Intervju sa Džimom Krejsom

Roman „Iscelitelj“ iz 1997. godine doneo je autoru drugu Vitbred nagradu. Nastavak „Posle smrti“ 2000. godine nagrađen je nagradom Kruga američkih književnih kritičara za fikciju. A sada je pred nama knjiga „Đavolova ostava“ za koju sam autor kaže da je „pačvork fikcije sačinjen od šezdeset četiri komada, ali kojima je zajedničko ono mesto na kom se susreću ljudi i hrana“.
 
Ujednačenija od tipične zbirke kratkih priča, daleko maštovitija od klasičnog romana, knjiga „Đavolova ostava“ oslanja se na specifičnu temu koja vodi čitaoca od jednog do drugog dela. Budući da ne postoji jedinstvo kad je reč o likovima i zapletu, očekivano je bilo da će knjiga povremeno gubiti ritam, ali ostao sam potpuno zatečen neprekinutim tokom koji deluje potpuno prirodno. Same korice bi trebalo da posluže kao upozorenje za sve mlade pisce – „Ne pokušavajte ovo kod kuće!“ – ali Krejs je postigao da to deluje tako prosto.
 
„Neko je skinuo – i izgubio – nalepnicu sa konzerve“, glasi krajnje prikladan početak prvog dela onoga što najviše liči na jedan književni kredenac ispunjen sa šezdeset četiri neobeležene konzerve. Ali svaka od njih nosi pečat svog tvorca, dobro poznat stil i ton, nestašan i znatiželjan; i nikad ne znate šta sledi. Likovi se smenjuju; naratori se pojavljuju i brzo nestaju. Sâm format vas izaziva da prestanete da čitate, ali ne možete da odolite da ne gricnete „samo još jednom“ i još jednom...
 
„Čak i po standardima Džima Krejsa“, kako navodi Adam Filips u svom hvalospevu za „Njujork tajms buk rivju“, „’Đavolova ostava’ je jedna izuzetna knjiga“.
 
„Đavolova ostava“ će biti prepoznatljiva čitaocima Vaših ranijih knjiga – postoji doslednost u tonu i stilu, svakako – ali po formi i strukturi predstavlja veliki otklon od ostalih dela.

Pa, sve moje knjige se razlikuju. Meni se čini da jednom knjigom izgradim čitalačku publiku, a onda sledećom sve odbacim jer se bavim širokim spektrom tema.
 
Nema sumnje da su sve iz istog pera – sve imaju isti stilski pečat – ali se predmet i tema menjaju.

Mislim da je to zato što nisam sklon autobiografskim izlivima. Autori koji unose svoju ličnost, svoj život ili mesto sa kog potiču u svoja dela, uvek se ponavljaju. Dovoljno je da se setite Doris Lesing. Njeni romani su romansirana verzija njenog života, bez obzira na to što su puni izmišljenih podataka. Ja sam najmanje autobiografski nastrojen pisac fikcije na koga ćete nabasati, što znači da u mojim knjigama ne postoji kontinuitet sopstva. Ova knjiga je samo još jedna promena.
 
Od ostalih knjiga se naročito razlikuje u jednom smislu: po svojoj formi. To je pačvork fikcije sačinjen od šezdeset četiri komada. Ona je i dalje paperjasta; svojevrstan prekrivač, celina, ali sastavljena od šezdeset četiri odvojena komada. Nekad o njoj razmišljam kao o pačvork-romanu, a nekad je vidim kao niz priča. Mnogo je lakša i razigranija od svega što sam dosad napisao.

Nema jedinstva likova, nema jedinstva zapleta, ali postoji jedinstvo teme. Knjiga nikada ne odstupa od one tačke na kojoj se susreću ljudi i hrana.
 
Knjigu počinjete pričom o neobeleženoj konzervi, konzervi čija je etiketa izgubljena, što na savršen način nagoveštava enigmu ove knjige: šta je to što se zaista krije na stranicama ove knjige. Knjiga poprima oblik kredenca ispunjenog neobeleženim konzervama.

Bila je to prva priča koju sam napisao i ona je odredila ton čitave knjige. Sam redosled priča nije od presudnog značaja, ali bilo mi je jasno da baš ta priča treba da bude prva, a da šezdesetčetvrta treba da bude poslednja. To je od samog početka bio okvir. Priča o neobeleženoj konzervi, na neki način, definiše čitavu knjigu.
 
Kako ste uopšte napisali „Đavolovu ostavu“ bez jedinstva likova i zapleta? Da li Vam je, kada biste seli da pišete, bilo neobično ili teško da počnete da pišete?

Jeste. U početku me je plašilo. Mislio sam da neću moći da nađem inspiraciju za šezdeset četiri priče o hrani. Mislio sam da će mi biti teško da napišem i četiri. Ali onog trenutka kada sam shvatio da to nije roman o hrani...
 
U knjizi nema ničeg pouzdanog kad je reč o hrani, i sigurno ne bih probao nijedan njen recept. To je zapravo knjiga o našem doživljaju sebe, našim identitetima, o načinu na koji smo upleteni u kulturu, o načinu na koji se odnosimo prema svom telu i kako gradimo odnose. Jednom kada sam to shvatio, sve što je trebalo da uradim bilo je da živim svoj život i tragam za onom tačkom na kojoj se emocije, nežnost, porodica i iznenađenja, i tama univerzuma dodiruju sa hranom. To se događa neprestano: u načinu na koji gradimo odnose okupljeni oko stola za ručavanje, važnost rituala u pripremi hrane... Vrlo brzo sam shvatio da bih mogao da napišem stotinu priča, ili dve stotine. Ali unapred sam odlučio da ću napisati šezdeset četiri, zbog priče koju sam voleo kao dečak – narodne priče o seljaku koji pobeđuje kralja u partiji šaha i za nagradu traži pirinač (u količinama dovoljnim da nahrani čitav svet, kako se ispostavlja!.
 
To mi je obezbedilo obrazac i okvir za ove priče. I na kraju, bilo je zabavno pisati ovu knjigu, naročito nakon knjige „Posle smrti“, koja je bila prilično težak kompanjon.
 
Iznenadilo me je na kraju što knjiga nije više politička. Nema sumnje da je politika hrane svakim danom sve značajnija tema – i to ne samo u smislu razlike između onoga šta vi imate u svom kućnom frižideru i onoga šta jedan prosečan Avganistanac večeras ima na svom stolu, već u smislu lične politike hrane. Knjiga je mnogo više orijentisana na porodicu i međuljudske odnose nego što sam mislio da će biti. Mnogo je toga o majkama i deci, o supruzima, propalim i uspešnim vezama, brakovima koji su veličanstveni i brakovima koji su loši. To je oblik koji je knjiga želela da poprimi.
 
Izvor: powells.com
Prevod: Maja Horvat