Intervju sa Luisom Dartnelom, autorom knjige „Iskon: Kako nas je Zemlja stvorila“

U knjizi „Iskon: Kako nas je Zemlja stvorila“, koju je Sandej tajms uvrstio na spisak najboljih knjiga iz oblasti istorije za 2019. godinu, profesor Luis Dartnel istražuje geološke sile odgovorne za evoluciju čoveka i ljudske civilizacije.



Na početku knjige objašnjavate da je presudnu ulogu u evoluciji ljudske inteligencije odigrala tektonska aktivnost. Možete li nam reći nešto više o tome?

Jedno od ključnih pitanja evolucione biologije glasi: kako je evolucija od primata koji su visili po krošnjama stvorila dvonožne, visokointeligentne hominine koji su zatim izgradili ljudsku civilizaciju i zavladali zemaljskom kuglom? Da bismo razumeli ono što se sa našom vrstom odigralo u prošlosti, moramo proučiti biografiju Zemlje – obeležja reljefa i njenu unutrašnju građu, tektonske ploče, atmosferska kretanja i klimatske promene.

Prvi preduslov za pojavu novog izdanka na stablu evolucije predstavljalo je isušivanje teritorije na kojoj su živeli naši najstariji preci. Govorim, naravno, o istočnoj Africi. Sve najbitnije promene u evoluciji hominina odigrale su se upravo u tom delu sveta. Dovoljno je da pogledate geografsku kartu pa da primetite da se ta regija nalazi u prašumskom pojasu oko ekvatora, zajedno sa Amazonom i, recimo, tropskim ostrvima Idonezije i Melanezije. U skladu sa tim i istočna Afrika bi trebalo da bude pokrivena gusotm šumom, ali tu se iz nekog razloga uglavnom prostiru sušna, travnata prostranstva savane. To znači da se u dalekoj prošlosti, dok su se naši preci primati verali po drveću i živeli na voću i lišću, dogodilo nešto drastično, nešto što je bujne šume pretvorilo u sprženu savanu i stvorilo okruženje pogodno za evoluciju pametnih i prilagodljivih životinja.

Osnovni uzrok klimatskih promena koje su zahvatile istočnu Afriku je kretanje tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Za isušivanje istočne Afrike delimično je odgovorno izdizanje Himalaja i tektonski procesi u Indijskom okeanu, ali za naš nastanak ključna su tektonska dešavanja u samoj Africi. Pre trideset miliona godina, usled pritiska iz omotača Zemljinog jezgra, kopnena masa u severoistočnoj Africi je počela da se izdiže i puca. U tom procesu stvorila se pukotina u obliku slova Y, čije krake čine Crveno more, Adenski zaliv i Veliki isočnoafrički rov. Visoki grebeni istočnoafričkog rova sprečavali su dotok vlažnog vazduha sa okeana i iz unutrašnjosti Afrike u istočnu Afriku, što je scvremenom dovelo do nestanka prašuma i transformacije tog predela u savanu.

Paleontologe je, osim ovoga, dugo mučilo i jedno drugo, daleko krupnije pitanje: koje su to konkretne karakteristike istočnoafričkog podneblja dovele do nastanka jedne veoma specifične, visokointeligentne vrste primata. U nauci je danas široko prihvaćeno objašnjenje da je nastanak rova osim klime promenio i izgled predela i transformisao lokalne ekosisteme: jednolična, ravna oblast prekrivena tropskom šumom pretvorila se u brdovitu zonu sa visoravnima i dubokim dolinama, čija se vegetacija kretala od prašuma do savane i pustinjskog šipražja. Ovo područje pružilo je homininima mogućnost slobodnijeg kretanja, kao i različite izvore hrane i sirovina.

Zahvaljujući vulkanskim erupcijama nastalo je mnoštvo stenovitih grebena koji presecaju ovaj predeo i koji su, zajedno sa strmim padinama rova, olakšali homininima lov na životinje i istovremeno im pružali zaklon od grabljivica. Naši preci bili su prilično nemoćni, prepušteni na milost i nemilost prirodi, i razvoj inteligencije bio je od presudnog značaja za njihov opstanak.

Pišete i da je, kada je reč o mogućnostima razvoja, postavljanje kontinenata u njihovu aktuelnu konfiguraciju na indirektan način dalo prednost evroazjskim civilizacijama. Kako je geografija uticala na to da neki delovi sveta kroz istoriju budu u prednosti u odnosu na druge?

Moje objašnjenje slično je onome što Džared Dajmond piše u knjizi „Mikrobi, puške i čelik“, iako se on usredsredio isključivo na poređenje Evroazije i dveju Amerika. Morao bih pritom da naglasim da postoje i druge teorije o tome zašto se u Africi nije razvila civilizacija koja bi postala dominantna na način na koji je to pošlo za rukom onima iz Evroazije. Isto važi i za Australaziju. Ali uzmimo sada u obzir samo Evroaziju i Amerike: kada se Pangea raspala tokom poslednjeg ciklusa superkontinenata, jedan od novoformiranih delova bila je Evroazija, ogromna kopnena masa orijentacije istok-zapad. Sa druge strane, Severna i Južna Amerika su od superkontinenta odvojene drugačijim tektonskim procesima i formiraju kontinentalnu masu koja je dominantno orijentisana u pravcu sever-jug.

