Intervju sa Miomirom Petrovićem

Da krenemo od angažovanosti Vaših romana. Kako Vi vidite istu?
Mislim da suštinsko pitanje - vezano za ozbiljnu literaturu, ozbiljnu kada je reč o filozofskim ali i umetničkim pretenzijama - nije pitanje angažovanosti u užem smislu te reči. Već pre „i” angažovanosti. Dakle, angažovanosti tek u širem smislu. Književnost ili konkretna tema nekog dela uvek su odraz društva u kome se kreću i susreću autorska poetika, s jedne i život literarnih junaka, s druge strane. Kao mesto susreta ovog kretanja dve sile, književnost je zapravo uvek angažovana. Ukoliko je ona umetnost, ukoliko uopšte komunicira sa publikom, ukoliko dodiruje čitaoce. Čak i kada se čini da nije angažovana. Naše doba je u duhovnom i dnevno-političkom smislu doba autocenzure, udvaranja centrima moći, doba pseudo-političke korektnosti. Kao takvo, ono je iznedrilo puno dela za koje se tvrdi da su angažovana, nekad čak i revolucionarna! A reč je samo o političkoj korektnosti koja se odenula u odelo jarkih boja. Če Gevara nije danas avangarda, to je potrošački kod, brend, simbol potrošnje a ne nekadašnjih levo orijentisanih ubeđenja. U umetnosti uvek treba biti sumnjičav prema unapred datom sudu. Književnost nije novinarstvo, kao što novinarstvo nije književnost a svedoci smo kako su se oba zanata u Srbiji ali i šire, pod okriljem Novog svetskog poretka, pretvorila u sopstvenu negaciju. Mislim da su moji romani uvek bili angažovani, ali nikada nisam želeo da odigram „na prvu loptu”, da prodajem knjigu posredstvom „zapaljive, aktuelne” teme. Ono što se odigrava unutar te mitopoetike, unutar mojih literarnih likova mislim da je uvek angažovano, komunicira sa našom nacijom, našim trenutkom, našim dilemama. Ali čitalac to ne može da vidi na naslovnoj stranici, u kratkom sižeu na koricama već tek tokom čitalačke avanture u koju će se upustiti.

Zašto nemamo više angažovanih pisaca?
Lično mislim da ih imamo sasvim dovoljno. To je, kada su mlađi autori u pitanju, najčešće posledica konformizma, pragmatičnosti, lukrativne inteligencije. U našem društvu je došlo do „superangažovanosti” a zapravo pseudo-angažovanosti, gde su, naročito devedesetih, romani postali trivijalni politički pamfleti a prestali da budu literatura. Prestali su da dotiču univerzalno i neprolazno preko onoga što je u delu sloj angažovanosti. Aktuelnost u tkivu romana, po mom dubokom uverenju, mora biti tek predvorje univerzalne ljudske tragike, dramatike. Ukoliko roman ostane samo na nivou angažovanosti, on nije dosegao svoj pravi ontološki cilj. To je onda književnost za domaćice. Uostalom, da se poslužim korporativnom terminologijom kojom nam vlastodršci neprestano ispiraju svest: „proizvod” koji već svojom etiketom tvrdi da nudi nešto „novo” ili „povoljno” ili „gratis” sasvim sigurno nije to što tvrdi da jeste. Zato sam veoma skeptičan prema terminu angažovanost. Naročito nakon pada Berlinskog zida. Vidite, i Vi i ja znamo kakav roman, na primer, treba da ove zime napiše pisac iz Ukrajine kako bi pobrao velike međunarodne književne nagrade. Evo, mogu odmah da napišem srceparajući sinopsis takvog imaginarnog romana. Zar ne? To može svako ko upravo čita ove redove. Dakle, formula je jasna i ona je globalna. Ako je to tako, o kakvoj „angažovanoj književnosti” pričamo!?

