Intervju sa Majklom Šejbonom

Majkl Šejbon je jedan od najcenjenijih pisaca svoje generacije, i mada ima mnogo obožavalaca među decom i mladima, njegov rad je izuzetno privlačan pripadnicima X generacije, opsednutih specifičnim temama kao što su idolopoklonstvo, zlatno doba stripa, nordijska mitologija, šund fikcija, jevrejsko nasleđe i najrazličitiji vidovi 'alternativne kulture'. Iako je najpoznatiji po romanima – za, po mnogima njegovo najbolje delo, roman „Neverovatne pustolovine Kavalijera i Kleja“ dobio je Pulicerovu nagradu – napisao je i dve izuzetno značajne knjige eseja „Mape i legende“ i „Manhood for Amateurs“ („Čovečanstvo za amatere“).
 
„Telegrafska avenija“ je prvi roman koji je objavio nakon romana „Jevrejska policijska stanica“ za koji je dobio nagrade „Hugo“ i „Nebula“. Ova knjiga nam donosi priču o Netu i Arčiju, dva prijatelja koji ponosno vode neisplativu prodavnicu polovnih gramofonskih ploča, „Brouklend Rekords“, na granici između Berklija i Ouklenda. Opstanak ove male utopije ugrožava dolazak bogatog crnog fudbalera koji planira da otvori ogroman tržni centar. Najveći deo radnje odvija se na prometnom raskršću, nedaleko od mesta na kom živi Majkl Šejbon sa ženom Ajelet Valdman i decom. Autora je intervjuisao Skot Timberg, 2012. godine.
 
Tokom čitave svoje karijere uglavnom ste pisali o potkulturama – malo je bilo govora o mejnstrim pojavama. Recite nam nešto o tim vašim interesovanjima.

Oduvek su me, gotovo od samog početka, zanimali kao čitaoca načini na koje pisci koje volim stvaraju svetove. Stvaranje svetova i sve što uz to ide, poput igara sa igranjem uloga i crtanje mapa, uvek su mi bili veoma interesantni. Način na koji ljudi stvaraju svetove unutar manjih svetova – eliminišu ono što se ne uklapa, naglašavaju ono do čega im je najviše stalo – mislim da je to ono što me najviše privlači, mada možda nesvesno.

Svako delo fikcije koje je na kraju sadržalo mapu, momentalno je postajalo predmet divljenja i fascinacije; a budući da sam odrastao u Kolumbiji (urbanoj zajednici u Merilendu, zamišljenoj jednim delom da podstakne međurasnu integraciju), mestu koje je prvo postojalo samo na mapi – imao sam priliku da posmatram svet koji nastaje na papiru, pre nego što se u sve to uključe šume, metal i prljavštima stvarnog sveta. Bilo je to, na neki način, kao da odrastam u Srednjoj zemlji – na mestu koje je nekad postojalo samo u nečijoj mašti, a onda je postalo stvarno.
 
Stvorili ste „Brouklend Rekords“. Kako je to mesto oživelo u vašoj mašti, a zatim i na papiru?

To je zapravo počelo sa mojim ulaskom u jednu prodavnicu ploča u Ouklendu, u Kaliforniji 1999. – to mesto više ne postoji. (Verovatno sam stekao utisak da oni prodaju i CD-ove.) Ušao sam unutra, i ispostavilo se da imaju isključivo vinil. Ljudi koji su se tu okupljali bili su i crnci i belci, a dvojica koji su radili – jedan je bio crnac, drugi je bio belac. Odmah sam se osetio kao da se nalazim u nekoj vrsti minijaturne Kolumbije. Bio je to dobrovoljni pristanak ljudi da se okupe oko zajedničke posvećenosti prema nečemu do čega im je zaista stalo, da budu na tom mestu zajedno, jednaki. To mi se činilo poznato. Na stranu činjenica da sam već bio svoj na svome samo zato što sam se nalazio među štreberima i zaljubljenicima u pop kulturu – to je došlo kao šlag na tortu.

A onda sam se osvrnuo na ono što ih je dovelo sve na to mesto, i pomislio sam... ovo je kul, to je nešto što želim nekako da iskoristim.

Prvo sam pokušao da to pretočim u TV seriju za TNT kanal. Delovalo je kao savršena osnova za TV seriju i već u toj prvoj verziji stvorio sam likove Neta i Arčija. Odlučio sam da u to uključim i babice i brigu o bebama, jer smo u tom trenutku moja supruga Ajelet bili obuzeti porođajem, bebama i babicama.

