to više nije Pakt. On se zasniva na ekskluzivitetu i tajnosti.
Pravilo broj jedan je došlo nekako prirodno, to je neko nepisano pravilo koga se držim u sopstvenom braku već 16 godina. Javljanje na telefon kad vas supružnik zove je relativno lako i ne košta vas ništa. Naravno, pretpostavlja se da vaš supružnik zna kada ste na nekom bitnom sastanku! Razmenjivanje poklona zasnovano je na „Mean Genes“, knjizi o evoluciji i ljudskom ponašanju koju su zajedno napisali moj dever Džej Filan i Teri Burnham. Pišu o tome kako davanje poklona kada se ne očekuju, doprinosi većem zadovoljstvu kod primaoca i podstiče veći osećaj povezanosti između davaoca i primaoca, nego kad ih dajete za vreme rođendana ili nekih posebnih prilika. Planiranje putovanja na svaka tri meseca, za razliku od javljanja na telefon, nešto je što moj muž i ja nikada nismo praktikovali. Većina nas ne može sebi priuštiti bejbisitera za beg četiri puta godišnje, a i kad bi mogli, planiranje putovanja ponekad može biti vrlo stresno. To pravilo sam preuzela iz knjige za bračnu terapiju. I u pitanju je proširena verzija nedeljnih ili mesečnih izlazaka (što ja i moj muž takođe ne praktikujemo).
Ono što Džejka i Alis uvlači u Pakt je to što sve deluje vrlo razumno. Kao tek venčani par, prirodno je da misle da je dobra ideja javiti se kad supružnik zove. Naravno da žele da odu negde zajedno! Pokloni? Što da ne? Prividna praktičnost i dobre namere Pakta, da ne spominjemo činjenicu da ih je pozvao istaknuti muzičar i biznismen, čovek kom se Alis veoma divi, lakše ih uvlače u sve to.
U romanu sam se eksplicitno fokusirala na ova četiri pravila, ali implicitno Uputstvo sadrži mnogo više, a pravila su tako zamršena da će u nekom trenutku svako prekršiti jedno od njih. Džejk komentariše da su pravila umotana u takva blebetanja i legislaturu, da ih je praktično nemoguće razumeti. Pakt ima veću kontrolu nad članovima, zato što je vrlo lako saplesti se o neko od njih. Neizvesnost po kojim pravilima neko treba da igra dovodi do ogromnog stresa i nesigurnosti; ovo možete videti kod dece sa nedoslednim roditeljima, kao i kod zaposlenih koji imaju nepredvidive šefove. Želela sam da čitaoci, uz Alis i Džeja, dožive osećaj neprestanog hoda po ivici zato što ne znate šta se očekuje od vas.
Zaintrigran sam konceptom Pakta sa stanovišta kolektiva. Izgleda da ih ima svuda. Da li je ovaj aspekt Pakta, za vas, bio od početka centralni element u knjizi? Kako je koncept počeo i evoluirao?
Svi mi imamo delić paranoje koji dolazi i odlazi. Jedna od njenih glavnih karakteristika je, kada vas je strah od nečega, to počnete svuda da primećujete. Na početku, kada Džejk i Alis susreću članove Pakta i na neočekivanim mestima, misle da su samo paranoični. Ali da li je paranoja ako vas neko stvarno posmatra? U knjizi postoji deo gde saznajemo koliko je stvarno Pakt veliki, ali ono što tera Alis i Džejka da misle da se svet skuplja oko njih je da ne mogu da znaju ko je Prijatelj, a ko je stvarni prijatelj, ko je u Paktu, a kome da veruju.
Mislim da je Džejk zanimljiv izbor naratora knjige. S obzirom da savetuje parove i porodice u krizi, njegov pristup pomaganja onima čiji su životi u zbrci je u direktnoj suprotnosti sa pravilima Pakta. Suptilna ironija – Pakt je prisilo, ako tako želite, njega i Alis da rade u suprotnosti sa onim što on propoveda – što je, po meni, jedan od boljih elemenata knjige. Kako ste izoštrili i evoluirali ovaj element tokom pisanja?