A šta je sa pravom književnom kritikom? Gde nam se ona izgubila, zašto je utihnula?
Ona se, kao i ponos, čast, princip mnogogde izgubila zbog egzistencijalnih potreba samih kritičara. Intelektualac ili pak pseudointelektualac koji za svoj rad prima platu, naprosto nije slobodan. Mi smo svi primorani da budemo malograđani a ne građani. Naša kritika je, poput svega vrednog, nestala u tranziciji. Zamenjena je... zapravo ničim. To, naravno, ne važi za sve kritičare i za sve medije, jer još uvek ima nekih medija koji neguju kulturu. Ali više nigde u Evropi nema u okviru toga „kulturne misije”. To je suviše elitistički, nije demokratski, pošto u žiži demokratije nije građanin već potrošač. Gotovo svi naši kritičari srednje i starije generacije izgubili su se u igri političke korektnosti, u osluškivanju i predviđanju šta se onima koji imaju moć može dopasti, u vršenju raznih ustupaka. Samim tim, oni su pristali da prodaju svoje principe za malo novca. (Najtužnije je koliko je to malo novca kada je umetnost u pitanju.) Ali, ohrabrujuće je što se, naročito na Internetu pojavljuju mladi kritičari oni koji su u generacijskoj prednosti i imaju šansu da izbegnu dnevno-političke ponude, mešetarenja. Eto kako je veoma sumnjiv medij, poput Interneta, postao mesto na kome se još uvek bez cenzure može progovoriti. Tu se može pronaći nada za kritičare koji tek nastupaju, koji još nisu korumpirani.

Kada se spomene ime Miomira Petrovića, dotakne se i elitističko u srpskoj svremenoj literaturi. Kako reagujete na to?
Ukoliko „elitistički” označava nešto što nije trivijalno, dnevno, u turbo-folk maniru, ukoliko je to nešto što se ne može naći na domaćim televizijskim programima, onda mi takva odrednica sasvim odgovara. Ali, pazite, to se u savremenom društvu kaže kada hoćete nekoga da uvredite. Problem leži u tome što je u svetskoj demokratiji potrebno da svi dobiju jednaku šansu za svoje talente i ambicije. Kao da su ljudi jednaki po talentu. Tako smo došli do mediokritetske civilizacije u kojoj je i umetnost mediokritetska, neozbiljna, lišena nadahnuća i talenta, u kome je umetnički život konformistički život bez odricanja. Zato je i savremena zvanična evropska umetnost – bezbojna i lako se vari. Ne ostavlja ni ukus ni posledice. Uspeh konceptualne umetnosti, na primer, leži u tome što ona od autora ne zahteva veliki intelekt, niti vladanje umetničkim veštinama. To ne zahteva ni od publike. Nema zanata, nema superiornosti, samo ravna linija (flat line). To je umetnost bez truda za recepciju bez razmišljanja. U takvom svetu, svako ko poziva na dostojanstvo u književnosti, na moral u jednom nemoralnom dobu, na duhovnost je „elitista”. On je, zapravo, apatrid. Ne znam samo kako da protumačim tiraže mojih knjiga. Oni govore da je u srpskom društvu mnogo više „elitista” nego što to želi da prizna liberal-kapitalistička vlast i njeni vaspostavitelji u srpskoj kulturi. To je paradoks! Ili možda nije sve onako kako izgleda.

Sve ima svoju cenu, pa i put koji Vi birate. Biti elitistički pisac, koji živi i stvara u zemlji Srbiji, predstavlja svojevrsni luksuz. Uz to nepristajanje na brojne šablone što u esnafu, što na one koje diktira trenutni ukus publike, da ne kažem surovo,,tržište knjige,, ima svoj danak. Kako se vi nosite s tim?
To nije lako. Bilo bi pretenciozno kada bih vam rekao da je to jednostavno. Iskušenja kompromisa se neprestano nalaze preda mnom, svakoga dana treba očuvati prisebnost. Ali ima nečeg i plemenitog u tome. Znate, najgore što umetnika može da snađe je da ostane neprepoznat, da nije čitan. Sasvim sam zadovoljan prodajom svojih knjiga, intenzivnim kontaktima sa čitaocima, običnim čitaocima (na sajmovima knjiga, promocijama širom Srbije, preko fejsbuka) a oni me uveravaju da još uvek postoji potreba za nekim čistijim, smirenijim, merljivijim – ako hoćete – sistemom vrednosti od ovoga koji nam nameće novi poredak.