Jedna od glavnih prednosti koje je ovakva orijentacija Evroazije pružila agrarnim civilizacijama sastojala se u tome što su se pripitomljene vrste biljaka i životinja daleko lakše rasprostranile duž istih georgafskih širina, dakle u pravcu istok-zapad. Na istim georgrafskim širinama vladaju slični vremenski uslovi, nema velikih razlika između godišnjih doba, dužina dana je ista i tome slično, što naročito pogoduje biljnim vrstama. To je značilo da su biljke poput pamuka, pirinča i pšenice mogle slobodno da se kreću između civilizacija koje su naseljavale kontinent. U slučaju dveju Amerika, orijentacija sever-jug predstavljala je ključni otežavajući faktor u širenju biljnih vrsta.

Još jedan razlog zbog koga je Evroazija bila u velikoj prednosti je to što je u Amerikama živelo daleko manje vrsta krupnih sisara koje su se mogle pripitomiti. Objašnjenje za to delom leži u činjenici da su prvi predstavnici ljudske vrste u tom delu sveta, koji su u Severnu Ameriku stigli preko Beringovog zemljouza, najverovatnije izazvali masovno istrebljenje faune, o čemu takođe pišem u knjizi.

U „Iskonu“ ste dosta prostora posvetili i suparništvu između nomadskih i sedelačkih zajednica. Kako je moguće da su pripadnici jedne iste vrste prihvatili dva toliko različita životna stila i zbog čega su se tako često sukobljavali?

Sve se svodi na jedan od fundamentalnih kontrasta karakterističnih za evroazijski kontinent. Kao što vam je verovatno poznato, između ekvatora i Zemljinih polova postoji nekoliko različitih klimatskih pojaseva. Za ovaj deo priče najvažniji nam je severni umereni pojas. U njemu vlada blaga klima, zahvaljujući kojoj su agrarna društva mogla sebi da obezbede dovoljne količine hrane. Ukoliko se bavite zemljoradnjom i znate da ćete uzgajanjem useva na jednoj lokaciji obezbediti sebi opstanak, nema nikakvog razloga da tu lokaciju napustite. Tako nastaju sedelačke zajednice.

Ako se pak zaputimo prema severu ovog pojasa, nailazimo na stepe, travnata prostranstva Evroazije. U njima uslovi za razvoj zemljoradnje nisu najpovoljniji, ali su pogodne za razvoj nomadskog stočarstva. Ljudi ne mogu da se hrane travom, ali zato su naučili da koze, ovce i druge biljojede koriste kao svojevrsne mašine za preradu nejestive trave u meso i mleko – namirnice koje ne škode našem organizmu.

Tako smo, zahvaljujući različitim klimatskim uslovima, dobili dva suštinski različita životna stila. Pogledamo li istoriju Evroazije od bronzanog doba do 18. veka, videćemo da su nepovoljni klimatski uslovi s vremena na vreme primoravali nomadske narode da napuste rodne stepe i krenu u osvajanje sedelačkih civilizacija u drugim delovima kontinenta. Dobro poznat primer iz klasične istorije je najezda Huna, koja je bila okidač za slom Zapadnog rimskog carstva. Isto se ponovilo i sa Mongolima koji su pokuljali iz stepa i stvorili najveće kopneno carstvo koje je svet ikada video. Kinezi su vekovima morali da se brane od naroda koje su nazivali varvarima iz stepe. Ako pogledamo Veliki kineski zid iz ugla teme o kojoj sada govorimo, primetićemo da on nije samo odbrambena barijera, već i da jasno prati granicu između dva ekološka sistema.

U „Iskonu“ pišete i o tome kako su različite ekološke okolnosti uslovile pojavu različitih vidova organizacije društva. Zalažete li se za neku vrstu ekološkog determinizma, koji bi tvrdio da je nekim civilizacijama bilo suđeno da nastanu baš tamo gde su nastale?

Morate biti veoma pažljivi kada pominjete bilo kakvu vrstu geografskog determinizma. Istorijski gledano, geografski determinizam je često korišćen kao opravdanje za teritorijalni ekspanzionizam, kolonijalizam, rasizam i robovlasništvo. Meni su potpuno strane teorije po kojima pojedini narodi po prirodi stvari imaju pravo na određeni deo sveta, ili teritoriju, ili konkretnu lokaciju. To nije ono o čemu ovde govorim – a ne govorim ni o tome da su neki narodi bolji, pametniji ili sposobniji od drugih.

Ono o čemu govorim jeste to da postoji duboka veza između fizičkih, geografskih obeležja planete i izazova sa kojima se ljudski rod suočavao kroz svoju istoriju. Pažljivim posmatranjem promena u fizičkim karakteristikama planete možete stvoriti ispravnu predstavu o tome kako će se one odraziti na sudbinu ljudske vrste, ali sigurno nećete početi da predviđate konkretne događaje – geografska obeležja nikada nisu predvidela ishod nekog rata ili rezultate izbora.

Iz vašeg odgovora bi se moglo naslutiti i kakvo mišljenje imate o genetskom determinizmu.

Genetika svih pripadnika naše vrste je u osnovi identična. Kao što navodim u knjizi, genetske razlike između dve grupe majmuna koje žive jedna pored druge negde u centralnoj Africi daleko su veće od onih koje postoje između sedam milijardi ljudi sa svih kontinenata. Genetika nije dovela do toga da evroazijske civilizacije budu naprednije od američkih. Mi smo svi isti, svi pripadamo istoj vrsti. Geografski i geološki uticaji odigrali su presudnu ulogu u evoluciji i istoriji ljudskog roda.

Autor: Logan Čipkin
Izvor: medium.com
Prevod: Jelena Tanasković