Da, dok se Džejk polako upoznaje sa svetom bračnog savetovanja, shvata da je svaka veza drugačija i da ne postoji jasan odgovor na svaki problem. Ono što bi možda funkcionisalo kod jednog para, neće raditi na drugim, u tom smislu, postoji mana u samom dizajnu Pakta. Kao bračni savetnik on, ipak, poštuje određenu filozofiju i zacrtane ciljeve koji su potpora Pakta. Cilj je, naposletku, „pomoći parovima da imaju srećan i dugotrajan brak.“ Izgleda da se cilj Pakta slaže sa njegovim vrednostima. Ono sa čim sve više imaju problema, dok se priča razmotava, jesu metode koje Pakt koristi i koje su u suštoj suprotnosti sa načinom na koji on pokušava da pomogne ljudima.
Džejk razume da su veze teške. Veruje da postoji jedan ili dva načina da veza uspe i bezbroj njih da ne uspe.
U vezi sa tim, Džejkova tačka gledišta omogućava čitaocu priliku da se fokusira na Alis, koja je ubedljivo najkompleksniji lik u knjizi. Alis se bavi advokaturom dok je takoreći u prethodnom životu bila frontmen prilično uspešnog rok benda. Kako roman teče, priseća se prethodne karijere, iz više razloga. Podseća me na Robin Lejn – frontmenku benda „The Chartbusters“ iz ranih sedamdesetih, koja je sarađivala i sa Nilom Jangom – sa harizmom (ali bez samodestruktivne ličnosti) Dženis Džoplin. Ko je, ako uopšte postoji, model po kom ste osmisli Alis?
Kako divna opservacija. Iako Alis ne možemo uputiti ni na koga konkretno, ona sigurno potpada pod tu dugu, veličanstvenu tradiciju rokenrola koja nastanjuje svaki ugao San Franciska. Njen lik, kao i narator iz mog prethodnog romana „Zlatna država,“ potiču iz male kuće gde smo ja, moj muž i sin živeli pre nekoliko godina, u blizini plaže San Franciska. Zar svi mi na neki način ne proživljavamo svoju prošlost, namerno ili ne?
Takođe ste pomenuli, u Izjavi zahvalnosti da ste slušali pesme Leonarda Koena dok ste pisali „Bračni pakt“ i da je, kao rezultat toga, on doprineo na drugačiji, ali važan način vašoj knjizi. Ovo mi je delovalo zanimljivo, zato što sam i ja, sasvim slučajno, takođe slušao Leonarda Koena dok sam čitao roman. Ako morate da odaberete samo jednu, koja vam je omiljena njegova pesma?
Omiljena pesma Leonarda Koena? To je nemoguće pitanje, ali interesantno za razmišljanje. Uvek je neka druga. Ovo je prva knjiga uz koju sam slušala muziku dok sam je pisala. Uglavnom više volim tišinu – ili onoliko tišine koliko mogu da dobijem od porodice, kućnih zvukova ili komšiluka i od vrlo uporne i odane mačke Fibi, koja se uvredi na samu pomisao da želim da radim sama.
Dok sam pisala „Bračni pakt“, desilo se da sam prolazila kroz fazu slušanja albuma „Live in London“ i to se prirodno prelilo na knjigu. Dešavalo se da ponekad odlutam od tog albuma – pesme sa albuma „Road“ i „Live in Dublin“ su takođe veoma dobre, kao i sa „Popular Problems“. Što se tiče omiljenih pesma, ima ih nekoliko i stalno im se vraćam: „Chelsea Hotel #2“ i „Famous Blue Raincoat“, koje mi slome srce kad god ih slušam, iako sam ih poslušala hiljadu puta. U poslednje vreme, inspiriše me „You've Got Me Singing“.
Danas – baš ovog dana, ovog doba, u ovom konkretnom trenutku u istoriji – recimo da mi je omiljena „Anthem“. Što bi Leonard rekao: „U svemu postoji pukotina... tako svetlo ulazi“.
