Din Barnet je predavač na Odseku za psihologiju i kliničko-neurološke nauke na univerzitetu u Kardifu. Osim toga, on je i pisac komedija i stend-ap komičar. Često sarađuje i sa Gardijanom, gde uglavnom piše o neurologiji, psihijatriji, medijima i stend-ap komediji. U ovom intervjuu, dodirnuli smo široko područje različitih tema od „Zvezdanih staza“, koje on voli, do njegovih omiljenih knjiga. Objavio je knjigu „
Kad mozak pravi gluposti“.
Koji je vaš monolog za večernje zabave kada vas neko pita: „A čime se vi bavite?“
To je teško pitanje, jer mogu dati mnogo odgovara na to pitanje. Probao sam sa većinom u nekom trenutku i ljudi izgleda da moraju da naprave loše šale tipa: „Možete da vežbate na mom mozgu, ako želite!“. A to je iritirajuće jer: a) Ne mogu, jer to nije dozvoljeno, i b) Čak i da jeste, jasno mi je da ne mislite to što ste rekli.
Kažem „bavim se psihijatrijom“, što je istina, pošto sam predavač na programu psihijatrije i ljudi bez razlike zauzimaju odbrambeni stav govoreći: „Nemojte da mi dajete dijagnozu!“, pri tom se smeše na silu, pokušavajući da ukažu da je to šala, iako je očito da ih to ozbiljno uznemirava. Ja nisam, zapravo, terapeut, tako da to svejedno ne mogu da uradim, ali čak i da mogu, ne vidim zašto bih želeo to da učinim. To uopšte tako ne funkcioniše. To je kao da vam neko kaže da je vodoinstalater a vi mu kažete: „Bolje da ostaviš moje kupatilo na miru!“ Kada kažem „psihologija“ umesto „psihijatrija“ dobijam poprilično sličan odgovor.
Kada kažem bavim se komedijom, što je najtačanije, i, kao što će vam bilo koji komičar potvrditi, odgovor je gotovo uvek: „Oh, hajde onda recite nam neku šalu!“. Što je kao da vam neko kaže da je knjigovođa, a vi njemu kažete: „Oh, hajde onda sredi moje poreske račune!“ Sada mogu tehnički da kažem: „Ja sam pisac“ ali to ne radim jer mi zvuči pretenciozno jer sam sretao mnogo ljudi koji takođe žele da budu pisci i po pravilu ih interesuje kako sam uspeo da objavim knjigu, i nisu ni malo suptilni kada zahtevaju da pročitam njihovu knjigu i da je preporučim svom agentu i svim svojim kontaktima. Ili tako, ili kada saznaju da nikada nisam planirao da postanem autor već da se to u velikoj meri slučajno dogodilo, momentalno pokušavaju da me iseku nožem za puter. Ukoliko se to dešava na večeri.
Uglavnom kažem da radim „različite stvari“ ili: „Ma znate, svašta“, kada me pitaju a dalje objašnjavam kada i ako mi postave dodatna pitanja. Na taj način šta god neprijatno da se dalje desi ‒ to nije moja odgovornost.
U kojim predmetima ste bili dobri, a koji su vam teže išli u školi?
Iznenađujuće, a možda i ne, uvek sam bio vrlo uspešan u engleskom i u kreativnom pisanju dok sam bio vrlo mlad. Nauka je bila nešto čega sam samo maglovito bio svestan, ali me nije privlačila. Onda sam zavoleo „Zvezdane staze“ i ostalu naučnu fantastiku i to je izgleda preokrenulo moje prioritete. Tako da sam se vratio pisanju tek kada sam dobio prve diplome. S druge strane, sa jezicima i muzikom sam se oduvek borio. Ne znam zašto, pretpostavljam da ti delovi mog mozga nisu bili dovoljno stimulisani u najranijem periodu pa su u neku ruku zakržljali.
