Ivan Zlatković (54) je tvorac antologije erotskih narodnih priča „Čestoskok“ (Laguna) i doktor filologije, koji se bavi temom sočne, neuvijene i duhovite narodne proze. Objavio je i „Antologiju narodnih pesama o Marku Kraljeviću“ (sa Milanom Lukićem), „Epsku biografiju Marka Kraljevića“, roman „Povratak“ i zbirku poezije „Šuma“. Živi u Aranđelovcu.
Kada bi se u Ministarstvu prosvete razmatrala mogućnost da se „Čestoskok“ uvrsti u obaveznu lektiru, koje biste argumente naveli kao neoborive?
Mislim da je to nemoguće, naš školski sistem je isuviše „čedan“. Međutim, ukoliko se svetkuje slobodarska i epska tradicija našeg naroda, slobodarska istorija, zašto se ne bi veličala istorija i tradicija ljubavi? Zar Srbi ne zaslužuju sopstvenu ljubavnu istoriju? Zar je ljubavna revolucija manje značajna? Nije li ona put ka apsolutu slobode, večni boj protiv lažnog morala i svih vrsta devijacija? Moramo biti svesni da su erotske narodne priče ogledalo naše istorijske, sociološke, antropološke, kulturološke, intelektualne i emotivne slike sveta kojem vekovima pripadamo.
Kurati Marko
Ima li Srbija svog Raspućina u likovima Marka Kraljevića i Miloša Obrenovića?
Neko je rekao kako je Marko Kraljević ne samo najveći komički lik, već i najveći ljubavnik naše epske poezije. Marko je prisutan i u narodnim erotskim pričama jer on predstavlja svekoliku matricu narodnog usmenog stvaralaštva. Međutim, u ovim kazivanjima on zadržava ponajviše svoja mitska obeležja u okviru kojih se njegov lik još više razvija ka grotesknom. Miloš Obrenović je značajnije zastupljen u anegdotama no u epskoj poeziji, on je bliži našem vremenu. Narodne priče satirično karakterišu Milošev lik, on nema Markovu epsku i ritersku grandioznost, on je znatno trivijalizovan, etički unižen, sklon je grubim i lascivnim postupcima, ali svakako i veoma vispren, možda bliži našim predstavama o Raspućinu.
Posle „Čestoskoka“ valjalo bi dopisati i biografije Ljubice Obrenović i proklete Jerine. Zašto je narod umetnuo baš njih u „mrsne priče“?
Osobena karakterizacija Miloša Obrenovića, njegov odnos prema ženama, prenosi se i na likove iz njegovog najbližeg okruženja. Međutim, Ljubica Obrenović ne predstavlja negativno označeni lik ovih priča, za razliku od Proklete Jerine koja, i u ovim kazivanjima, predstavlja osnov za sticanje negativnih osobenosti, a to su bračno neverstvo i izražena seksualna požuda pred kojom se gube etički i socijalni obziri.
Budne noći
Koliko je vaših neprospavanih noći iza naslova knjige „Čestoskok“? Šta je bilo najzahtevnije?
Na ovoj knjizi sam radio oko godinu dana. Najozbiljnije sam se bavio onim delom knjige koji predstavlja dodatak, odnosno mali naučni aparat, koji sadrži svojevrsne registre. To su indeksi sakupljača i kazivača, ali i specijalizovani registri postupaka likova, naziva polnih organa, opscenih radnji, mesta i predmeta u vezi sa seksualnim činom.
Ko vas je inspirisao i kada za naučni pogled na erotsku narodnu književnost?
To je svakako iscrpni rad i trud Fridriha Krausa koji se najozbiljnije i najsistematičnije bavio ovom oblašću. Njegovi folkloristički zapisi, koje je pod nazivom „Mrsne priče“ objavio Dušan Ivanić, predstavljaji i danas nezaobilazni osnov, najbolji zbornik naših erotskih kazivanja. Inače, ideja je nastala u toku rada na mojoj doktorskoj disertaciji o humoru u narodnoj prozi, jer su erotske priče jedan od najzanimljivijih korpusa ove tradicije.
Preteča vica
Od kojih ste kazivača zapisali vi sami priču?
Knjiga koju sam sačinio je antologija, a to znači da sam koristio do sada uglavnom objavljene izvore, pohranjene u sakupljačkim zbirkama, antologijama, časopisima. Međutim, unosio sam i primere koji do sada nisu publikovani. Reč je o zapisima Vladete Kolarevića, jednog od najvrednijih sakupljača narodnog usmenog blaga iz centralne Šumadije. Ovi zapisi su pokazatelj da erotska priča i danas u narodu postoji, imajući u vidu da je najvitalnija usmena vrsta svakako erotski vic.