Svaka vaša knjiga je flertovala sa više žanrova, „Bračni pakt“ posebno. Kontrolišući i preteći aspekt Pakta jasno spada u trilere, a takođe postoje elementi romanse i naučne fantastike. Da li vas neki žanr posebno privlači ili odbija? Da li ste morali da se obuzdavate dok ste pisali kako ne bi prevagnuo jedan određeni žanr? Ako je tako, kako ste to uradili?
Tačno je, u mojim knjigama se uvek mešaju žanrovi. Kada pišem, ne mislim o žanru. Mislim o određenoj osobi u određenom vremenu na određenom mestu, kako se suočava sa specifičnim i značajnim problemom. Pre nego što predam knjigu, počnem da razmišljam kako će biti žanrovski prihvaćena i kom žanru će pripadati. Postoji tendencija u izdavaštvu da svaku knjigu smeste u jednu kategoriju i da uklone sve iz rukopisa što ne pripada prepisanoj kategoriji. Svaka knjiga mora da stoji na određenoj polici, ali to ne znači da uredno pripada određenom žanru. To rečeno, žanr može biti od pomoći u navođenju čitalaca ka knjigama u kojima uživaju.
Dok je „Bračni pakt“ moj prvi roman koji se može okarakterisati kao triler, uvek se trudim da pišem napete romane, zato što želim da zabavim čitaoce. Postoji više načina da napišete napete knjige, iako ne zahtevaju sve tempo koji se očekuje od trilera. Svaki od mojih romana sadrži romantičnu vezu, zato što sam ja romantik i volim da mislim i pišem o načinu na koji dvoje ljudi ostaju zajedno ili raskidaju. Šta prouzrokuje pukotine? Šta im pomaže da ih poprave? Takođe smatram da je ljudima potrebna intima. Tražimo je u književnosti i filmovima isto kao i u našim životima. Emocionalna intimnost između dva lika, pomaže nam da se povežemo sa pričom i njenim likovima, a takođe nas inspiriše da mislimo i o našoj vezi. Takođe, u romantičnoj vezi, mi smo najvernija verzija sebe, zato što u ličnim trenucima sa nama dragim osobama padaju sve maske i spuštamo gard: ostavite vašeg junaka samog u sobi sa njegovim ili njenim supružnikom i videćete kakav je on zaista.
Scena ili scene na koje aludirate da su na ivici horora su pravi otklon od mojih prethodnih romana, ali deluju dobro i prirodno u određenim momentima priče. Često imam naviku da se suzdržavam tokom pisanja, da protagonisti, poput mene, oprezno koračaju. Htela sam da napustim tu opreznost u „Bračnom paktu“ i da likove dovedem u situacije za koje sam sigurna da se meni neće desiti. Želela sam da priča ode do strašnijih momenata. Mnogo sam se zabavljala. Možda ću to uraditi ponovo.
U književnim krugovima se trenutno dosta diskutuje o tome da li pisac treba da napravi prvo nacrt knjige, i tako bude „planer“ ili prosto treba da dopusti da njegova ćud vodi glavnu reč, odnosno da piše kako mu se u određenom trenutku sviđa. Koji ste vi tip i da li način na koji ste pisali „Bračni pakt“ odudara od drugih romana?
Nikad ne pravim nacrt knjige. Volim da pričam priče i volim da dam prostora priči da se razvije na neočekivan način – što, takođe, može iznenaditi i čitaoca. Ipak, uglavno znam gde će se roman odigravati i koliko će vremena obuhvatiti. Imala sam naviku, u prethodnim romanima, da pišem scene i poglavlja kako mi dođu u glavi, odštampam ih, nasložim na pod i onda razmišljam kojim redosledom da idu. „Bračni pakt“ je prvi roman koji nisam pisala na linearni način, od početka do kraja, od prvog trenutka priče do poslednjeg i zato se on mnogo razlikuje od prethodnih.
Šta je sledeće? Možete li nam reći na čemu sada radite?
Radim na napetom romanu smeštenom u mali grad blizu Silicijumske doline gde živim. Uskoro ću završiti nacrt, ali ne mogu vam više od toga reći!
Autor: Džo Hartlaub
Izvor: bookreporter.com