Intervju sa Elizabet Maknil, autorkom romana „Fabrika lutaka“

Kada je Elizabet Maknil bila tinejdžerka počela je da skuplja književne klasike – i to ne džepna izdanja kao većina knjiških moljaca njenog uzrasta, već antikvitete, prva izdanja, koja je pronalazila u prodavnicama doniranih stvari ili u antikvarnicama. „Svi moji prijatelji su trošili novac na alkohol i drogu, a ja sam govorila: ’Izvinite, ne mogu da izađem večeras, jer sam upravo kupila 14 tomova Šekspirovih drama’.“



Uredno složene po autoru, ove knjige dominiraju dnevnim boravkom njene male kuće u istočnom Londonu. „One su personifikacija ukrasa nasuprot funkciji. Čitala sam jednu od Hardijevih knjiga, ali sam prosula čaj po njoj i iskrzala korice“, kaže Elizabet, tako da je njeno čitanje sada ograničeno na mnogo skromnije primerke.

Kolekcionarska opsesivnost pronalazi svoje mesto u jednoj niti priče iz njenog debitantskog romana „Fabrika lutaka“, dok se druga nit prati prerafaelitsko bratstvo, grupu talentovanih mladih slikara i pesnika suočenih sa viktorijanskim umetničkim autoritetima. Iako je u početku smatrala da ove dve teme ne mogu da se nađu u jednom romanu, postepeno je shvatila da je moguće da se slože u jednu priču o talentovanoj devojci iz radničke klase koja postaje model perspektivnog mladog umetnika dok je istovremeno proganja jezivi taksidermista.

U pozadini priče o Ajris nalaze se i Dante Gabrijel Roseti i Džon Everet Mile: ona neodoljivo podseća na Lizi Sidal, modela za Mileovu utopljenu „Ofeliju“, koja je i sama bila umetnica. Oslobođena mukotrpnog crtanja lica lutaka za decu, nakon što je dogovorila časove slikanja u zamenu za poziranje, Ajris ostaje da satima pozira za lik mitološke Kraljice kako bi slika bila završena na vreme, i postala jedan od eksponata na Velikoj izložbi 1851.

Njena novostečena nezavisnost je uzbudljiva, zastrašujuća – a ona sama je neprestano na meti muškaraca sa kojima se sreće. „Pretpostavljam da je za mene pisanje ove knjige bilo prvenstveno istraživanje na temu slobode i zatočeništva; šta znači biti sputan i kakav je osećaj kada se dostigne kreativna i bukvalna sloboda“, kaže autorka. „Takođe, knjiga govori o tome kako je kada vas sputava i neka individua, ali i društvo u celini koje,  kako se čini, ne ostavlja prostor da se žena izdigne iznad klasnih i rodnih razlika.“ 

Odevena u privlačne korice jakih boja i očigledno namenjena ljubiteljima knjiga „Devojka sa bisernom minđušom“, autorke Trejsi Ševalije i „Devet malih soba“, autorke Džesi Berton, knjiga „Fabrika lutaka“ poseduje i sopstvenu jaku energiju – pružajući uvid iz umetničke perspektive na trikove prerafaelita i njihovog zanata: trunčica smaragdno zelene za naglašavanje usana; sjaj raskošne boje smole „kako bi krznom opšivena haljina Kraljice zasjala poput vitraža“.

Ne iznenađuje činjenica da se ova tridesetogodišnja spisateljica bavi i umetnošću. U svojoj baštenskoj šupi ima kompletno opremljen keramičarski atelje, mada se ovim umetničkim interesovanjima posvetila relativno kasno. Rođena i odrasla u Edinburgu, najstarija od troje dece, diplomirala je na Oksfordskom univerzitetu (gde je njena strast za skupljanjem viktorijanskog loma prvi put došla do izražaja u „zapravo prilično lošoj“ diplomskoj tezi), nakon čega je počela da radi kao konsultant u menadžmentu. 

Iako siguran i dobro plaćen, ovaj posao je za nju bio vrlo sličan prodavnici lutaka u kojoj je Ajris radila, pa je odlučila da pronađe odušak i upisuje časove grnčarstva. „Volela sam taj mir – naročito dok sam radila u velikoj kompaniji i nisam čak umela ni da objasnim šta tačno radim – i to zadovoljstvo kada gomilicu zemlje pretvorim u nešto korisno i lepo.“

Njeni sudovi su počeli da se prodaju, što joj je omogućilo da napusti posao i posveti se svom drugom interesovanju: pisanju. U trenutku kada se upisala na postdiplomske studije iz kreativnog pisanja na univerzitetu „Vest Anglija“, za sobom je već imala dva odbijena romana. „Mislila sam da ću završiti kurs i pisati kratke priče“, rekla je, ali njeni mentori su je podsticali da napiše još jedan roman. Prijavila se za škotsku nagradu namenjenu neobjavljivanim autorima, priloživši nedovršen rukopis, i na brzinu dodaje poslednjih 50.000 reči, kada je saznala da je ušla u konkurenciju. Prva verzija romana „Fabrika lutaka“ ne samo da joj je donela nagradu Kaledonija, već joj je obezbedila agenta i izdavači su počeli da obijaju njen prag: čak 14 izdavača se nadmetalo za autorska prava, i prodata su i prava za televizijsku verziju.

Dok raste tenzija pred objavljivanje romana, Elizabet se povlači u svoju grnčarsku radionicu, gde se u peći hladi 250 sićušnih sosijera – svaka je ukrašena delikatnim zlatnim listićima i slikom vombata (malog australijskog torbara). Rozeti je navodno imao jednog od njih kao kućnog ljubimca, a ženka vombata u romanu „Fabrika lutaka“ donosi veselo rasulo, pre nego što, poput Rosetijevog ljubimca, izdahne nakon gozbe prepune cigara i čokolade. Osim što je deo sa čokoladom autorkina ideja, zasnovana na savetu prijatelja veterinara, koji je istakao da cigare same za sebe verovatno ne bi bile smrtonosne. Tajna dobre istorijske fikcije je u detaljima.

Autor: Kler Armitsted
Izvor: Guardian.com
Prevod: Maja Horvat