Kad smo već kod očuvanja identiteta, integriteta, te osnovnih i u neku ruku večnih vrednosti govoreći o spasu, Vi kažete da smo – spas mi sami. Da je spas – ,,individua emanacija duha i nepristajanje na malograđanštinu u robnom i kulturološkom smislu”. Pa, obrazložite malo...
Individua je samo ono što individua može da učini da bi po ostala. Ili postala. Ponekad i prekorevam sebe što mi toliko smeta uloga države u kulturnoj eroziji Srbije. Jer, napokon, ne postoji škola u kojoj se uči intelektu i integritetu. Mi možemo i dalje funkcionisati kao individue, kao duhovna (a ne samo telesna) bića. Ali samo ukoliko u nama postoji prava potreba za tim. Ukoliko postoji glad za ličnim dostojanstvom onda postoje i načini kako do toga stići. Ukoliko, pak, nemate potrebu za individuacijom, za svojim mišljenjem i stavom onda vam neće pomoći formalna, titularna nagrada. Šta vredi nekom direktoru institucije kulture titula ukoliko duboko u sebi zna da to nije postao zato što je zaista istaknuti umetnik, zato što je ostavio neko delo za sobom... već zato što je neko u njegovoj partiji pretpostavio da se neće mešati u svoj posao, da neće imati dilemu, kritiku, zapitanost već samo poslušnost? Ništa mu to ne vredi. On će uvek zavideti svojim kolegama umetnicima što imaju delo i što to delo neko prepoznaje.

U većini Vaših romana ogleda se mitska matrica. Otkud to? Od kada? Čime ste kao stvaralac ponukani na mitsko?
Oduvek, čini se. Verovatno i zbog onoga što sam rekao u prethodnim odgovorima. Upotreba mita me je od početka spisateljske karijere interesovala ali i kao teoretičara i pedagoga. Doktorirao sam na temu mitske matrice u savremenoj umetnosti. Pre svega, sa priličnom sigurnošću možemo konstatovati da je stvaralačko interesovanje za mit toliko vitalna kategorija da se – čak i kratkim pregledom ustaljenih trasa istorije umetnosti a pogotovo savremene umetnosti – skoro izjednačava s vitalnošću mita u širem smislu i karakteristikom mita da “preživi” potiranje i iskrivljenje ili se prilagodi novim, mlađim formama i konvencijama. Delujući, u tom slučaju, subverzivno i prikriveno. Mit, bez obzira koje provinijencije, zadire u predele praprošlosti, kolektivnog, i, ma koliko proizvoljno bilo tumačenje mita uvek postoji aura mističnog oko prostiranja mitske priče. Poznati teoretičar književnosti koji se u mnogim svojim delima bavi mitskim implikacijama u književnosti, Nortrop Fraj, piše da je mit „kao vrsta priče oblik verbalne umetnosti, i pripada svetu umetnosti. Kao umetnost, nasuprot nauci, mit se ne bavi svetom o kome čovek razmišlja, već koji stvara. Totalna forma umetnosti predstavlja svet čija je sadržina prirodna, forma ljudska, stoga ona ‘podražava’ prirodu izjednačavajući je sa ljudskim oblicima.”

Pored pisanja, bavite se i pedagoškim radom kao profesor na jednom od fakulteta. Kako protiče taj segment Vašeg rada i života uostalom? Svakodnevno obrazujete mlade ljude, komunicirate sa njima... Nakon ovog pitanja još jedno, a vezano za to koliko se vrednuje profesura ovde i sada?
To je jedno od lepših dnevnih iskustava. Ipak, moram da naglasim da je i pedagoški rad ispunjen različitim iskušenjima. To je jedna tanana, vibrantna linija na kojoj pedagog održava ravnotežu: kako prići mladim ljudima, približiti im intelekt i čestitost i pretvoriti ih u njihove potrebe, a što nije baš deo nastavnog plana? Kako uveriti budućeg kulturologa da treba istrajati u plasiranju i vrednovanju univerzalnih umetničkih kodova a ne efemernih i dnevno-političkih? Lično imam odličan odnos sa svojim studentima, pedagogijom se bavim od 1998. godine i stekao sam puno prijatelja među mladim ljudima kojima sam predavao. Danas je pogotovo teško vršiti pravu intelektualnu misiju kada Bolonjska deklaracija pokušava da pretvori pedagoga u administrativca. Pokušava da oduzme harizmatičnost ovom produhovljenom pozivu i pretvori ga u činovničku veštinu. Ali i to se, mišljenja sam, može.