Da li se sećate nekog komentara u vašim školskim izveštajima koji se ponavljao?
„Din je vredan đak, ali mora da postavi sebi realne ciljeve, jer nije sposoban onoliko koliko to on misli“. Ovo je pomenuto nekoliko puta. Barnetovi imaju tvrdoglavu crtu u sebi, i pretpostavljam da je imam i ja. Ovo me je pokrenulo i dalo mi stav „Ko vas šiša, biću naučnik“. Tek sad mi je palo na pamet, da je to možda od početka bio njihov plan. Tuše, nastavnici!
Da li se sećate kada ste se zaljubili u vaš predmet naučnog istraživanja?
Posetio sam nekoliko univerziteta upoznajući predmete koje sam želeo da studiram. (neuronauka, medicina, genetika, psihoterapija itd.), ali kada sam došao u Kardif, profesor koji nam je predstavljao program nas je odveo u školsku labaratoriju, uzeo kofu, digao poklopac i bez upozorenja rekao: „A ovde je ljudski mozak.“ Samo je ležao tamo u kofi. Najveći deo grupe je ustuknuo, ali ja sam shvatio: „Da, ovo je mesto za mene.“ Ne bih vam mogao reći zašto, verovatno je u pitanju kombinacija entuzijazma za neuronauku i osećaj za predstavu.
Recite nam nešto o vašim sadašnjim istraživačkim interesovanjima?
Trenutno sam tutor/predavač/autor/naučni pisac tako da nemam ni jedno originalno istraživanje koje sam sprovodim. Uvek mi je bolje išla priča o mozgu nego prljav posao usamljeničkog istraživanja.
Koja otkrića su na pomolu u vašoj oblasti izučavanja?
Ako govorimo o neuronauci u celini, tu ima mnogo mogućnosti. Mislim da će se unapređivanje tehnologije uz neurologiju nastaviti, tako da će ljudi imati robotske udove i slično, što će im pomoći da povrate pokretljivost i funkcionalnost, a možda čak i da je unaprede? Ovo će dovesti do boljeg razumevanja veza između neurona i nerava, što može pomoći kod lečenja paralize, ili čak demencije i sličnih poremećaja, koji će postajati sve veći problem.
Dozvolite vašoj mašti da na minut prevlada i recite nam šta se nadate da će vaši naslednici istraživati 2116.?
Pretpostavljam da će se baviti istraživanjem specifičnih osobina mozga sipe i njihovog nervnog sistema, kao deo rata koji već traje sa glavonošcima.
Šta mislite da će biti vaše profesionalno zaveštanje?
Ako bih bio čovek koji je kod pristojnog broja ljudi demistifikovao i zaustavio strah od složenosti njihovih vlastitih mozgova, ja bih time bio srećan.
Koja knjiga je imala najveći uticaj na vaš život?
To je ili „Brain Story“ od Suzan Grinfild, od svih ljudi (duga priča), koja mi je prva pokazala da je mozak moguće razumeti ili „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, koji mi je pokazao da nauka i humor ne moraju biti razdvojeni. To je u velikoj meri obrazovalo moj pogled na svet.
Kada bi trebalo da preporučite jednu knjigu početniku u vašoj oblasti, koji bi to naslov bio?
A: Moja vlastita knjiga „Kada mozak pravi gluposti“, naravno. Dok sam je pisao imao sam upravo takav tip ljudi na umu. Ali ako ne odobravamo samopromociju (ja je ne odobravam) onda je to Sem Kinov „The Tale Of Duelling Neurosurgeons“, veoma zabavan prikaz istorije istraživanja mozga, koja je često zbrkana i smešna.
Zašto je važno biti slobodan mislilac?
Zavisi. Obično jeste važno, ali ne i kada ste kardiohirurg. Ne želite da takva vrsta ljudi postane kreativna i počne da razmišlja van ograničenja. Držite se scenarija, momci.
Izvor: thefreethinktank.com