Intervju sa Melani Bendžamin autorkom romana „Avijatičareva žena“

Poštovaoci avijacije neguju duboko poštovanje prema Čarlsu Lindbergu koji je postao poznat zbog svog leta preko Atlantskog okeana, od Njujorka do Pariza, 1927. godine u svom jednomotornom i jednokrilnom avionu „Duh Sent Luisa“. Ali mogu li zamisliti podvig Lindbergove supruge En Morou, koja je bila vičan pilot i odlična u navigaciji, i to sve zahvaljujući svom trudu i talentu? Porodična tragedija koja je zadesila Lindbergove kad im je dete kidnapovano i ubijeno slabo je poznata istoriji; manje je poznato kako je izgledao život prve porodice letača, koje  su  uznemiravali novinari s takvom drskošću da premašuju današnje paparace. Melani Bendžamin, spisateljica romana zasnovanog na istorijskoj podlozi, vraća poznati par u centar pažnje u svom romanu „Avijatičareva žena“, koji prati emocionalni život En Morou Lindberg ‒ od stidljive studentkinje do prve žene koja je upravljala jedriličarem i istakla se kao protofeministička spisateljica. Iskopavanje istorijskih podataka zbog romana omiljeni je specijalitet Bendžaminove; njeni prethodni naslovi „Alice I Have Been“ i „The Autobiography of Mrs. Tom Thumb“ u kojima je bogato prikazan život muze Luisa Kerola, Alis Lidel i cirkuske izvođačice Mersi Lavinije „Vini“ Bamp P. T. Barnuma. Spisateljica iz Čikaga razgovarala je sa portalom „Goodreads“ o idolima, pisanju o zločincima i o korenima feminizma.  
 
Lindbergovi su bili poznat američki par, pa ipak njihova priča i dalje nije dovoljno osvetljena i obelodanjena.

Upravo ste se dotakli dve stvari koje su mi bile bitne i kojih sam se držala tokom pisanja knjige. Jedna od njih tiče se ličnog saznanja da postoje velike praznine u znanju ljudi o porodici Lindberg, a osobito o En. Videla sam ovu epsku, gotovo opersku priču o braku i slavi koja ih je pratila. Imamo poznate ličnosti i danas, naravno, kao što imamo i veći pristup društvenim mrežama, no Lindbergovi su bili drugačija vrsta znamenitih ličnosti. Njihov odnos sa medijima podseća na onaj koji je imala princeza Dajana. Nisu sasvim razumeli nezasitu glad novinara koji su pratili svaki korak koji bi načinili u svom privatnom životu. Moja namera je da današnjim čitaocima predočim taj život bez privatnosti, pod neprestano budnim okom novinara.
 
Kako ste se upoznali sa životom Lindbergovih?

Pročitala sam praktično svaku biografiju koja je objavljena. Odavno sam pročitala biografiju Lindberga od Skota Berga, dobitnika Pulicerove nagrade. Pročitala sam i biografiju En… bili su fascinantan par, prema mom mišljenju, samo me je nekoliko ljudi u istoriji toliko fasciniralo. Često ne mogu da objasnim zašto je to tako. Lindbergovi su bili takvi ljudi. Privlačio me je tragičan deo njihovog zajedničkog života, otmica, a En mi je oduvek izgledala kao ličnost dostojna saosećajnosti zbog svoje tragične sudbine.

Kada sam razmišljala o novoj temi za pisanje, tražila sam nešto što nije tako udaljeno u prošlosti, za razliku od moje prethodne dve knjige čija je radnja smeštena u viktorijansko doba. Najviše me je privlačila pomisao da istražujem prvu polovinu 20. veka, i to ne samo zbog potrage za stvarnom ličnošću vrednom pažnje, već zbog paralela između njenog životnog puta i stanja u državi u doba u kojem je živela. Prvo sam pronašla nekoliko nepoznatih avijatičara, ali razmišljajući o njima, pomislila sam: „Šta je sa Lindbergovima?“ Uprkos trenutnom prepoznavanju imena, osetila sam da je njihova lična priča toliko interesantna i značajna da jednostavno mora da bude  ponovo ispričana.
 
