Intervju sa Lejlom Lalami, autorkom romana „Mavrov izveštaj“

Sa Lejlom Lalami razgovaramo o romanu „Mavrov izveštaj“, koji joj je 2015. godine doneo nekoliko važnih književnih priznanja i obezbedio ulazak u najuži izbor za prestižnu Pulicerovu nagradu.
 
Religija u vašoj knjizi igra veoma važnu ulogu. Glavni junak se s vremenom od izuzetno pobožnog čoveka preobražava u nekoga ko, na kraju priče, ne razume zašto su Španci ubeđeni da za sve ljude na ovom svetu postoji samo jedan bog. Interesuje me da li su vaša religiozna ubeđenja uticala na način na koji ste prišli njegovoj priči i da li je pisanje ove knjige uticalo na vaš odnos prema religiji?

S obzirom na vreme i mesto odvijanja radnje, znala sam da će religija igrati važnu ulogu u životu mog junaka. Mustafa je na samom početku knjige prilično religiozan, ali tu nije reč o čoveku koji stvari shvata bukvalno. On u jednom trenutku dospeva u ropstvo, a zatim stiže u Ameriku, gde uviđa da postoji mnoštvo različitih pogleda na svet, što doprinosi tome da njegovi stavovi o religiji postanu znatno kompleksniji. To mi je delovalo kao sasvim prirodan razvojni put nekoga ko prolazi kroz takva iskustva. Bilo je interesantno pozabaviti se tom problematikom iz ugla 16. veka, iako je reč o nečemu sa čim se često susrećemo i danas. Ne bih rekla da to ima neke veze sa mojim odnosom prema religiji. Možda u izvesnoj meri. Kada sam bila mlađa, pristupala sam veri na tradicionalniji način i bila sam religioznija, ali očigledno je da se u međuvremenu mnogo toga promenilo. Starija sam, nadam se i mudrija, a živela sam i na mnogo različitih mesta i u različitim kulturama. Tako da bi se moglo reći da Mustafina životna priča u izvesnom smislu podseća na moju. Sve je to veoma čudno. Nedavno me je neko preko Tvitera obavestio da postoji spisak od petsto najuticajnijih muslimana na svetu i da sam ja, navodno, jedna od njih. Pročitavši poruku, pomislila sam: „Nazdraviću tome.“ To baš i nije postupak na koji bi se gledalo sa odobravanjem, ali ja se zaista identifikujem kao muslimanka. Verujem da razlog za to leži u mom interesovanju za modele društvene jednakosti, što je jedan od centralnih aspekata islama.

Govorili ste o tome da ste se za priču o Estebanu zainteresovali čitajući o ekspediciji u kojoj je učestvovao. Da li obično tako započinjete proces pisanja?

Da. Nikada ne znate šta će vas inspirisati. Ipak, postoji razlika između ideje koja vam se vrzma po glavi samo nekoliko dana i nečega čemu ćete posvetiti nekoliko godina svog života. Tema mora dotaći pisca na nekom dubljem nivou. To je veoma slično situaciji u kojoj upoznate nekoga i onda morate da odlučite da li je reč o kraćoj vezi ili očekujete brak. Uobičajena je pretpostavka da oni koji stupaju u brak imaju zajednička interesovanja, pa ako sa nekim imate mnogo tema za razgovor, znači da se možete nadati nečem ozbiljnijem. Međutim, ako teme za razgovor presuše posle samo nekoliko dana, onda je sigurno reč o neozbiljnoj vezi. Slično se događa i sa knjigama. Uvek se postavlja pitanje da li će interesovanje potrajati. Ako počnem da sanjam o nekoj temi, znam da je vredna pažnje.

Da sanjarite tokom dana ili da stvarno sanjate?

I jedno i drugo. Dešava mi se da sanjarim u toku dana, ali ako se moj mozak i noću bavi nekom temom, onda je stvar ozbiljna. Pisanje romana me ponekad podseća na san koji mogu da nastavim kad god poželim. Ako interesovanje traje, to znači da se radi o nečemu o čemu želim da razmišljam, i da će to prerasti u projekat.

Studirali ste se u tri različite zemlje i sada radite kao profesor u Kaliforniji. Da li je vaše obrazovanje uticalo na način na koji pišete i postoji li neko iskustvo koje biste posebno izdvojili?

Stil pisanja je, u neku ruku, suma svih čovekovih iskustava. Obrazovanje je možda odigralo ulogu u vreme kada sam još bila student u Maroku. Tada sam počela da čitam englesku i američku književnost na engleskom jeziku. I pre toga sam volela da čitam i pišem, ali to je bio period u kome sam se zaljubila u književnost. Počela sam intenzivno da čitam, a kroz studije lingvistike razvila sam osećaj za jezik i njegove nijanse. Ne mislim samo na sintaksu, već i na to kako se jezik koristi u društvu. Mislim da je to u velikoj meri uticalo na način na koji pišem. U mojoj knjizi jezik predstavlja, u nedostatku boljeg izraza, oruđe moći. On se može iskoristiti kako bi se pojedinac uveo u neku grupu ili iz nje isključio. Naročito sam zainteresovana za situacije u kojima se u komunikaciji koristi više od jednog jezika. To se dešavalo u svim istraživačkim poduhvatima, a naročito u ovom. Učesnici ekspedicije međusobno komuniciraju na španskom, ali pored toga se koristi i portugalski, Esteban razmišlja na svom jeziku, a prisutni su i razni starosedelački jezici. Kompleksnost situacije i postojanje mogućnosti da se tuđe reči pogrešno protumače daju romanu realističan ton.

U velikoj meri se oslanjate na istorijske podatake. Postoji li kriterijum pomoću koga određujete njihovu istinitost ili u nekim situacijama jednostavno znate da je nešto istina?

