Intervju sa Johanom Harijem: Kako smo postali žrtve vlastitog uma

Kriza mentalnog zdravlja jedan je od najozbiljnijih problema sa kojima se zapadna civilizacija suočava u 21. veku. Ljudski um je predugo ležao zaključan u tami, sakriven od naših pogleda.

Ovo zanemarivanje dovelo je do toga da organ težine 1,5 kilograma, smešten u našoj lobanji, postane najzagonetniji deo našeg tela. Poslednjih decenija svedoci smo tihe revolucije u nauci, koja postepeno menja način na koji posmatramo naš um.



Engleski autor Johan Hari ima mnogo toga da kaže o ovoj temi. Svojim debitantskim bestselerom „Chasing the scream“ (2012), u kome analizira istoriju i rezultate tzv. rata protiv droge, Hari je dokazao da se ne plaši kontroverzi. Ovog puta na njegovom nišanu su se našli industrijski kompleks izgrađen oko problema mentalnog zdravlja i farmaceutska industrija koja već decenijama zarađuje milijarde dolara kljukajući nas šarenim pilulama neizgovorivih imena.

Analizirajući sopstvenu višegodišnju borbu sa depresijom i anksioznošću, Hari nam u svojoj knjizi „Izgubljene veze“ ukazuje da danas živimo u jednom novom svetu, u kome je sve veći broj naučnika, lekara i psihologa zasićen inkonzistentnošću teorija o mentalnom zdravlju. Cilj mu je da svoje čitaoce podstakne da preispitaju dosadašnje stavove o vlastitom umu.

Naslov vaše knjige implicira da su „veze“ o kojima govorite nekada postojale, da ih neki od nas možda još uvek imaju. Šta ste želeli da kažete ovim naslovom?

Postoji nekoliko razloga zbog kojih sam napisao „Izgubljene veze“. Dugo su me mučila dva pitanja na koja nisam uspevao da pronađem odgovor. Jedno od njih je bilo: zašto sam još uvek depresivan? Kada sam kao tinejdžer svom lekaru rekao da osećam kako bol prosto curi iz mene i da nisam u stanju da ga kontrolišem, on mi je objasnio da u našem mozgu postoji hemikalija zvana serotonin, koja čini da se osećamo dobro, i da sam ja jedan od onih ljudi kod kojih je nivo serotonina prirodno nizak. Zatim mi je prepisao lek koji reguliše nivo serotonina mozgu. Dobro se sećam trenutka kada sam progutao svoj prvi antidepresiv. Sećam se i da sam osetio veliko olakšanje jer mi je neko konačno objasnio razlog mog mizernog stanja.

U početku sam osećao veliku promenu u raspoloženju, ali već posle nekoliko meseci bol je postepeno počeo da se vraća. Ponovo sam se obratio lekaru i on mi je tom prilikom prepisao veću dozu. Posle nekoliko naknadnih odlazaka stigao sam do doze od 80 mg leka, koju sam, sa nekoliko prekida, svakodnevno uzimao punih trinaest godina.

Istraživanja su pokazala da između 65 i 80% ljudi koji se leče antidepresivima još uvek pati od depresije. Taj podatak me je naveo da se zamislim nad jednim, čini mi se, daleko važnijim pitanjem: zašto u svetu postoji toliko ljudi sličnih meni?

U odnosu na 2006, broj prepisanih antidepresiva se u Britaniji povećao za 180%. Svaki deseti stanovnik ove zemlje uzima neku vrstu antidepresiva da bi pregurao dan. Setite se toga sledeći put kada se ujutru nađete u punom vagonu podzemne železnice.

To su, dakle, dva pitanja zbog kojih sam osetio potrebu da porazgovaram sa vodećim naučnicima širom sveta, ali i brojnim ljudima koji su imali različita iskustva sa depresijom i čiji pogledi dovode u pitanje široko prihvaćene stavove o ovoj bolesti. Posetio sam neobično amiško selo u Indijani, jedan grad u Brazilu u kome su zabranjene reklame, laboratoriju u Baltimoru koja je ispitivala uticaj psihodelika na depresiju. To su bila mesta na kojima je kod mene počela da se formira drugačija predstava o vezi koju pominjem u naslovu knjige. U potrazi za mateijalom za ovu knjigu shvatio sam da u svetu postoji veliki broj psihologa-disidenata, koji tvrde da je opšteprihvaćeno tumačenje depresije i anksioznosti pogrešno i da nema konkretnih dokaza da one nastaju zahvaljujući spontanom disbalansu hemikalija u ljudskom mozgu.