Šta Vas je toliko zaintrigiralo kod En?

Njena priča mnogo pruža. Tačnije, njeni uspesi u vazduhoplovstvu. Mnogi ljudi su znali za En zato što je bila majka ubijenog deteta, ili zbog knjige „Gift from the Sea“. Kada sam razmišljala o pisanju ove priče, raspitivala sam se kod mnogih ljudi i uvidela da postoji već izvestan broj čitateljki koje vole knjigu „Gift from the Sea“, a tužna je činjenica što mlade čitateljke nisu toliko dobro upoznate s tim naslovom. To je bio još jedan razlog zašto sam napisala ovu knjigu.
 
Kako ste se odlučili da pišete u prvom licu?

Svaka knjiga mi se obraća na drugačiji način. U ovoj sam uspostavila više pozorišni ambijent nego književni, pa je stoga bilo prirodno da gradim karakter dok pišem. Time sam dobila na neposrednosti prilikom pisanja. Enina priča kao da je molila da bude ispričana u prvom licu, jer bismo kroz njene oči najbolje sagledali Čarlsa i na taj način ga bolje razumeli.
 
Članica „Goodreads“ Kim pita: „Koliki je uticaj, prema Vašem mišljenju, imao pokret za ženska prava na život En Lindberg? Da li je ona stvarno bila feministkinja?“

To je odlično pitanje. Sigurno nije bila poput Beti Fridan i Glorije Stajnem, koja je spaljivala brushaltere. Nije ona takav tip. En je pripadala vremenu kada se udala 1929. godine, i to je bilo ono doba u kome je svaka žena bila „gospođa Ta i Ta“ u javnosti. Sve su uzimale muževljevo prezime. Bila je odgajana da bude savesna i smerna, i smatram da to nikako nije mogla da u potpunosti izmeni kod sebe. Pa ipak, u svim svojim rukopisima potpisivala se sa En Morou Lindberg. To mi se sviđa kod  nje – taj tihi bunt. Čvrsto verujem da „Gift from the Sea“ može da se posmatra kao protofeminističko delo. Mislim da je napravila mali korak napred za buduće feminističke pokrete. Oni su gradili na njenom temelju.
 
Nadam se da mlađe žene, koje su pročitale knjigu, neće odmah reći: „En je otirač. Ne bih mogla da se ponašam kao ona.“ Nadam se da su širokih shvatanja. To je vrlo važno dok čitate istorijski roman, morate zanemariti sadašnjicu i način života kakav se danas vodi i da budete otvoreni da razumete drugačije vreme i granice koje su nekada postojale. Nadam se da je ljudi, naročito mlađe žene koje čitaju o Eninom životu, neće osuđivati, već da će biti ponosne na to koliko smo daleko kao društvo odmakli.
 
S obzirom na to da su žene iz tog doba bile uglavnom domaćice, koliko je radikalno to što je Čarls pretpostavio da bi njegova žena mogla biti njegov kopilot?

To je bilo vrlo radikalno! Sviđa mi se taj deo Čarlsove ličnosti. Postojala je suprotnost u gotovo svemu što je radio. U javnosti je tvrdio: „Nema razloga da ženama bude zabranjeno da lete.“ U tim godinama, 1927-1928. bilo je vrlo retko da muškarac tako nešto kaže. Tada su tek počele da kolaju šale o vozačkim sposobnostima žena. Bio je usamljena pojava jer je podržavao žene da lete. Mislim da je to jedna od stvarno interesantnih činjenica o Čarlsu. Video je Eninu hrabrost, istrajnost i jačinu kojih ni ona sama nije bila svesna u to vreme. Nju je to zapanjilo koliko i druge ljude ‒ da je brak sa Čarlsom bukvalno značilo biti njegov kopilot.

