Intervju sa Eduarom Lujem: „Stanje političkih romana“

Eduar Luj je rođen 1992. godine i odrastao je u Alenkuru, selu na severu Francuske u kome mnogo ljudi živi ispod granice siromaštva. U svom debitantskom romanu, koji je napisao kada je imao devetnaest godina, govori o životu u tom mestu i svemu sa čime se suočavao. „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ se može čitati kao roman o odrastanju, ali ispod osnovnog narativa se krije gotovo sistematčino ispitivanje navika i načina života ljudi u mestu iz kog potiče – kao da je celo mesto stavio pod lupu. Njegovo delo pokrenulo je mnoge rasprave o klasama i nejednakosti smeštajući Luja u sam centar francuskog književnog života.



Ko je Edi Belgel i zašto želite da sa njim bude gotovo?

Edi Belgel je ime koje su mi roditelji dali po rođenju. Zvuči dramatično, ali da, želeo sam da ga ubijem – on nije bio ja, on je ime mog detinjstva koje sam mrzeo. Knjiga pokazuje kako – pre nego što sam se pobunio protiv svog detinjstva, klase, porodice i, konačno, svog imena – je to bila sredina koja se bunila protiv mene. Moj otac i moja braća su mnogo ranije želela da bude gotovo sa Edijem Belgelom, u vreme kada sam još uvek želeo da ga spasim.

Edi odrasta kao homoseksualac u svetu uskih pogleda na svet gde su norme muževnosti veoma striktne.

Prava tema mog romana je kako ljudi poput onih u mom selu pate zbog isključenosti, dominacije, siromaštva. Nekoliko scena uzetih iz života pokazuju upravo to – konstantan nedostatak novca, kako je majka krala drva od komšija da bi ugrejala kuću i tako dalje. Jasno je da ovakve okolnosti proizvode brutalnost, ono što je Pijer Burdije nazvao principom konzervacije nasilja. Kada ste neprestano podvrgnuti nasilju, u svakoj situaciji, u svakom trenutku svog života, završite tako što reprodukujete to nasilje na druge, u drugačijim situacijama i drugim sredstvima. Jedan od instrumenata svakodnevnog nasilja je kult muževnosti. Oduvek sam mrzeo klasične muške aktivnosti. Nisam bio sposoban za njih – sama pomisao na mene kako igram fudbal je smešna – tako da sam od početka bio isključen. A knjiga pokazuje kako taj dečak ne želi da bude drugačiji, kako se bori da bude kao i svi ostali.

Bilo Vas je sramota?

Moj otac je imao običaj da kaže da sam sramota za našu porodicu. Govorio bi mi da je zajednica ismevala našu porodicu jer sam se ponašao kao devojčica, jer sam bio previše kitnjast. I zato sam radio sve što sam mogao da to promenim. Očajnički sam želeo da se uklopim i to mi je dalo potpuno drugačiji pogled na klasu, nešto sa čime se nisam sretao u književnosti. Kada sam čitao „Notes of a Native Son“ Džejmsa Boldvina ili Tomasa Bernharda, imao sam utisak da su usamljeni likovi u takvim knjigama bili već slobodni. Uvek su bili posebni, veoma nadareni, potpuno drugačiji od okruženja iz koga im je bilo suđeno da pobegnu. Ali ja nikada nisam maštao da pobegnem. Moj san je bio da me roditelji gledaju u oči.

Želeo sam da izvrnem priču o otpadniku. Ako kažete da su otpadnici i begunci oduvek bili drugačiji, onda samo čekate da vam oni to i dokažu. Ali ako kažemo da Edi nije rođen kao poseban i da nikako nije želeo da bude drugačiji, onda je to priča o tome kako nastaje različitost – kako je dobar deo onoga što jesmo stvoren rečima drugih.

Bez zadrške pišete o svojoj porodici.

Neke scene je bilo veoma teško napisati. Neprestano sam razmišljao o tome kako su previše intimne, previše lične. A onda bih pomislio: „Baš to i moram da napišem.“ Kada su se pojavili prvi gej i feministički pokreti, konzervativci su na to odgovorili da seksualnost ili uloga žene u svakodnevnom životu nisu adekvatne teme za političku debatu. Vrlo često odbacujemo intimne stvari jer ne želimo da govorimo o njima. Književnost mora istrajati u pomeranju te granice, da govori o stvarima o kojima se u društvu ćuti ili se smatra privatnošću.

Pomešana sa detaljima o nasilju koje ste trpeli i kako ste otkrili svoju seksualnost, nalaze se poglavlja sa analitičkim naslovima poput „Norme muževnosti“ – zvuče gotovo kao sociološka studija.

