Etgar Keret, jedan od vodećih izraelskih pisaca, najpoznatiji je po svojim kratkim pričama, grafičkim romanima i scenarijima, a 2016. je objavio i odlično prihvaćenu knjigu memoara „
Sedam dobrih godina“. Njegova nova zbirka „
Poleti već jednom“ donosi, između ostalog, priču o ocu koji se pretvara u zeca, kao i niz drugih fantastičnih i apokaliptičnih scenarija. Keret živi u Tel Avivu sa suprugom i sinom.
Kao i ostale vaše knjige, i „Poleti već jednom“ predstavlja pravu poslasticu za književne sladokusce. Šta je ono što pokušavate da postignete svojom kratkom prozom?
Kratke priče pišem, skoro bez prekida, već 33 godine. Tu je, znate, pre reč o nekoj vrsti nekontrolisanog refleksa, nego o svesnoj odluci da se time bavim. To je moj način da izađem na kraj sa stvarnošću.
Moje priče potiču sa nekog potpuno nesvesnog mesta. Ne smišljam ih unapred, ne znam šta će se u njima dogoditi. Ima nečega u tom putu od samog čina pisanja kratke priče do nastanka zbirke kao celine što me podseća na terapijski proces tokom koga uviđam gde se u tom trenutku nalazim, šta me muči, kakvo mi je iskustvo.
Šta se dogodilo ovog puta?
Mislim da to ima nekakve veze sa saobraćajnom nesrećom koju sam doživeo pre tri godine. Bio sam na turneji u Sjedinjenim Državama i jednom prilikom, dok smo putovali iz Konektikata u Boston, moj vozač je udario u drugi automobil brzinom od nekih 120 km/h. Tokom prvih nekoliko trenutaka, bio sam ubeđen da umirem. Imao sam utisak kao da posmatram sebe iz daljine, veoma razočaran činjenicom da mi život ne proleće pred očima, kao što je obećano u brošuri.
Nije bilo u tehnikoloru?
Takve scene sam milion puta gledao u američkim filmovima. Produkcijska vrednost je uvek neuporedivo viša, o muzičkoj podlozi da i ne govorim... Preplavilo me je neko neobjašnjivo osećanje, kao kada znate da će se sveća uskoro ugasiti i samo čekate da nastane totalni mrak; ali u isti mah i saznanje da se, gledano u širem kontekstu, ništa bitno nije dogodilo. Vozila će nastaviti da se kreću istim putem, Mekdonalds će u 11.30 sa jutarnjeg preći na dnevni meni... U glavi mi je iznenada iskrsla ideja za naslov zbirke priča – to je sada naslov ove zbirke na hebrejskom – „Kvar na rubu galaksije“.
Radnja velikog broja ovih priča se odvija u prepoznatljivoj sadašnjosti, ali ima i onih koje su krajnje spekulativne i kreiraju paralelnu stvarnost. Zašto?
Kada, recimo, pišem o kloniranju ili veštačkoj inteligenciji, pokušavam da kroz alegoriju govorim o temama poput rasizma ili ksenofobije, ili uopšte o sklonosti ljudi da omalovažavaju i eksploatišu one koji imaju manje prava od njih. Čini mi se da je, na neki način, lakše pisati priču o klonu nego o izbeglici koji stiže u neku evropsku zemlju.
Politika je neizostavan element vaših priča. Kakvo je vaše mišljenje o trenutnoj situaciji u svetu?
Džonsonove i Trampove budalaštine za nas u Izraelu nisu ništa novo. Mi živimo sa Netanijahuom već dvadeset godina. Mislim da je on odavno shvatio da je od kontrole nad državom daleko važnija kontrola nad diskursom. Nekada smo verovali da ulogu lidera zaslužuju nesebični pojedinci koji interese države stavljaju ispred ličnih, ali sada nam je jasno da to može postati i lik iz rijaliti programa. Svi znaju njegovo ime, pravi je kreten, ali sa njim nikada nije dosadno; to je ono što se od njega očekuje – da neprestano bude u centru pažnje.
Vratimo se pričama. Često pišete o neobičnim životinjama koje menjaju obličje...
Upozoravam vas: moj zec sluša ovaj razgovor.
Stvarno imate zeca?
Da, poslaću vam sliku! On obožava priče. Interesantno je to što mi nikada ne prilazi kada odgovaram na imejlove ili surfujem internetom, ali čim počnem da pišem priču, smesti mi se pored nogu i ne ustaje dok ne završim.
Da li ste u poslednje vreme pročitali neku dobru knjigu?
Obično sam u pričama iskreniji nego u intervjuima, ali priznaću vam nešto: u poslednjih godinu dana nisam pročitao nijednu knjigu. To mi se nije dogodilo još od prvog razreda.
Zašto?
Supruga i ja smo radili na veoma zahtevnoj TV seriji. Morali smo da se preselimo i da režiramo tekst na francuskom jeziku, koji nijedno od nas govori. Uložili smo mnogo u taj projekat i na kraju jednostavno nisam imao energije.
Ove godine sam radio ono što radi najveći deo čovečanstva, ali mislim da sam imao dobro opravdanje. Kad god sam poželeo da nešto pročitam, odgledao bih neku seriju na Netfliksu. Čitanje knjige zahteva posebnu vrstu angažmana, a ja sam na kraju dana bio toliko umoran da sam samo želeo da neko drugi razmišlja umesto mene.
U detinjstvu ste mnogo čitali?
Da. Kada sam počeo da se bavim pisanjem, čitanje sam potisnuo u drugi plan. Mislim da mi je ono u detinjstvu pomagalo da proširim granice sveta u kome sam živeo. Sada tu ulogu ima pisanje.
Da li ste imali omiljenog pisca?
Kada sam imao trinaest godina, knjige Daglasa Adamsa su u potpunosti izmenile način na koji sam posmatrao svet oko sebe. Ne kao umetnik, jer tada to nisam bio, već kao ljudsko biće. Knjige Daglasa Adamsa, „Monti Pajton“, „Crna guja“ i slični sadržaji ne samo da su uticali na moj ukus, već su iz korena promenili moj odnos prema životu.
Autor: Aleks Klark
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Alessandro Moggi