Kako je izgledala odbrana vašeg doktorata? Da li se nekom od uvažene komisije omakla neka pošalica?
Nije bilo pošalica, svi smo bili vrlo ozbiljni, u duhu Pirandelove misli da na svetu nema ničeg ozbiljnijeg od humora. Ha-ha.
Da li je „Čestoskok“ mlađi brat Karadžićevih zbirki „Ispod pupka dinja pukla“ i „Crven ban“?
U svakom slučaju folklorno srodstvo postoji, ali i značajne razlike. „Čestoskok“ je zbornik priča, dok su navedene zbirke pesničke. Takođe, ova kazivanja je zapisivalo preko dvadeset sakupljača, dok su Vukove zbirke deo njegove sakupljačke zaostavštine. Poznato je da Vuk nije sistematično beležio i objavljivao narodna erotska kazivanja, ona su rasuta po mnogim njegovim rečnicima, zbirkama poslovica, čak i kritičkim književnim radovima i drugim spisima, ali je znano i to da ih je rado u društvu pričao.
Radoznalost
Ženio se neki mladić, koji je bio radoznao da sazna da li mu je žena došla nevina. Obratio se jednom svom oženjenom drugu za savet pa pita po čemu bi to mogao utvrditi.
Ovaj mu reče:
– Kad prve noći odeš sa njom na spavanje, samo joj reci da legne na krevet popreko.
On tako učinio, odnosno kada su otišli u sobu na spavanje, ona, svlačeći se upita:
– Da legnemo?
– Možemo, samo ti lezi popreko!
Na to će ona:
– Bože, ala ste vi muškarci! Jedan oće uzduž, drugi popreko, treći ovako, četvrti onako – vama se ne može ugoditi.
(preuzeto iz zbirke „Čestoskok“)
Jezička raskoš
U registrima koji prate ovu knjigu pokazujete da Srbi imaju mnogo naziva za sam čin seksa. Znači li to da su naši stari imali seksa kao Eskimi snega?
Registar opscenih radnji navodi niz naziva za seksulni čin, a na osnovu uvida u navedene priče u antologiji. Svakako da je taj broj u usmenoj tradiciji i znatno veći, ali ovim primerima se pokazuje narodna duhovitost i visprenost kada je reč o glagolima s prenesenim značenjima. Seksualnost je ne samo svojevrsni čulni poriv, već i duhovni i estetski, što se na najbolji način očituje u jeziku.
Ko bi se u pomenutoj glagolskoj raskoši bolje snašao: Markiz de Sad ili Beni Hil?
„Čestoskok“ je sačinjen od erotskih kazivanja koja se odlikuju prvenstveno humorom. Na komičan način se preispituje ljudska seksualnost, ljubav postaje duhovita igra, a svaki oblik seksualnog izopačenja ovde biva kritički označen bespoštednom satirom. Čini mi se da bi karakterološki Beni Hil više odgovarao ulozi „supervizora“ ostavljajući za sobom Markiza de Sada na ponekoj od poslednjih stranica ove knjige.
Muški ponos
Koliko ima sinonima za muški ponos u srpskom jeziku i zašto je „čestoskok“ pobedio?
Ima ih mnogo više no što je u registrima ove antologije popisano (ovde se navodi oko pedesetak), a ovo je samo deo narodnog vokabulara i savremenog opscenog žargona. Navedimo neke primere: „alatljika“, „durundalo“, „zbijalo“, „nesreća“, „muka“, „pusnik“, „štapče“ itd. I u ovom slučaju to ukazuje na metaforičnost jezika, na njegovu moć da tvori nizove različitih značenjskih oblika koji se dovode u vezu s muškim i ženskim polnim organima. Inače, „čestoskok“ se na neki volšeban način ugnezdio na korice ove knjige. Možda najviše zbog toga što predstavlja suprotnost „crvenom banu“, jer dok je „ban“ grandiozan u svakom smislu, „čestoskok“ je mali i neugledan. Međutim, on poseduje suštinsku osobenost, „čestoskok“ je krajnje funkcionalan, njega karakteriše večna žudnja, konstantni poriv za ljubavlju, snažna potencija i seksulna moć, što ženama pruža najveći užitak. On simbolizuje sam eros u njegovom beskonačnom slavljenju života.
Ženski aduti
Kada su u pitanju ženski aduti, narodno oko upereno je ka međunožju i zadnjici, grudi se u vašoj zbirci pominju jednom, usne takođe. Kako objašnjavate pojavu da silikonska industrija insistira na „pogrešnom“?