Kao neko ko je školovan pisac (završili ste dramaturgiju) mislite li da to predstavlja veliku prednost u odnosu na pisce koji dolaze iz nekih drugih sfera?
Lično sam to uvek doživljavao kao prednost. Bile su to dinamične studije, radionički proces koji vas uči zanatu, ekspeditivnosti u tekstu. Moja generacija je imala sreću da joj profesori budu Nebojša Pajkić, Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Vladimir Stamenković, Žika Pavlović... Studije dramaturgije mnogo su bliže veštini kreativnog pisanja (Creative Writing) koju predajem poslednjih nekoliko godina. Pre svega, dramaturško u spisateljskom označava veštinu jasnog vladanja formom. To je nešto što nedostaje mnogim našim piscima, čini mi se. Mislim da savremenoj srpskoj književnosti nedostaju elegancija stila i višeslojnost misli.

Može li se u zemlji Srbiji živeti od pisanja?
Naravno da ne. Mada, pitanje je da li se i u savremenom svetu može živeti od objavljivanja knjiga. Pazite, postoji samo jedna mala skupina povlašćenih „dvorskih pisaca” u svetu. Među njima i naših zemljaka. Reč je o eksplicitnim apologetama Novog svetskog poretka. Oni verovatno mogu da žive od svoje umetnosti, mada zarada ne dolazi od prodatih primeraka ili karata, oni su više neka vrsta komesari na apanaži nego umetnici.

Šta mislite u klanovima u srpskoj književnosti?
Isto ono što i oni o meni. Gotovo ništa. Ili bar ništa vredno pažnje.

Na čemu trenutno radite?
Pomalo sam sujeveran kada su planovi u pitanju. Ne volim da o tome javno govorim, dok je stvar u začetku. Svakako, novi roman će biti neka vrsta komentara na roman „Miris mraka”, sasvim sigurno će govoriti o periodu između dva svetska rata. Mislim da je to po mnogo čemu markatno doba u kome su se mogli prepoznati svetski planovi za jedan veliki nemir. Ovaj u kome živimo.

Ima li nekih novina po pitanju prevoda Vaših knjiga? Smatrate li da je pisac koji stvara u okruženju malog jezika (mislim da nema malih i velikih jezika, ovde je mera teritorija na kojoj se naš, srpski jezik govori pa i čita) hendikepiran u odnosu na kolege koji recimo pišu na engleskom, španskom i još par dominantnih svetskih jezika?
Svakako da je naš jezik po čitalačkom dometu mali, ali ohrabruje broj čitalaca, uprkos krizi i duha i materije. Svaki pisac se nada prevodu na neki od velikih jezika. Ipak, to je bez agenata, prevodioca koji bi u finansijskom smislu podelili rizik sa samim autorom veoma teško izvodljivo. Pre svega, ni naši izdavači se ne odlučuju na tu vrstu posredništva i rizika. A sam autor je u nezavidnoj poziciji. Mada, pitanje je i šta bi izdavači na Zapadu smeli/hteli da objave od pisaca koji dolaze iz „egzotičnih predela”, „varvara” koji se bore za ulazak u EU? Verovatno samo onu vrstu „komesarske proze” koju sam pomenuo u prethodnim odgovorima.