Mislim da je istina veoma nezgodna kao takva. Često možete uzeti istu grupu činjenica i od njih formirati sasvim različite priče. Što se mene tiče, istina se pronalazi u pričama. Činjenica je nešto što se može proveriti, nešto za šta znamo da se dogodilo. Dakle, 1527. godine šest stotina ljudi je iz Sevilje krenulo na putovanje; bilo je bezbroj svedoka i događaj je dokumentovan. Ali istinu, priču o tome šta se dogodilo kada su stigli na odredište, saopštava nam samo jedna osoba. Tu situacija više nije crno-bela. Kao primer može poslužiti i debata o ratu u Iraku. Zbog čega je vođen? Da li zato što je postojalo oružje za masovno uništenje ili zato što je neko želeo promenu režima ili iz nekog drugog razloga? Naravno, činjenice su nam poznate, svi dobro znamo šta se dogodilo. Znamo kada su donete odluke, kada su Sjedinjene Države izvršile invaziju, svi znamo stvari o kojima nema potrebe raspravljati. Ali kada pokušate da utvrdite šta se zaista dogodilo, nailazite na mnoštvo različitih interpretacija i, da se tako izrazim, različitih istina. Zato istinu smatram nezgodnom kategorijom. Ono što fikciju čini zanimljivom jeste činjenica da se bavi nijansama sive. To je ono u čemu je nenadmašna. Ona nas upoznaje sa različitim načinima interpretacije činjenica.

Da li ste ikada razmišljali o alternativnim završecima knjige?

Estebaniko se pominje u hronici Kabese de Vake, ali i u kratkom pasažu čiji je autor fratar Markos de Nisa, koga je španski vicekralj poslao u potragu za „sedam zlatnih gradova Cibole“, godinu dana pre dolaska ekspedicije Franciska Koronada. Estebaniko je sa izviđačima putovao ispred grupe u kojoj je bio De Nisa. Fratar u svom izveštaju sa putovanja pominje da je video sedam zlatnih gradova, što je naravno laž, tako da i njegov izveštaj o Estebaniku treba uzeti sa rezervom. On, naime, piše da je Estebanika poslednji put video tokom potrage za gradovima i da je čuo da je ovaj ubijen. Kada sam to videla, bilo mi je jasno da za to nema čvrstih dokaza i laknulo mi je, jer sam nisam želela da umre. Smatram da način na koji sam završila priču nije nelogičan i da je interesantniji od onoga što saznajemo iz fratrovog izveštaja.

Kada sam u knjizi došla do dela gde Ruiz govori o kanibalizmu, morala sam da stanem. Zatvorila sam knjigu, bila mi je potrebna pauza. Na cimerkino pitanje šta mi je, odgovorila sam: „Ne razumeš, jedan od likova je upravo pojeo nekoga.“ Da li je to bio najšokantniji detalj koji ste otkrili proučavajući ovu ekspediciju?

Kabesa de Vaka u svojoj hronici ne pominje loš tretman Indijanaca, ali govori o kanibalizmu među Špancima. I mene je to šokiralo. On tome ne posvećuje više od jednog pasusa i prilično ironičnim tonom piše: „Vratio se jer više nije imao koga da pojede“. Parafraziram. Želela sam da scenu prikažem kroz dijalog tako da čitalac polako postaje svestan onoga što se dogodilo. Važno je naglasiti da se takve stvari dešavaju mnogo češće nego što mislimo. Naročito kada ljudi odu negde gde ne bi trebalo ili u prethodno neistražene krajeve. Tokom putovanja mogu se naći u različitim nepredvidivim situacijama ili susresti sa neprijateljski nastrojenim starosedelačkim stanovništvom.

Kada su u 16. veku osvojili Meksiko, Španci su otkrili da Asteci delove ljudskih tela prinose kao žrtvu bogovima, kao i da njima hrane životinje. Bili su užasnuti njihovim ponašanjem i odatle potiče predstava o starosedelačkom stanovništvu kao divljačkom. Vodile su se čak i ozbiljne rasprave o tome da li je uopšte reč o ljudskim bićima, tj. o tome da li poseduju dušu. Uprkos šokantnoj prirodi kanibalizma, smatrala sam da bi bilo interesantno prikazati kako osvajači postaju upravo ono čega su se najviše plašili.

Pročitala sam da ste knjizi namerno dali formu arapskog putopisa iz perioda o kome govori. Da li je na to uticao istorijski faktor, činjenica da naslovi poglavlja počinju rečima „Priča o...“ ili neki drugi razlog?

Na to je uticalo više faktora. Kada protagonista piše, on pripoveda o nečemu što, osim njega, niko od njegovih zemljaka nije imao priliku da vidi. U tom smislu, moj junak na sebe preuzima ulogu putopisca koji odlazi u nepoznate krajeve i izveštava o njima. Osim toga, inspirisala me je i priča o čuvenom marokanskom putniku Ibn Batuti, koji se u starosti vratio u rodni Tanger i pisao o svojim putovanjima po celom svetu. Naslovi poglavlja bude asocijaciju na „Hiljadu i jednu noć“. Nisam želela da, upotrebom reči „poglavlje“, u knjigu nepotrebno unosim duh modernog vremena. Budući da sam odlučila da govorim o pripovedanju i istini, i da mi je kao inspiracija poslužila „Hiljadu i jedna noć“, smatrala sam da bi bilo logično da poglavlja nazovem pričama. Taj izbor mi je olakšao pripovedanje i oslobodio me je obaveze da se strogo pridržavam hronološkog sleda događaja.
 
Autor: Kasandra Kristofer
Izvor: digitalcommons.butler.edu
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: © April Rocha