Zbog čega su ti naučnici potisnuti na marginu?

Ako pogledamo ukupan broj objavljenih naučnih radova, ne bi trebalo da je tako. Ujedinjene nacije su u izveštaju podnetom na Svetski dan zdravlja 2007. godine priznale da je dominantni biomedicinski model zasnovan na selektivnom i nepreciznom tumačenju dokaza, a u tom tekstu se nalazi i jedna veoma moćna rečenica koja govori o tome da bi umesto o hemijskom disbalansu pre trebalo razgovarati o disbalansu moći u svetu.

U temelju ovih alternativnih teorija leži tvrdnja da postoje snažni dokazi da ljudi, pored osnovnih fizičkih  (hrana, voda, krov nad glavom), poseduju i urođene psihološke potrebe. Svako od nas oseća potrebu da negde pripada, da njegov život ima smisao i svrhu, potrebu da ga ostali primećuju i cene i sl. Savremeno društvo sve manje ispunjava naše osnovne psihološke potrebe.

U čemu grešimo? Postoji li neki način da se izgubljene veze obnove?

Uzmimo za primer naš odnos prema poslu: većina odraslih ljudi radi za novac i to je jedna od najvažnijih stavki u njihovom životu. Agencija Galup je nedavno objavila fascinantne rezultate istraživanja o tome šta ljudi misle o poslu kojim se bave: 13% ljudi uživa u onome što radi i raduje se odlasku na posao; 63% njih su ravnodušni prema poslu, ne vole ga niti mrze, i za njih se obično kaže da dane provode „hodajući u snu“; 24% ljudi mrzi ono što radi i užasava se odlaska na posao. Dakle, samo jedna desetina ljudi voli svoj posao, a broj onih koji ga mrze dvostruko je veći od broja onih koji ga vole.

Moramo promeniti opšteprihvaćeni stav kako bi svima bilo jasno da čovekove reakcije na faktore iz okruženja ne moraju nužno biti tumačene kao neka vrsta poremećaja ili bolesti. Filozof Krišnamurti je rekao: „Nije mera zdravlja biti dobro uklopljen u bolesno društvo.“ Nemam nameru da se dublje upuštam u to, ali kada jedno društvo poveri ulogu najmoćnijeg čoveka na svetu ozbiljno nezdravoj i nesrećnoj osobi kao što je Donald Tramp, to je samo još jedan simptom ili manifestacija opasne bolesti od koje pati cela kultura.

U poslednje vreme se često govori o socijalnoj anksioznosti. Najviše su pogođene devojčice i mlade žene koje su preko društvenih mreža neprestano izložene sudu ostalih korisnika interneta. Stiče se utisak da smo zarobljenici sveta kojim dominiraju poremećaji.

Tu dolazimo do suštine. Radi se o tome da su, u najvećem broju slučajeva, depresija i anksioznost normalna reakcija na neispunjenje naših najdubljih potreba. Često srećemo ljude koji kažu: „Nema baš nikakvog razloga da budem nesrećan, ali osećam se užasno.“

To me uvek podseća na pedesete i šezdesete godine prošlog veka kada su se žene žalile lekarima na probleme sa „živcima“. To se tada tako zvalo. Objašnjavale su da u životu imaju sve što bi mogle poželeti – finog muža koji ih ne tuče, automobil, kuću i decu – ali nešto nije bilo u redu i zato su pretpostavljale da je reč o fizičkom problemu. Danas bismo rekli: da, imale su sve što se, mereno standardima društva, od njih očekivalo, ali ti standardi nemaju veze sa stvarnim ženskim potrebama.

Slično tome, ljudi mi se često hvale da poseduju sve što je potrebno da bi bili srećni: luksuznu robu, posao koji vredno obavljaju i finansijsku sigurnost. Ali ako zagrebete nešto dublje i zapitate ih o odnosima sa drugim ljudima ili smislu posla koji obavljaju, shvatićete da je upravo to ono što nedostaje.

Jedan od najvećih problema u ovoj priči je to što većina nas ne poseduje adekvatan rečnik kojim bi opisala svoje nezadovoljstvo. Istovremeno nam je nametnut alternativni rečnik koji ne pogađa suštinu stvari. On nas samo udaljava od stvarnog problema i otežava potragu za rešenjima.

Možda razlog za popularnost aktuelnog pristupa mentalnom zdravlju leži u činjenici da potraga za stvarnim uzrocima nezadovoljstva nije nimalo laka?

