Drugi roman Igora Marojevića „Dvadeset i četiri zida“, izvorno je objavljen 1998, a dopunjeno izdanje je ovih dana objavila „Laguna“ i već uživa svu medijsku pažnju. Nova verzija i konačni tekst knjige kojom je Marojević praktično ušao u poslednje izdanje „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića opremljeno je i kritičkim esejom Slobodana Vladušića u kojem se, između ostalog, tvrdi da „nova verzija ’Dvadeset i četiri zida’ danas čak zvuči svežije i aktuelnije nego što je to bio slučaj sa njenom prethodnicom 1998. godine“.
Jedna od tema „Dvadeset i četiri zida“ je sida. Šta mislite, koliko domaća publika iskreno voli takve romane?
Tačno je da je moja poetika negativna u smislu prikazivanja ambijenta, pa i ironije, cinizma i crnog humora koje koristim: jednostavno, ono što mi se čini pretežnim, to i prikazujem, na način koji mi se čini adekvatnim. S jedne strane dobar deo naše publike voli hepiend kao neku kontru stvarnosti u kojoj stvari obično nikako da se završe, i nikako srećno. S druge strane, dok kombinujem negativan ambijent poput građanskog rata („Šnit“, „Žega“) sa ljubavnom pričom, tj. postavljajući ljubavi prepreke poput ratnog konteksta ili ljubavnog trougla kao u pomenutim romanima, ili otuđenost i impotenciju kao u „Parteru“, broj moje publike raste. Nadam se da će ovo izdanje doprineti tom trendu.
U „Dvadeset i četiri zida“ takva prepreka ljubavi je ejds. Pošto su, u isto vreme, i taj roman i „Parter“ locirani u savremeni Beograd, iskreno, koji od ova dva romana vam je „bliži srcu“?
Mislim da je „Parter“ kompletniji od prve verzije „Dvadeset i četiri zida“ a njena druga verzija, upravo objavljena u „Laguni“, kompletnija od „Partera“. Mislim da „Dvadeset i četiri zida“ nudi ozbiljnije izvedenice teme, u ovom slučaju side. Na primer, kao što svaki bolesnik od side strada od posebne, drugačije kombinacije bolesti koje se pojave usled gubitka imuniteta, tako se svaki naš individualac na drugačiji način u nekom trenutku skrha u neravnopravnom nadmudrivanju sa neuporedivo glupljim i snažnijim kolektivističkim okruženjem. Takođe, sida kao zaraza vremena oslikava duh otvorenosti u smislu da možemo da se saživljavamo, npr. budemo na žurci sa pet osoba obolelih od side, a da nam na to ništa ne ukazuje, dok je u doba arhetipskijih zaraza, npr. kuge, bilo potrebno zatvoriti celo kužno naselje i bilo kakav saživot je značio samo zarazu. Sve to se negde može nazreti u „Dvadeset i četiri zida“. E sad, „Parter“ je necelovit tamo gde je to i pojedinac u tranzicionoj Srbiji 2009. tako da su u njemu moguće strukturne greške namerne. Tako da se, makar što se tiče novih srpskih izdanja, autorski više neću vraćati „Parteru“, koji je možda jednostavniji ali zato i dalje komunikativniji, i nosi čak odlučniju društvenu kritiku nego „Dvadeset i četiri zida“ iako je ovde ona očiglednija.
S obzirom na to da je Srbija mnogo bliža EU i nego 1998. i 2003. kad je pozorišna predstava po „Dvadeset i četiri zida“ premijerno izvedena u BDP, da li se može očekivati veći društveni učinak vašeg dela?
Jedino verujem u učinak ove – i ne samo ove – knjige preko individualnih kanala: izvesnom broju ljudi među mojom stalnom pa i novom publikom, dopašće se knjiga – dok mnogima, naravno, neće. Neki među njima biće posebno dirnuti tretmanom položaja obolelog. Kao moćna izdavačka kuća „Laguna“ će umeti da prepozna te motive za dobru cirkulaciju knjige. To je to.
Da li „Dvadeset i četiri zida“ možemo smatrati poboljšanom verzijom romana iz 1998?
Parafrazirao bih Bulatovića koji je za svoje izdanje „Heroja na magarcu“ iz 1981. napisao da ono iz 1967. ostavlja čitaocima koji vole stare knjige, one s greškama. Ali osim legitimne mogućnosti poboljšavanja svog teksta, pravljenja njegove konačne verzije, mene su u ispravljanju „Dvadeset i četiri zida“ vodila neka iskustva iz pop-muzike: na primer, poput izdanja „Depeche Mode – Remixes 81-04“. Nešto slično sam, na kraju krajeva, radio i sa „Žegom“; postoje njena hermetična i široj publici razumljivija verzija.
Da li su nove verzije ovog romana i „Žege“ njihove konačne verzije?
„Dvadeset i četiri zida“ jeste, a kod „Žege“, i pored trenutne dve, konačna će uslediti tek u koricama „Etnofikcije“, kao što će i ostale knjige tog petoknjižja, uključujući i „Šnit“, tada dobiti svoju konačnu verziju, istovremeno zasebnu i takvu da bude komplementarna sa ostalim delima pentalogije.
Vaš glavni junak, zdrav tridesetogodišnjak, zabavlja se sa devojkom obolelom od side. Iskreno, da li biste vi mogli da zasnujete vezu sa devojkom obolelom od side?
Ukoliko bi mi se ona iskreno dopala i jedini njen nedostatak se ogledao u nedostatku imuniteta, mislim da bih.
Autor. M. V.