Da se oglednemo malo u ,,,Persijskom ogledalu,, budući da je reč o knjizi koja Vas je pozicionirala na srpskoj književnoj sceni. Zanimljivo je da je ,,Persijsko ogledalo,, značilo i početak Vaše ,,orijentalne faze,, u književnom stvaranju. Otkud baš taj put? Uzgred, kao imenitelj izmedju Istoka i Zapada uzimate ,,višak sličnosti a ne razlika,,?
Da, „Persijsko ogledalo” jeste prekretni roman u mom opusu. Objavila ga je Geopoetika 2001. godine a potom i Laguna 2009. godine i to je svakako i jedan od mojih najprodavanijih romana. Ukoliko bih tražio nekoliko ključnih reči mislim da bih se brzo odlučio za dve – putovanje i dvojnik. „Persijsko ogledalo“ je metafizička drama ali i roman reka koji krivuda kroz bespuća Bosne, Turske, Jermenije, Azerbejdžana i Irana ali još više kroz vekove i besmrtnu poeziju persijskih pesnika Nevaija, Nesimija, Fuzulija i Nezamija. Ovom rekom plovi Miloš Zurbaran, ukleti Srbin jermenskog porekla, čovek u stalnoj potrazi za likom čiji je on sam odraz – za svojim dvojnikom, svojim poreklom, svojom sudbinom. Jedine amajlije koje ga prate na tom putu su knjiga „U znaku ribe“ Nemanje Mitrovića i upozorenje Korta Maltezea da susret sa dvojnikom koji nema senku znači kraj onoga koji je ima. Putovanje je za mene uvek bilo prevazilaženje prostora ali i metafizički proces putem koga se iz drugačije perspektive posmatra ono što svako biće ponajviše zanima: Šta je ustrojstvo ovog putovanja?, Šta je cilj ove sudbine? Putovanje u predele koje s pravom nazivaju Košnica naroda (Kavkaz, Kaspijsko more, drevni Iran) kao i svako moje putovanje na Orijent proteklih godina za mene je uvek predstavljalo nezamenljivo iskustvo. To je pokušaj da se na mestu istorijskog sudara ali i prožimanja civilizacija, religija, etnosa sagleda Balkan sa svim svojim iskustvima i ispitima, svim datostima i usudima. Da se sagledamo mi sami. Da se oseti dert, to melanholično uživanje u bolu svojstveno orijentalnoj čulnosti, iskušenja pušionica opijuma, drugačijeg koncepta vremena i drugačijeg, u odnosu na evropsko antipodskog samoosećanja.

Zanimljiv je i neobičan period ,,bega,, Vaših junaka i Vas pod ruku s njima, ponaročito u Vašim prvim romanima. Da li to znači da Vam je na početku zaista bila neophodna ta neka vrsta distance, to odaljavanje odavde, kako biste zapravo progovorili o ovome ovde, iz samog stomaka Vaših junaka?
Nakon „Persijskog ogledala“, „Libansko leto“ je, bez obzira na mnoge druge romane koji su u međuvremenu objavljeni svojevrsni nastavak lutanja po Orijentu. U životu sam imao sreću da roman o antičkom Filoktetu, „Samomučitelj“ počnem da pišem na Kritu, „Staklenu prašinu“ na Rodosu, „Persijsko ogledalo“ u Nabelu... na mestima o kojima se piše, iako su neke geografske širine samo stvar duha a ne geografije. Mislim da se ponekad mnogo bolje vidimo iz daljine. Uostalom, to je tipična geopoetika.

Ako se podsetimo Vaših romana,,Staklena prašina,, i ,,Lisičje ludilo,, nalazimo da za temu imate duhovno i moralno ludilo. Da li literarno hvatanje u koštac sa ovom temom znači i udaljavanje od samog ludila, odbranu? I da li je ta odbrana moguća?
Pisanje je često egzorcizam. Da li se zaista može pobeći od sopstvenih demona nisam siguran, ali je svakako potrebno oslobađati ih se s vremena na vreme. U tom smislu, „Staklena prašina” govori o arheologu Matiji Latinoviću koji je angažovan na iskopavanju izgubljene crkve Svetog Pavla na Rodosu. Međutim, druga vrsta arheologije, arheologija duše je ono što predstavlja njegovu glavnu dramu. Naime, jedan od monaha koji pomaže arheolozima, brat Simeon je ne samo Srbin već i čovek burne prošlosti. Kako uskoro prihvata zavet doživotnog ćutanja, on rešava da svoju poslednju ispovest na maternjem jeziku ispripoveda upravo zemljaku. Reč je o jednoj turobnoj, groznoj priči sa ratišta. Tu počinje unutarnja drama onoga koji sluša, koji trpi. „Lisičje ludilo”, pak, govori o pokušaju da se bude lukaviji od samog lukavstva. U Srbiji, u tranziciji. Razvijajući dve paralelne priče - povest Marka Terzića, mladog beogradskog psihologa i njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog predratnog falsifikatora i šizofreničara pokušao sam da otvarim novo putovanje kroz lavirinte duše. Spuštajući se krugovima pakla na liniji Beograd, Firenca, Budimpešta, Cirih, Oslo sve do definicije kako sopstvenog tako i kolektivnog zla - četrdesetih i devedesetih godina 20. veka - junaci romana otvaraju nepremostiv jaz između onoga što su verovali da jesu i onoga što zaista jesu.