Zaista verujem da putem znanja možete dotaći najdublja osećanja. Pogledajte samo Simon de Bovoar i „Drugi pol“. Piše svojim glasom i govori o stvarnim pričama iz života žena, ali takođe ubacuje i istoriju, sociologiju, čak i biologiju. Postavljajući istoriju ženske patnje u širi kontekst uspela je da proizvede promenu. Kada Edi plače u školi jer su ga maltretirali, on misli da su suze rezultat groznog čina jer su ga dvojica nasilnika nazvali pederom. Ali za mene su njegove suze, dok sam pisao roman, bile proizvod istorije homofobije, dominacije muževnosti i društvenog nasilja koje su se dogodile pre njih. Kada sam to napisao, shvatio sam da su čak i naše suze političke. Zato je ova knjiga istovremeno i roman i analiza. Nema tu neke razlike.

U Francuskoj o Vama često govore kao o govorniku radničke klase – ali su Vas takođe kritikovali zbog neulepšane slike o toj klasi.

Napisao sam ovu knjigu kako bih dao glas tim ljudima, kako bih se borio za njih i uz njih, jer izgleda da su nestali iz očiju javnosti. U romanu koristim dva jezika – onaj koji koristim sada, koji je „književniji“, i onaj sa kojim sam odrastao, jezik odbačenih klasa koji je potpuno nevidljiv u javnosti. Kada neki jezik nestane, nestaju i ljudi koji ga govore. Moja porodica je glasala za Marin Le Pen govoreći: „Glasamo jer je ona jedina koja govori o nama, malim ljudima.“ To nije bila istina, ali pokazuje koliko se nevidljivo ti ljudi osećaju. Ali ja i kritikujem vrednosti te kulture. Za mene je od krucijalne važnosti to što ne moramo voleti određenu kulturu kako bismo podržali ljude koji u njoj žive. Mnogo godina smo grešili mešajući ljubav sa politikom, kao da politička podrška znači voleti sve što je povezano sa osobom kojoj je pružamo, do tačke da se romantizuju siromaštvo i beda kako bi se podržali ljudi koji ih proizvode. Podržaću zatvorenike koji se bore protiv nehumanih uslova u zatvorima, ali to ne znači da želim da sa njima svakoga dana idem na večere.

Da li Vas brinula estetizacija nasilja s obzirom na to koliko je roman nasilan?

Knjiga počinje scenom u kojoj dvoje dece u holu maltretira Edija i pljuju ga. Kada sam je napisao, pomislio sam na čuvenu scenu u „Čudu ruže“ Žana Ženea u kojoj jedan zatvorenik pljune na njega. Žene opisuje da je pljuvačka bila poput ruže. Delovalo mi je kao da se čak i nasilje mora ulepšati kako bi se o njemu pisalo. Ali mislim da je moguće stvoriti lepe stvari, a da se nasilje, pritom, ne estetizuje. Slično tome, kod mene ne prolazi ideja da je život siromašnih istinit jer je autentičan. Ali postoji duga istorija ovakvog stava, čak i u najfinijim delima književnosti i umetnosti. Pazolini je, na primer, oduvek veličao lepotu života radničke klase, stvarajući fantaziju od siromaštva i bede. Ali Pazolini nikada nije živeo taj život. Percepcija o lepoti i autentičnosti radničke klase stvorena je sa ogromne udaljenosti. To se može interpretirati kao način da se ljudima kaže: „Ostanite tamo gde ste. Gladujete, ali ste zato autentični.“

Edijeve kratke, jednostavne rečenice imaju veoma direktan emotivan uticaj, a delovi koje izgovaraju meštani su napisani kurzivom. Zašto ste odvojili te glasove?

Zato što su ti jezici odvojeni u stvarnom životu. Želeo sam da istaknem da su ta dva jezika stvorena međusobnim isključivanjem. Najveća književna dela su važna jer su uspela da uključe ono što je bilo isključeno iz književnosti – poput života crnih Amerikanaca kod Zore Nile Harston i Toni Morison, ili homoseksualaca kod Andrea Žida. Meni je delovalo da je u savremenoj književnosti najuočljivije odsustvo ljudi iz sveta u kome sam odrastao. Želeo sam da pokažem kako izgleda svet iz njihovih očiju. U romanu moja majka o ljudima koji rade u fabrici govori kao o „buržoaziji“ jer svakog meseca primaju platu i imaju penziono osiguranje, a na učitelja u našem selu se gledalo kao na aristokratu. Tako je svet nama izgledao.

Vaša revitalizacija političkog romana je upoređena sa Zolinom. Koga vidite kao svoje književne pretke i inspiraciju?