Ali kod Čarlsa je postojala tanka linija između ohrabrenja i nasilništva. Mislim da se prvobitno ohrabrivanje pretvorilo u nasilništvo. Takođe, mislim da je srceparajuće za sve nas da gledamo kako je, nakon što joj je bukvalno dao krila, ostatak zajedničkog života proveo tako što joj ih je sekao. Za očekivanje je bilo da, nakon rata a naročito nakon otmice deteta, En ostane kod kuće i bavi se podizanjem dece, i da bude osoba koja bi ga spajala sa zemljom, a ne ravnopravni partner u avionu. Za mene je to bio iznenađujući podatak vredan istraživanja.

Čarls Lindberg je veoma iritantan junak.

Slažem se. On je takođe i heroj, ali je i ljudsko biće sa svojim manama. Neke od stvari koje su ga činile jakom osobom, poput onih koje su ga podstakle da preleti preko okeana, učinile su ga takođe tvrdoglavim i nemogućim za suživot u budućnosti. Postao je zatucan, okrenut samo sebi, gajeći iluzije o sopstvenim beskrajnim sposobnostima i idealima koji su isključivali bilo koga drugog. On jeste bio osoba vredna divljenja, ali je posedovao i vrlo iritantne karakterne crte.
 
Čarls Lindberg je bio predmet ismevanja zbog svojih izolacionističkih stavova – neki bi rekli antisemitkih stavova – tokom Drugog svetskog rata. Kad se neko uspne na pijedestal, nije li neminovno da sa njega i padne?

Tako izgleda, zar ne? Ne svi, ali većina njih ‒ da. Deluje da je to neizbežno. Ne znam da li je to mana koja je svojstvena toj osobi ili rezultat našeg preteranog obožavanja. Mislim da je to vrlo dobro pitanje za razmišljanje, ali na njega nemam odgovor.
 
Kako ste pristupili knjizi imajući u vidu da postoje živi rođaci, uključujući decu Lindbergovih?

To je bio najteži aspekt pisanja ove knjige. Najpre nisam pominjala prava imena. Pisala sam u stilu romana sa ključem, poput „Devojke u plavoj haljini“, za koji se pretpostavlja da je o ženi Čarlsa Dikensa, gde su imena izmenjena. I nakon što sam uskoro predala rukopis svom uredniku, rekla sam svom mužu: „Nateraće me da promenim imena.“ Tako je i bilo. To je neobična stvar sa istorijskom fikcijom. Očigledno je da gajimo poštovanje prema tim ljudima, jer u protivnom ne bismo pisali o njima. No, ne smemo osećati preveliko poštovanje prema njima, zato što bi nas to usporavalo u ulozi pisca i pripovedača. Osećam duboko poštovanje prema uspomenama koje su Enina deca sačuvala o svojoj majci. Oni imaju sopstvenu priču o njoj. Na kraju sam shvatila da to nije moja priča.
 
Koji su pisci, knjige ili ideje najviše imale uticaja na Vas?

Kada sam prvi put počela da pišem, čitala sam En Lamot „Bird by Bird“. Imala je veoma snažan uticaj na moje pisanje. Jedna od onih knjiga koje sam čitala na početku svog spisalačkog stvaralaštva i koja mi je umnogome pomogla da postanem bolja spisateljica bila je „Self-Editing for Fiction Writers“. Pored svega toga najvažnije je čitanje, čitanje, jednostavno čitanje svega i svačega. Nisam u detinjstvu maštala da postanem spisateljica, ali sam uvek bila posvećena čitateljka. Mislim da ako imate prirodno urođenu sposobnost da pričate priče i pritom pročitate 100.000 knjiga tokom života, sigurno ste naučili kako da napišete knjigu. Kada uzmete knjigu i niste u stanju da pročitate prvih 5 stranica, upravo ste naučili šta da ne radite na prvih 5 stranica knjige. Čitanje bilo kakvih knjiga najbolja je stvar koju možete učiniti na putu da postanete pisac.
 
Šta trenutno čitate?

Sin mi je kupio za Božić biografiju Alis Ruzvelt od Stejsi A. Korderi. To je knjiga koju treba da pročitam.

Izvor: goodreads.com