Čitava narodna erotska kultura zasniva se na principu snižavanja, pomeranja ka telesnom i materijalnom „dole“. O tome je pisao i Mihail Bahtin objašnjavajući ovaj proces isticanjem prvenstveno onih delova ženskog tela koji su neposredno u vezi s rađanjem, koji simbolizuju zemlju, ili imaju uticaja na njenu plodnost. Iako zadnjica nije reproduktivni deo ženskog tela, ona je povezana sa zemljom jer je oplođuje. Sve ovo potiče iz drevnih obrednih predstava prožetih magijskim uticajem, što nikako nije isključivalo ni simbolički značaj ženskih grudi ili usta, ali očito da novi erotsko-estetski uzori više insistiraju na materijalnom „gore“, što ponekada dobija karikaturalna i groteskna obličja. No, činjenica je i da ovi delovi ženskog tela dobijaju i drugačije seksualne funkcije, a to je prisutno naročito u savremenim erotskim vicevima.
Da li su i drugi jezici bogati „mrsnim rečima“?
Drevne istočnjačke civilizacije, koje su iznedrili Indusi ili Arapi, imaju izuzetno razvijenu erotsku tradiciju i kulturu. Setimo se ljubavnih priručnika poput „Kama sutre“, ili spisa Šejha Nefzavija iz 15. veka, kao i turskih lascivnih anegdota o Nasradin-hodži, Afanasjevljevih ruskih „Zavetnih skaski“, ili Krausovih mrsnih priča, štampanih u okviru godišnjaka „Antropofiteje“ sa svekolikog slovenskog prostora itd.
Glorifikovane Sose
„Čestoskok“ je uzdigao Sose, anatemisao Lale i skočio na žulj Crnogorkama. Da li će se neko od njih buniti?
„Čestoskok“ je zbirka erotskih priča u kojima su mnogi likovi tipski karakteri. To je narodna komična i kritička vizija sveta kroz proces preispitivanja sopstvene seksualnosti. Narod koji ne ume sam sebi da se nasmeje ima problem sa sopstvenim identitetom.
Navedite nam nekoliko erotičnih srpskih reči iz zaboravljenog blaga, koje bi valjalo vratiti u svakodnevni jezik.
Ovim rečima je narod imenovao ljubavni čin, žudnju, ili ženske i muške polne organe: usajganiti, gajdačiti; raspičiti se; putka, gadža, dupka; pusat, čestoskok.
Sudeći po „Čestoskoku“ seks je prevashodno ženska briga. Blentavih momaka ima ali naivnih devojaka ne. Muževa od reči ima ali vernih žena ne. Babe su opasnije od deda. Da li je narod u pravu kad kaže da ženama nikada nije dosta seksa?
U erotskim narodnim pričama žene su seksualno dominantnije i njihova prenaglašena ljubavna žudnja je označena kao karakterizacijska i karikaturalna crta. Muškarac je često inferioran i nemoćan pred ženinim ljubavnim zahtevima. Ova suprotnost vrhuni u komičnom, ali ona nastaje iz utvrđenih tipskih predstava muške patrijarhalne svesti. Na taj način žena nije samo zla i lenja, kao u šaljivim pričama, već u ovom slučaju i telesno nezasita, sklona ljubavnim prevarama, amoralna. Očito je da se lik žene demonizuje, iz razloga što svet muškaraca, pa i danas, nije u stanju da u potpunosti pojmi i prihvati slojevitu žensku prirodu i njen duh.
Glavne drukare
Deca su glavne drukare u vašoj knjizi a nekad i šmekeri, kao u priči gde najstarije dete govori ocu da su mlađa zaspala. Da li ih treba učiti da poštovanje erotskog u čoveku znači poštovanje života?
Deca su, takođe, tipski likovi u erotskim kazivanjima, iz njihove naivnosti i drugačijeg pogleda na seksualnost nastaje komično, tako dete otkriva ljubavnu majčinu aferu, ili pokušava da definiše njene polne organe, razotkriva očevu bizarnu sklonost ka skatološtvu (otac koji „jaši kobilu na repu“) itd. Dečja vizija sveta se zasniva na specifičnom poimanju seksualnosti, ali njihova objašnjenja razobličavaju neistine, prevare i seksualna izopačenja. Za njih je seksualni odnos neka vrsta agresije, kazne, ali onoga časa kada erotsko dobije odličje moralnog i ljudskog, preobražava se u čin ljubavi, potvrđujući se kao neodvojivi deo našeg bića, koji treba slaviti kao i sam život.
Autor: Branislava Mićić
Izvor: Ona Magazin (onamagazin.com)