Jedan od razloga zbog kojih je ovaj biomedicinski model dominantan u javnom diskursu je to što se sjajno uklapa u potrošački duh vremena. Mi živimo u potrošačkom društvu u kome su nam neophodna lako svarljiva rešenja. Ne smemo zaboraviti ni to da imamo posla sa veoma profitabilnim modelom, koji farmaceutskoj industriji donosi milijarde dolara godišnje.

Ja nisam protivnik hemijskih antidepresiva, samo smatram da bi bilo korisno da, kada je reč o nečemu tako složenom kao što je depresija, imamo više opcija na meniju. Jedna od njih bi svakako morali biti antidepresivi, ali ne i jedina ako znamo da je 65-80% ljudi koji ih uzimaju još uvek depresivno.

Kada sam razmišljao o tome, pomogla mi je priča mog prijatelja psihijatra Dereka Samerfilda. Derek je boravio u Kambodži u vreme kada su antidepresivi predstavljali novinu na tamošnjem tržištu. Pisao je izveštaj o reakciji tamošnje medicinske zajednice. Neki od kambodžanskih lekara su mu u razgovoru otkrili da kod njih ne postoji potreba za takvim lekovima jer su oni već imali svoje antedepresive.

Derek je pomislio da govore o nekakvim biljnim preparatima, ali nije bio u pravu. Oni su mu ispričali priču o čoveku koji je obrađujući pirinčano polje stao na nagaznu minu i ostao bez noge. Posle izvesnog vremena je dobio veštačku nogu i vratio se na posao, ali užasni bolovi u nozi nikako nisu prestajali. Situaciju je dodatno pogoršavala činjenica da je bio primoran da radi na polju na kome se dogodila nesreća. Neprestano je plakao i odbijao da ustane iz kreveta. Lekari su pretpostavili da se radi o depresiji i zato su ozbiljno razgovarali sa njim o onome što se dešava, pažljivo slušajući njegove žalbe.

Zaključili su da je problem bio u tome što je svaki odlazak na pirinčano polje ovog čoveka podsećao na nemili događaj i povrede koje je pretrpeo. Zato su mu predložili da promeni zanimanje i kupili mu kravu. Krava je u ovom slučaju poslužila kao antidepresiv. Novopečeni mlekar je prestao da plače i više nije imao problema da ustane iz kreveta. Tamošnji lekari su intuitivno prepoznali ono što oni na Zapadu više nisu u stanju: kada neko pokazuje znake ekstremne uznemirenosti, najvažnije je pažljivo ga saslušati kako bismo saznali šta ga zapravo tišti.

Šta danas mislite o tretmanu kome ste bili podvrgnuti kada ste saznali za svoj problem?

Veoma sam ljut. Prikupljajući materijal za ovu knjigu, u Americi sam razgovarao sa profesorkom Džoan Kaćatore koja je, kada je na porođaju izgubila bebu, imala priliku da se upozna i razgovara sa mnogim drugim ožalošćenim roditeljima. Bila je zaprepašćena saznanjem da su lekari nekima od tih ljudi neposredno po gubitku deteta saopštavali da pate od poremećaja moždane funkcije i prepisivali im antidepresive.

Tada je otkrila i da je sedamdesetih godina prošlog veka u Americi došlo do veoma interesantne kontroverze kada su u „Dijagnostičkom i statističikom priručniku“, koji se smatra biblijom psihijatrije, prvi put navedeni simptomi za dijagnostikovanje depresije. U priručniku je pisalo da se depresivnim može smatrati svaki pacijent kod koga se u periodu od nekoliko nedelja ispolji bar šest od navedenih deset simptoma.

Lekari su se u početku držali ovih uputstava, ali ubrzo su shvatili da bi svakog pacijenta koji je u žalosti morali da klasifikuju kao psihički obolelog i da mu prepišu lekove. Mnogi od njih su se pitali da li bi trebalo drogirati svaku ožalošćenu osobu u Americi. Psihijatri su zato odlučili da u priručnik dodaju napomenu u kojoj je pisalo da se, ukoliko je pacijent nekoga izgubio u proteklih godinu dana, radi o prirodnoj reakciji.

Čudno vremensko ograničenje. Jednog dana vas tretiraju kao ožalošćenu, a već sledećeg, kada istekne propisani rok, kao psihički obolelu osobu.

Pritom se postavlja pitanje zašto je to jedini faktor koji utiče na dijagnozu. Zašto ne ako ste izgubili posao ili kuću? Zašto ne ako 40 godina radite posao koji ne možete da smislite? Ovaj slučaj je pokazao da u tumačenju depresije postoji velika rupa, ali i da depresija predstavlja reakciju na ono što nam se dešava u životu i da je zato treba proučavati u znatno širem kontekstu.

