Intervju sa Mišel Ričmond autorkom „Bračnog pakta“

U ovom intervjuu saznaćete kako je autorka došla na ideju za roman i pokušava da dogovori na univerzalno pitanje: da li je u redu da pojedinac pati ako bi to spasilo hiljade drugih ljudi.

Šta vas je navelo da napišete „Bračni pakt“?

Moj muž je pre nekog vremena, proveo nekoliko godina radeći na neverovatno kompleksnoj federalnoj istrazi. Tokom tog perioda, postala sam fascinirana Kriminalnim kodom, masivnom knjigom koja izlazi jednom godišnje i koja do detalja opisuje svaki prestup koji možete da zamislite, kao i neke koje ne možete, i kazne za svaki. Jedne noći, dok sam listala knjigu, pomenula sam mužu: „Trebalo bi da postoje bračna pravila, sa kaznama ukoliko se prekrše.“

Pričali smo o tome da je krivični zakonik jedan deo mašinerije koja upravlja našim društvom. Većina nas ne želi da počini zločin; ali za one koji bi hteli, zakoni deluju kao ograničenje, a često i kao nešto zastrašujuće. Ali što se tiče braka, jedini pravi zakon jesu naša moralnost i dogovori, izgovoreni i neizgovoreni, koje napravimo sa supružnikom. Šta ako bismo imali pravila i regulacije braka, koje sprovodi spoljašnja organizacija? Počeli smo da nabrajamo koja bi to pravila bila i onda smo krenuli da pričamo o tome šta bi se desilo ako bi ih supružnici prekršili. Ubrzo sam shvatila da bi to mogao da bude dobar roman i da bi bilo zabavno da ga napišem. Tako je rođen „Bračni pakt.“

Kada je slučaj konačno došao do suđenja, pratila sam svedočenja nekoliko dana. Federalni sud i sudnica, uz advokate, klijente i sudiju inspirisali su scene u sudnici iz „Bračnog pakta.“

Što se mene tiče, ono što izdvaja ovu priču je koncept „za veće dobro“ kao opravdanje za zlostavljanje i mučenje koje se sprovode nad članovima Pakta koji ne poštuju ni najprostija pravila. Sve dok se cilj snažne zajednice postiže, sredstvo opravdava cilj. Takve primere možemo da vidimo i kroz istoriju, a to je bio jedan od razloga koji me je privukao ovoj priči. Šta vi mislite o konkretnom mehanizmu u vašem romanu?

Istina, „cilj opravdava sredstvo“ i „za veće dobro“ su mučni koncepti koje koriste vlade i korporacije dugi niz godina. Mučno je jer kad postavite pitanje: „Ako biste mogli da spasite hiljadu ljudi tako što ćete oduzeti prava jednoj osobi, da li biste to uradili?“, um prirodno proračunava u korist ljudskih života. Ko ne bi želeo da spasi 1000 ljudi? Duboko me je pogodila priča Ursule Legvin „The Ones Who Walk Away From Omelas“, koju sam pročitala kada sam bila mlada, zato što ona postavlja isto ovo pitanje ali na drugačiji načini: da li je u redu da jedan pati ako bi to spasilo hiljade? Htela sam isto to da primenim na moćne vođe Pakta.

Da ne bih pokvarila priču, neću ići u detalje, ali slažem se sa Džejkom: gvozdena pesnica nije opravdana, a cilj ne opravdava sredstva koja koristi Pakt. Sem toga, svaka organizacija ili vlada koja se vodi idejom da „cilj opravdava sredstvo sve dok se postiže veće dobro“ krije nešto. Ne govore celu istinu. Tako da kada Pakt kaže da većina njegovih članova ima srećan, uspešan brak i zadovoljni su svojim životom, morate da proverite izvor. Poput svih kultova i diktatura Pakt živi na propagandi. Kada kontrolišu tok informacija, nemoguće je da znate istinu.