Zapravo nisam čitao Zolu pre nego što sam napisao „Gotovo je sa Edijem Belgelom“. Ali Vilijam Fokner mi je bio važan, kao i Toni Morison i Džejms Boldvin, i francuski filozof i sociolog Didije Eribon. Fasciniran sam ogromnim političkim potencijalom u njihovim delima. Kada kažem da je moje pisanje političko, ne mislim na to da mu je cilj da prenese poruku – u stvari, pre je politika iskovala književnu formu. Korišćenje jezika radničke klase je političko jer pokušavam da stvorim književnost iz onoga što nije književnost.

U Francuskoj već dugo postoji ideal da se književnost što više udalji od političke realnosti. Za većinu pisaca uključivanje u politiku predstavlja prljanje književnosti. Deluje mi da se važne teme – dominacija, nasilje, bol, istina, ljubav – najčešće javljaju u američkoj i skandinavskoj književnosti. Čitao sam Karla Uvea Knausgora i radikalni šok njegove forme me je inspirisao. Njegova revolucija se ogleda u tome da je sam postavio standard o tome kakav treba da bude dobar roman. Pokušao sam da slično uradim sa jezikom svog detinjstva, jezikom koji se najčešće smatra suprotnim od „stila“. Neki tvrde da sam samo zapisao ono što su ljudi rekli i da to ne može biti umetnost. Ali to su bili najteži delovi za pisanje. Kako pronaći ritam u takvom jeziku, kako izabrati šta će funkcionisati u rečenici u knjizi? Mislim da roman treba da bude dovoljno odvažan da pokuša da definiše sopstvenu konstrukciju na nov način. Jedna od revolucija savremene umetnosti bila je u tome da se koriste materijali koji su prethodno bili odbačeni – plastika, papir, polomljene flaše, staklo, smeće – da se umetnost stvori iz neumetnosti. Dok sam pisao „Edija“, to je bila moja ideja – da se ne oslanjam na pročišćene materijale već da koristim trenutke iz svog detinjstva poput odbačenih komadića papira, plastike i stakla, i pokušam da stvorim umetnost od njih.

Šta Vas inspiriše?

Trenutno se dešava promena ideje o istini u književnosti. Ne samo u načinu na koji je Knausgor preoblikovao roman, već i to kako Svetlana Aleksijevič koristi stvarna svedočanstva da stvori jedinstvenu književnu formu. Mislim da nam ovakva književnost okrenuta istini može pomoći da pređemo preko nekih od nasleđenih predrasuda. Kada je „Edi“ objavljen, neki ljudi nisu verovali da ovakva vrsta nasilja i bede postoji u Francuskoj. Želeli su dokaz da je ono što sam napisao zaista istina. A bilo je i onih koji su me branili tvrdeći da istina nije važna jer je reč o književnosti. Osećao sam se zaglavljeno među njima. Ako verujemo da književnost uklanja sva pitanja o istini, onda stvaramo književnost koja nas zapravo sprečava da postavljamo važna pitanja, da govorimo o svetu u kome živimo.

Dakle, ne možete pobeći od političke književnosti?

Svi autori su politički, čak i ako to ne shvataju. Mnogi pisci ne žele da znaju kako da govore o politici jer su deo buržoazije i zaštićeni su od oštrica političkih promena. Ljude o kojima pišem neprekidno obeležavaju posledice političkih odluka. Moja majka je često govorila: „Za vreme Miterana smo uvek imali meso u tanjiru.“ Čak i da mogu da joj pokažem da Miteran nije bio toliko darežljiv prema siromašnima koliko ona misli, poenta je da kada je vlada izmenila svoje premise – na primer o blagostanju – mi smo to osetili u svojim stomacima. Danas mogu da se žalim na vladu koliko hoću, ali njihove odluke neće uticati na količinu hrane u mom tanjiru večeras. Politika nije pitanje reči već pitanje mesa. Trudim se da to nikad ne zaboravim.

Hvalile su Vas upravo te kulturne elite koje su na bezbednoj udaljenosti od političkih posledica.

Mogao bih da kažem da u tome ne učestvujem, ali to bi bilo užasno naivno. To je ono što govore svi apolitični pisci: „Ne pripadam nijednoj klasi.“ Dakle, to nije ono što želim da kažem. Kada sam došao u Pariz, sećam se da sam maštao da odlazim na sve te koktele i večere. Ali sve sam više shvatao da književni svet možete posmatrati kao školu pokornosti. Uvek se morate rukovati sa nekim, a to se može posmatrati kao tiho slavljenje buržoazije. Pretpostavljam da je taj neprijatan paradoks u kome se nalazim, podela između sveta mog detinjstva i sveta u kome danas živim, ono što mi daje snagu da pišem, i samim tim da se borim.

Izvor: theparisreview.org
Prevod: Dragan Matković