,,Bakarni bubnjevi,,, jedna izvanredna, opominjuća knjiga u kojoj se dotičete same apokalipse... Ko o čemu ja bih opet o nadi. Pa, proslovite o ,,Bakarnim bubnjevima,, i nadi, makar u tragovima...
„Bakarni bubnjevi“ su svakako moj žanrovski najizrazitiji roman. On je, pre svega, i najangažovaniji, ako baš hoćete. Jednostavno preseljenje glavnog junaka ovog romana - sa Topličinog venca na Donji Dorćol - otvara potpuno drugačiju vizuru pri sagledavanju njegovog rodnog Beograda. To je roman o alternativnoj istoriji Beograda koji čitaocu pruža uvid u celokupnu paletu istorijsko/etničko/religijskog kaleidoskopa našeg glavnog grada. U rasponu od hiper-realizma do fantastike sa elementima horora, kroz ovaj roman prolaze utvare i ljudi od krvi i mesa, beogradski intelektualci i plaćene ubice, državni službenici i antički junaci, podanici mnogih carstava kojima je pripadala naša prestonica - i kojima će tek pripadati. Da li nas već sutra očekuje ulični građanski rat, borba za svaku ulicu konvencionalnim ili energetskim oružjem, kakve veze sa tim okršajem imaju tajne organizacije, da li je vanredno stanje stvar našeg fatuma mnogo više nego geopolitike..? Na ta i mnoga druga pitanja pokušao sam da odgovorim ovim romanom. Ali da, svakako i da pružim nadu u to da je odbijanje moguće, da je revolucija protiv potrošačke ideologije ona koja mora da se desi najpre u nama samima.

Svaki pisac ima neke svoje male tajne, rituale, red, vreme kada i kako piše. Kako Vi pišete?
Pre podne, uz muziku, kod kuće, u radnoj sobi, uvek u istom fontu i proredu, uvek od početka ka kraju. Ukoliko imam neki prepoznatljiv gest prilikom samog stvaranja onda je to svakako činjenica da pišem od početka ka kraju, bez obzira što moji romani nemaju linearnu strukturu. Dakle, skok unazad i unapred, kada je naracija u pitanju, rešavam na licu mesta u okviru prodiranja ka kraju. To mi omogućava da bolje sagledam (ili mi se samo tako čini) celokupnu kompoziciju ali i detalje, te montažne „šavove” u pripovedanju.

Kao stručnjak i kao pisac, kako biste posavetovali mladog pisca - Kako napisati roman?
...Pa čak i kao autor udžbenika „Kreativno pisanje, naratološki pristup tekstu i kontekstu” Postoji, zapravo, samo jedan savet. Pisac treba da ispriča samo onu priču koju mora da ispriča. Mislim da je to imperativ. Dobra literatura ne nastaje imitiranjem stila omiljenih pisaca, ona nastaje iz neophodnosti da se o nečemu progovori, u nemogućnosti da se o tome ćuti.

Šta činite kad Vas napuste muze? Kako se ophodite prema belini hartije, displeja?
Uh. To je pitanje alhemije. A alhemičari nikada ne otkrivaju svoje formule.

Izvor: Dan
Autor: Mila Milosavljević