Lično mislim da je brak uspešan zato što oba supružnika žele da bude takav i oboje rade na tome. Očigledno, pomaže kada imate podršku zajednice – ali na kraju sve se svodi na dvoje ljudi koji dele iste vrednosti i rade najbolje što mogu da on uspe.

Postoji očigledna zloupotreba moći nekoliko visoko rangiranih članova Pakta, međutim isti ti ljudi se ne ponašaju primerno u skladu sa zakonima grupe. Zašto se čini da je ovo često slučaj ovde, kao i u brojnim drugim kontekstima?

Narcisi smatraju da su iznad zakona i retko kad priznaju svoje greške da bi održali standard koji su postavili za druge. Ljudi koji se uzdižu do ekstremno visokih nivoa moći – u politici i religiji, posebno – često zloupotrebljavaju tu moć. Da li su se uzdigli zato što imaju prirodni nagon za zloupotrebom moći ili se time bave zato što odjednom imaju priliku za to? Nisam sigurna – verovatno pomalo od oboje.

Alisin klijent, Finegan preporučuje nju i njenog muža Džejka kao potencijalne članove Pakta. Da li su njen takmičarski duh i želja da impresionira Finegana glavni razlozi zašto Alis ne može da vidi šta se dešava i pristaje na degradirajuće kazne ili možda traži nekog da je vodi kroz svet u kojem se oseća neprilagođeno i nepripremljeno?

Mislim da je Alis klasični odličan đak: spremna da zadovolji, nespremna da se suprostavi autoritetu ako to znači njen neuspeh. Očajnički želi da uspe u braku, kao što želi da uspe u svim aspektima njenog života, što je delom privlači kod Pakta: misli da će joj pomoći da postane bolja žena. Ali ona takođe voli da rizikuje, a Pakt je fascinira zato što je malo rizičan i drugačiji.

Izgleda da ni Džejku ni Alis ne smeta da podele osetljive informacije sa potpunim  strancem, a opet uopšte ne znaju kako Pakt funkcioniše ili o čemu se tu radi. Da li verujete da se i u današnjoj kulturi desila promena što se tiče lakog deljenja ličnih informacija i da li je ovaj aspekt priče neka vrsta upozorenja?

Definitivno! Društvene mreže mogu biti odlična zabava, a da ne pominjem mogućnost da se povežete sa drugima, ali takođe neguju skoro opsesivnu potrebu za deljenjem. Postoji način da koristite društvene mreže tako što ćete da podelite mali deo privatnosti sa svetom, način da podelite deo sebe i budete deo razgovora, a da ne uvedete strance u vaš dom i vaš lični život. Ali brinem se da raste osećanje kako to nije bitno, sve ide. Mislim da je jedan od najvećih i najčudnijih dokaza želje za deljenjem sadržaja ogromna količina selfija iz kupatila ili spavaćih soba. Selfi iz kupatila/spavaće sobe – sa prljavom zavesom u pozadini, gomilom kozmetike ili odeće razbacane po podu – govori da ništa nije previše lično da se prikaže. Čvrsto verujem u lični i javni život, zbog porodice i zbog zdravog razuma. I verujem (ili se makar nadam) da će uskoro biti pokušaja da se vratimo privatnosti, iako je moguće da je prekasno. Svi smo se navikli na to da korporacije imaju pristup detaljima iz naših života; činjenica da one koriste naše lične podatke za finansijsku dobit deluje kao ugovor sa đavolom, onaj iz kog ne možemo tako lako da se izvučemo.

U „Bračnom paktu“ Džejk i Alis se plaše da Pakt prati svaki njihov potez i sluša svaki razgovor. Zastrašujuće je zato što je to svet u kojem živimo. U nekoliko poslednjih godina, navikli smo da nas posmatraju: Alexa i Google Home, Amazonovi algoritmi, reklame namenjene direktno nama u mejlovima zasnovane na našim pretragama na internetu ili istoriji kupovine. Sve ovo korporativno nadgledanje čini život lakšim u nekim aspektima, ali, poput Alis i Džejka, nemamo načina da znamo gde sve to vodi.

Izvor: medium.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: San José Library - flickr.com / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons