Intervju sa Igorom Marojevićem: Verističko prikazivanje srpskog društva

Već je poslovična neujednačena recepcija knjiga Igora Marojevića. Kao i neka druga njegova dela, inertna domaća kritika je i poslednje, zbirku priča „Beograđanke“ u kojoj se pripovedač zaklanja iza glasova osam različitih junakinja, ocenila sa hvalospevima i, s druge, strane sa žučnim kritikama. Pritom je izostalo pominjanje nekih od najbitnijih osobina njegove poslednje knjige priča koja je samo za nekoliko meseci doživela pet izdanja! Jedna od takvih osobina je nesumnjiva angažovanost „Beograđanki“. O tome za „Republiku“ govorimo sa autorom.

■ Čini se da se Vaše novo delo hvata u koštac sa preispitivanjem raznih neuralgičnih tačaka srpskog društva dvadesetprvog veka? Mobing, rasizam, kućno i školsko nasilje, neravnopravnost LGBT populacije ali i ženskog pola u odnosu na muški, premoć koju virtualni svet u poslednje vreme uzima nad realnim... samo su neke od osetljivih društvenih tema koje propituje Vaša hit-knjiga? Da li je tako autentičan, pitko-angažovan prozni recept posledica Vaše namere, ili ste naprosto veristički prikazivali srpsko društvo dvadesetprvog veka pa niste mogli da izbegnete ni pomenute teme?

S jedne strane, ukoliko neko želi da piše zaista realistički o večitoj srpskoj tranziciji i poziciji junak(inj)a u takvim okolnostima,  ne može da izbegne takve teme. Sa druge, mislim da je svako moje delo angažovano, ali ne na sartrovski način, koji je po meni pomalo neodmeren, naročito primenjeno na dvadesetprvovekovne okolnosti. U svakoj mojoj knjizi naći ćete, ako pažljivije čitate, etičko ohrabrivanje na individualizam. U uslovima večite srpske tranzicije, taj individualizam se prelama kroz iskušenja prema društvu i njegovo nipodaštavanje te vrste pogleda na svet. Metodi tog tlačenja su, manje-više, oni koje ste pomenuli u pitanju, koje dobro skenira neke od manjkavosti u recepciji ovog štiva. Štaviše, ne računajući knjigu eseja „Kroz glavu“, koja je angažovana po prirodi žanra, mislim da su „Beograđanke“ moje najangažovanije delo posle „Majčine ruke“ i „Žege“, iako je taj njihov segment za sada ostao praktično neprimećen.  Pri svemu tome moram da pomenem da ne osećam nikakvu gorčinu zbog toga ili sličnih pitanja pošto nalazim elementarno logičnim da u društvu koje je već najmanje dvadeset pet godina u potpunosti naopako, ni književna kritika ne može biti kako treba.

■  U pričama „Muška priča“ i „Filozofija za svakog“ mobing je način  na koji se društvo obračunava sa ženama. Da li mislite da je taj mobing u srpskom društvu nešto manji prema muškarcima?

Mislim da jeste, bez obzira koliko ta vrsta prinude u srpskom socijumu postojala i prema pripadnicima telesno jačeg pola. Ali za razliku od njih, žene nisu u mogućnosti da se fizički obračunaju sa rđavim poslodavcem, imaju mesečni ciklus u kojem delom ne funkcionišu kao inače i žrtve su ne samo muške solidarnosti nego i gestova raznih ženskih petokolonašica koje se poistovećuju sa mačističkim viđenjem žena. Moja knjiga na neki način poziva i na prijavljivanje svakog slučaja mobinga, naravno to čini indirektno inače ne bi mogla da pretenduje da bude iole ozbiljna knjiga proze. 

■ Da li vidite način da se pitanje polne neravnopravnosti relaksira u našem društvu u dogledno vreme?

Teorijski ga vidim u rigoroznim kaznama za svaku vrstu pomenutog mobinga – naročito onog koji uključuje ispoljavanje seksizma – kao i porodičnog nasilja, i drugih formi ispoljavanja polne neravnopravnosti. S obzirom na to da srpsko društvo kanda ne želi da uđe u Evropsku uniju, nego da bude na putu ka njoj, uzimajući od nje izvesna nužna pravila a zadržavajući pravo na privilegije pojedincima kakve proističu iz lokalnog javašluka, u praksi nažalost znatno manje prepoznajem način za relaksiranje dotične neravnopravnosti. Ja sam sa svoje strane sopstvenim skromnim sredstvima učinio jedino što sam mogao: da deo ženskih problema u trenutnom srpskom društvu izrazim kroz ženske glasove.