Dve godina kasnije shvatio sam koliki sam idiot, i da taj pristup nikako ne odgovara tom zapletu. Morao sam da osmislim sve ispočetka. Ta zamisao je bila neupotrebljiva.
 
Da li je to roman koji ste najduže pisali?

Moguće, ali sam ideju za roman „Summerland“ dobio kada sam imao jedanaest godina, tako da je možda to još duže.
 
Ali rad na romanu „Telegrafska avenija“ trajao je dobrih pet i po godina – a pod tim ne mislim  na sanjarenje na tu temu.

U pravu ste, ako to nije roman koji sam najduže pisao, onda je vrlo blizu. Zapravo, mislim da sam na tom romanu najduže radio.
 
Kada je reč o prodavnici ploča: nije li malo neobično i nelogično da pretnja ovom malom kulturnom stecištu, mestu okupljanja različitih rasa, kakvo opisujete, zasnovanom na ljubavi prema crnoj muzici, dolazi ne od neke zle korporacije ili nekog sitničavog bogataša, već od uspešnog crnca, Gibsona Guda. Zbog čega ste na taj način osmislili osnovni konflikt u romanu?

Bilo mi je suviše jednostavno da se odlučim za neku veliku korporaciju ili neku bezličnu tvorevinu kapitalizma. Želeo sam da ove sile dobiju svoje lice, da na taj način izgube svoju bezličnost. To nije samo pitanje smanjenja troškova, uništavanja konkurencije. To je morao da bude čovek sa misijom vrednom pohvale i divljenja. Njemu nije cilj da uništi „Brouklend Rekords“.

Meni je veoma teško da stvorim savršenog zlikovca – pokušao sam mnogo puta. Čini se da prosto nisam u stanju to da uradim. Uvek se na kraju zainteresujem za osobu kojoj sam namenio da bude loš momak. Ne ide mi.
 
Ova knjiga govori o mnogo toga – rasi, muzici, babicama i bebama – a opet izgleda kao da je to roman o šačici likova. Kako gradite likove?

To je prirodan proces u kojem vam priča koju pričate pomaže ne samo da otkrivate tok radnje, već i da menjate svoje likove u zavisnosti od priče koju ste odlučili da ispričate. Uzmimo na primer Gibsona Gudsa... kada shvatite šta ga motiviše, morate da izmenite neke stvari u priči. To razumevanje likova koje vremenom stičete – kada nekad iznesete o njima nešto gotovo proizvoljno, recimo da je nečija majka umrla od raka. To odjednom postaje činjenica koja menja vaše shvatanje tog lika, i sama priča mora da se menja, jer junak čija je majka umrla kada je bio dete mora imati drugačiji odnos prema svojoj mogućoj surogat majci, koja se pojavljuje kasnije u životu.
 
Znači oni se produbljuju i dopunjuju kako priča napreduje.

Priča pokreće likove, a likovi pokreću priču – to vam je perpetuum mobile.
 
Kako preobratite decu u čitaoce knjiga za odrasle?

Ne... nikada nisam pomislio da treba da brinem o tome – uvek sam smatrao da je mnogo važnije da ih ohrabrim da čitaju dok su još deca, to je sve. Uspeh koji sam postigao sa svojom decom je relativna stvar. Njihov entuzijazam po pitanju čitanja je dovoljno različit da sam potpuno siguran da nema nikakve veze sa tim što smo moja supruga i ja radili. Ali mi razgovaramo o knjigama, volimo knjige, ohrabrujemo čitanje... I neka naša deca vole da čitaju, neka ne vole preterano. Postoji granica u tome šta možete da postignete.

Kad je reč o prelasku na literaturu za odrasle, vodim se iskustvom moje najstarije ćerke. Ona ima skoro 18 godina i sama je napravila taj prelazak. Mislim da smo boravili u našoj staroj kući u Mejnu, pročitala je sve što je ponela za čitanje, a tamo je pronašla roman Džulije Alvarez, dopale su joj se korice i tako je pročitala prvo delo fikcije za odrasle. Prosto se desilo.
 
Mnoge interesuje šta se dešava sa ekranizacijama romana „Kavalijer i Klej“ i „Jevrejska policijska stanica“ – možete li nam reći nešto o tome?