Napomena koja se odnosila na ožalošćene je na kraju jednostavno uklonjena iz psihijatrijskog priručnika zato što je unosila zabunu. Danas vas već minut nakon gubitka voljene osobe mogu tretirati kao psihičkog bolesnika. Verujem da će se većina složiti da to nije normalno.

Iskusni budisti bi rekli da je naša reakcija na gubitak određena našim načinom razmišljanja o gubitku, a ne činjenicom da je neko preminuo. Da li vam to deluje ubedljivo?

Ne bih se složio sa tim. Budizam me svojim distanciranjem od života u izvesnoj meri podseća na stoicizam, što je u neku ruku korisno i dobro, ali verujem da se u tome može i preterati.

Budistička tradicija je odavno postala sastavni deo zapadnjačke kulture. Sada imamo KBT (kognitivno-bihejvioralnu terapiju) koja je bazirana na jednoj verziji stava po kome problem nije u našem okruženju već u načinu na koji o njemu razmišljamo. Ali KBT postiže tek osrednje rezultate, i to na kratke staze. Glavni proponent KBT u Britaniji Ričard Lejard je i sam priznao da ta vrsta terapije najbolje funkcioniše u kombinaciji sa promenom okruženja.

Sve to naravno ne znači da u budističkoj tradiciji nema oruđa koja su više nego korisna. O nekim od njih govorim u svojoj knjizi.

U poslednje vreme ponovo oživljava aktivnost u polju istraživanja psihodelika i rani rezultati pokazuju da oni mogu biti efikasni u lečenju depresije, ali meni je daleko interesantnije pitanje zašto takva terapija deluje.

U istraživanju tokom koga su pacijentima davane halucinogene supstance pokazalo se da ispitanici prolaze kroz neku vrstu duhovnog iskustva i da intenzitet tog iskustva direktno utiče na pozitivan ishod lečenja. Verujem da nam to govori nešto veoma važno o čovekovoj potrebi da uspostavi snažnu vezu sa svetom oko sebe.

Veoma je mala verovatnoća da će se ljudi u bliskoj budućnosti lečiti psihodelicima, ali rezultati istraživanja potkrepljuju tezu da je u životu moguće sprovesti promene koje bi omogućile ostvarivanje takve veze.

Kakve to veze ima sa budizmom? Jedna od najzanimljivijih studija koje sam pročitao pokazuje da oni koji se bave dubokom meditacijom i oni koji uzimaju psihodelike dolaze do veoma sličnih uvida. Neko mi je to objasnio pomoću sjajane analogije sa skijanjem: meditacija je poput kursa za početnike, dok uzimanje psihodelika podseća na vrtoglavo spuštanje najopasnijom stazom – u oba slučaja završićete na istoj gomili snega u dnu staze.

Rezultati nekih studija pokazuju značajne promene u mozgu ljudi koji se bave meditacijom, naročito onih koji pate od depresije i anksioznosti.

Važno je da shvatimo da sve što radimo u životu menja naš mozak. Londonski taksisti moraju da nauče napamet mapu Londona kako bi položili izuzetno zahtevan test znanja i ako pogledate snimke mozga taksista, videćete da je deo koji ima veze sa snalaženjem u prostoru razvijeniji nego kod drugih ljudi. To ne znači da pate od neke bolesti mozga. Neuroplastičnost je tendencija mozga da se s vremenom menja zahvaljujući sticanju iskustva i predstavlja jedno od osnovnih obeležja koja nas čine ljudskim bićima. Činjenica da mozak onih koji pate od depresije i anksioznosti izgleda drugačije ne znači da se on suštinski razlikuje od mozga drugih ljudi, već samo da je drugačije korišćen. To je daleko od priče o hemijskom disbalansu, za koju ne posedujemo stvarne dokaze.

Ali razlozi za optimizam ipak postoje?

Optimističan sam po pitanju promene. Jedna od stvari koje su me ohrabrivale prilikom pisanja knjige bilo je saznanje da postoje efikasna rešenja. Većini ljudi ne pomaže ono što nam je do sada nuđeno kao jedina opcija na meniju.

Postoji čitav niz faktora koji izazivaju depresiju i anksioznost i uvek će biti nezadovoljnih i nesrećnih ljudi. Da bismo stigli do efikasnih rešenja, moramo promeniti način razmišljanja i pristupiti problemu iz drugog ugla.
 
Izvor: 52-insights.com
Prevod: Jelena Tanasković