■  Ko je, zapravo, kriv za vršnjačko nasilje kakvo opisujete u priči „Igrica“? Društvo ili porodica? Za neupućene čitaoce Vaše knjige, ako takvih još ima, nije nebitna napomena da je u pitanju maltretman nad vršnjakinjom koja trijumfuje u jednoj videoigrici i pritom pripada romskoj populaciji...

Vinovnike bi u ovom slučaju bilo više nego teško razdvojiti. Srpsko društvo je pokazalo da gleda sa simpatijama na neravnopravnost Roma i na to što pravoslavni belci vole da ih s vremena na vreme podsete ko je u njemu stariji od koga. Ja sam pak od raznih roditelja, pripadnika majoriteta, kroz neformalne kontakte čuo da plaše decu nekakvim fiktivnim Cigankama za slučaj da ona nešto ne obave dobro. Pritom je srpska porodica takođe sklona da uzima sopstvenu decu u apriornu zaštitu bez obzira na njihove moguće greške.  Verujem da familija ima srazmerno veću inicijalnu krivicu, koju možda pak ne bi imala da nije unapred ohrabrena saznanjem da se srpsko društvo neće potresti ako njihova deca budu agresivno nepravična prema pripadnicima minoriteta. To je otprilike ono kako ja vidim i odnos vinovništva porodice i društva a propos političkih nepravilnosti koje smo kao nacija počinili devedesetih a od kojih neke i dalje činimo. 

■  Vaša knjiga pripada novom pravcu u srpskoj književnosti, poznatim pod nazivom „digitalni realizam“.  Da li smatrate da je internet uvek mesto progona kakav mreža omogućuje u „Igrici“?

Naravno da ne. Internet podrazumeva ogromne mogućnosti, a lična je stvar da li će nas više inspirisati one pozitivne – poput mogućnosti brzog sticanja raznih i relativno pouzdanih informacija – ili negativne, poput onih opisanih u „Igrici“. Štaviše, verujem da ako su političke scene u praksi zloupotrebile pa i iscrple mogućnost demokratije, internet nije. U tom smislu podržavam većinu napora Eduarda Snoudena i verujem u mrežu kao u poslednju mogućnost uspostavljanja neke vrste slobode.  

■  U priči „Poslednji Filipsov model“ stiče se utisak da glavna junakinja ne bi morala da pribegne nasilju da je u društvu lezbijsko ispoljavanje manje tabuizirano?

Najverovatnije. Agresivni idioti koji se usuđuju da propisuju drugima pravila seksualnosti i ostala pravila ličnog izbora, uglavnom previđaju šta sve sa takvom nadmenošću,  svojevrsnim civilnim fašizmom, ukidaju drugima. Pomenuta pripovest je pokušala da u tom smislu diskretno upozori  na krajnje posledice pojedinih neformalnih zabrana koje prvost propisuje drugosti, a koje se mogu obiti o praznu glavu većine.

■ U završnoj pripovesti u knjizi, „Sivi komplet“, nudite blago rečeno ambivalentan pristup Ivi Andriću? Koliko posle svega prepoznajete političke štetnosti u apsolutnoj zaštićenosti lika i dela jedinog srpskog nobelovca?

Andrić je meni benignija aluzija na škodljivost našeg obrazovnog programa uopšte, u kojem su apsolutno zaštićeni lik i delo nekih ideološki znatno štetnijih autora, koji su stvarali u potpunosti izvan duha vremena, poput Njegoša ili Bore Stankovića. Benignija, utoliko što je Andrić za razliku od pomenutih praktično proširio srpski jezik i, s druge strane, svojim radom predvideo neke poetičke promene u svetskoj književnosti. E sada, i Andrić je u svojoj prozi ideološki narodnjak, što mi se znatno manje dopada.

■ U dotičnoj priči prilično žestoko je opisana srpska književna scena, sa svojim nepravilnostima. Da li im vidite leka?Već dvadesetak godina, a u poslednje vreme sve više i više, na delu je neka vrsta impresionističke kritike koja nije u stanju preciznije da objasni zbog čega je izvesno delo dobro ili rđavo, ili već kakvo. Srpska književna kritika je odustala od pouzdanijih merila, poput duha vremena, pa jednako blagonaklono gleda na savremenu srpsku književnost dvadesetog veka i onu sa prelaza iz dvadesetog u devetnaesti vek. To je već uveliko uzeliko maha i preraslo u neku vrstu psihoze, pa ne nazirem sistemskog leka takvom stanju, posebno ako pomenemo nesumnjivu koruptivnost srpske književne scene. Jedino rešenje koje vidim jeste okretanje što većeg broja kritičara – kao i, kako sam pominjao, čitalaca, ali i književnih likova – individualizmu, koji često ume da saznajno koincidira sa izvesnim osavremenjivanjem i savesnijim odnosom prema zajednici.

Autor: Domagoj Petrović
Izvor: Republika