Ništa se ne dešava. „Kavalijer i Klej“ je potpuno zaustavljen trenutno, „Jevrejska policijska stanica“ – ništa.

Kad je reč o „Telegrafskoj aveniji“ ima nekog dešavanja, nešto se krčka. Skot Rudin, filmski producent koji je otkupio prava za većinu mojih knjiga, ima prava i za „Telegrafsku aveniju“ i upravo pokušava da pokrene TV seriju u produkciji kompanije HBO, angažovao je Kamerona Kroua da napiše i režira pilot epizodu. To se dešava, mada nisam saznao ništa novo u poslednje vreme.

Bilo bi veoma zanimljivo da se taj projekat zaokruži na taj način.
 
Budući da ste pisac, šta je za vas najbolje u tom poslu? A šta je najgore?

Pa, najbolje je to što radim ono što volim. Volim da pišem, i od toga živim; to je nešto na čemu svakodnevno zahvaljujem. Zbog toga sam veoma srećan. Čitanje i pisanje, knjige i priče – to su stvari u koje sam zaljubljen čitavog života. Još uvek sam potpuno zapanjen i beskrajno zahvalan što je to moj posao. Zapravo, toliko sam zahvalan i zadovoljan svime što kao pisac doživljavam, da uopšte ne želim da govorim o negativnim stranama – to mi deluje neverovatno trivijalno.

Verovatno je to nešto poput: potrebno je tako mnogo vremena da se napiše knjiga. I često morate da se bavite time i mnogo nakon što je nestao početni polet, i da se onda trudite da iznova podstičete interesovanje za to.
 
To pomalo liči na loš brak.

To i jeste kao brak. Ako ne možete da pronađete načine da ga obnavljate... ne možete daleko da stignete samo na osnovu početne simpatije. A upravo to mi se dešava – gotovo svaki put – barem jednom, nekad i više puta, dođe trenutak kada kažem da odustajem. Dižem ruke. Napuštam sve. Uzimam da radim nešto drugo. I ovde, kao i u braku, počinjem da zamišljam druge mogućnosti.
 
Aha – poželite da prevarite neki roman sa zgodnom novelom iz komšiluka.

Upravo tako – u braku nisam nikada švrljao, ali kao pisac jesam: izlazio sam neko vreme sa slatkom cicom iz Holivuda – radio sam na scenariju, pisao kratku priču. Mnogo mi znači taj osećaj da sam nešto završio usred beskrajnog rada na romanu, jer mu se onda vraćam sa obnovljenom posvećenošću.
 
Opišite nam vaš tipičan radni dan. Imate li neke neobične navike?

Za mene je tipično vreme za pisanje pet noći nedeljno od 10 uveče do 3 ili 4 sata ujutru. I u poslednje vreme – možda poslednjih nekoliko godina – dok pišem slušam isključivo gramofonske ploče. Razlog zbog kog to radim – pored toga što uživam u njihovom zvuku – je i taj što sam primoran da ustajem na svakih dvadesetak minuta, da okrenem ploču ili pustim neku drugu. To preporučujem svima koji sede dok rade.
 
Navedite autore, knjige, ili ideje koje su uticale na vas?

To je teško pitanje. Elmor Leonard je pisac koga volim – i dugo sam se ugledao na njega, naročito kad je reč o pristupu dijalozima. I to ne zato što sam pisao o crnim i belim likovima zajedno, što je inače njegov zaštitni znak. Dugo sam bio pod njegovim uticajem, ali dugo sam i pisao takva dela u kojima je njegov uticaj bio moguć i poželjan.

Ali uopšte gledano, mislim da je to Rejmond Čendler. On je na mene oduvek uticao da stvaram lirsku prozu koja je istovremeno i urbana i neformalna i književna.
 
I poslednje pitanje: šta trenutno čitate?

Čitam roman „Hologram za kralja“ Dejva Egersa, i oduševljen sam. To mi je njegov omiljeni roman posle dužeg vremena.

Paralelno sa tim čitam i redom sve romane o Džejmsu Bondu, Ijana Fleminga: stigao sam do romana „Pozdrav iz Rusije“. Za sad mi je najbolji „Munrejker“. Obožavam ga, mada je potpuno apsurdan.

Autor: Skot Timberg
Izvor: goodreads.com
Prevod: Maja Horvat