Intervju sa Dejvidom Vanom, autorom romana „Jarčeva planina“

„Jarčeva planina“ američkog pisca Dejvida Vana je vanserijsko književno delo. Autor je radnju smestio na lokaciju na koju je u detinjstvu odlazio u lov sa ocem, ali ono što u njegovom romanu počinje kao bezazlena priča o tradicionalnom porodičnom lovu na jelene ubrzo se preobražava u ljudsku tragediju gotovo mitskih razmera.



Jednom prilikom ste izjavili da posle „Jarčeve planine“ više nećete imati o čemu da pišete. Možete li nam reći nešto više o onome što je dovelo do nastanka ovog romana?

Radnja prve kratke priče koju sam ikada napisao bila je smeštena na Jarčevu planinu. Priča je imala naslov „Buck Fever“ i govorila je o lovu na jelena koji, iako ranjen, uspeva da pobegne, ali i o odnosu između jednog dečaka i njegovog oca. Tada sam prvi put pisao o svom ocu, a tu lokaciju sam izabrao zbog važne uloge koju je igrala u mom i životu mojih najbližih. Na Jarčevoj planini se nalazi lovački ranč na koji smo odlazili svake godine, mesto na kome se muškim članovima porodice pružala prilika da se druže, love i prepričavaju zanimljivosti iz porodične istorije. Taj komad zemlje je za sve nas predstavljao svojevrsno svetilište.

Moram odmah da vam priznam da za pisaći sto nisam seo sa namerom da napišem „Jarčevu planinu“. Radnja knjige koju sam počeo da pišem – a napisao sam cele tri stranice – odvijala se u bespućima Australije, a glavni junaci su bili dvojica braće. Ali dok sam jednog dana sedeo i razmišljao o Kainu, vožnji kamionetom, presahlom koritu potoka, iznenada su mi misli preplavili prizori iz vožnje kamionetom prema starom lovačkom ranču – tako sam dobio scenu kojom počinje „Jarčeva planina“.

Kada sam počeo da pišem roman, bio sam ubeđen da ću posle njega morati da potražim neko drugo zanimanje. Tokom svoje književne karijere inspiraciju sam u najvećoj meri crpeo iz porodičnog materijala, a budući da su se zalihe poprilično istanjile, bilo je logično da se krug zatvori. Pomislio sam: ako je već sve počelo pričom o Jarčevoj planini, tako će se i završiti. U međuvremenu sam shvatio da se od pisanja ne može tako lako pobeći, ali i da se starim izvorima inspiracije sigurno više neću vraćati.

Iz vaših reči se može zaključiti da prilikom pisanja nemate jasno zacrtan cilj?

U početku zaista nisam imao pojma o čemu će biti reči u knjizi. Budući da sam ateista, posebno su me iznenadili religiozni elementi priče. Pisanjem se bavim jer osećam potrebu da ostanem u kontaktu sa nesvesnim. Uživam u tome. Fasciniran sam neobičnim transformacijama koje se odvijaju na stranici, iznenađenjima. Smisao ove knjige mi se otkrio tek kada sam pisao poslednjih pedesetak stranica. To mi se do sada nikada nije dogodilo.

Pišete li hronološki ili se naknadno vraćate i vršite prepravke kada otkrijete u kom smeru ide priča?

Pišem od prve strane do kraja. Pet i po meseci pisanja, sedam dana nedeljno, svakog jutra sat i po ili dva, i na kraju vidim šta je iz toga proisteklo. Prva verzija rukopisa i objavljena knjiga su gotovo identične. Na kraju samo proverim ima li grešaka i možda izbacim poneki pasus. Nikada nisam dodao pasus, uklonio celu scenu, niti menjao redosled onoga što sam napisao.

Znam da deluje pomalo neobično, ali prednost ovog pristupa je u tome što on omogućava čitaocu da doživi isto što i ja; svi nesvakidašnji elementi mog sna dostupni su i njemu.

U ovoj priči ima nečeg intimnog i instinktivnog. Ima li u knjizi scena iz stvarnog života ili su apsolutno svi događaji samo plod vaše mašte?

Svi događaji su izmišljeni, ali inspiracija za priču je potekla iz nečega što sam doživeo kada sam imao jedanaest godina. Sećam se da mi je otac jednog dana, za vreme lova, nekoliko puta dozvolio da posmatram lovokradice kroz nišan na njegovoj pušci. Tog vikenda sam ubio prva dva jelena u životu. Prva i poslednja, moram da napomenem. Celo to iskustvo me je jako potreslo. Drugog jelena sam pogodio u kičmu. Kada smo mu prišli, bio je paralizovan, ali još uvek živ. Prednjim nogama je pokušavao da povuče ostatak tela. Ta scena je direktan izvor ove priče. Otac mi je naredio da priđem jelenu s leđa i dokrajčim ga. Pucao sam mu u glavu i taj čin me je podsetio na pogubljenje. Bilo je to živo stvorenje koje je disalo i veličinom podsećalo na čoveka. Nakon toga više nikada nisam bio u stanju da pucam u jelena. Pišući ovu knjigu pokušao sam da samom sebi rastumačim taj događaj, ali istovremeno i da razumem zbog čega ubijanje u nama budi osećaj zajedništva – ubijali smo svakog dana, u lovu i na pecanju, i to je bio jedini način da osetimo da među nama postoji nekakva veza, nekakva bliskost.

Kažete da pišete kako biste razumeli stvari. Da li pisanje knjige zaista može da pomogne?

Pisanje je veoma koristan vid terapije i ja se zaista osećam mnogo bolje kada nešto napišem o svojoj porodici. Kada sam završio sa pisanjem knjige, osetio sam olakšanje – kao da sam ispunio sve životne ciljeve. Ali književnost se bavi stvarima koje se nikada ne mogu do kraja završiti, objasniti ili razumeti; bavi se onim što nam večno izmiče. Tako da je ova tačka koju sam planirao da stavim na... Znate, ja nikada nisam razumeo samoubistvo svog oca; nikada mi nije pošlo za rukom da ga, u onome što sam pisao, predstavim kao nešto neizbežno, samo kao verovatno ili moguće. Iz ove perspektive mogu da kažem da je bilo nečega u njegovom ponašanju, događaja koji su ukazivali na ono što će se dogoditi, ali on je na kraju mogao i da promeni odluku. Isto važi i za ubistvo lovokradice u knjizi; mi ne razumemo razloge iza dečakovog postupka, niti kako je takav čin uopšte moguć. Moj roman, dakle, analizira nešto što se ne može do kraja objasniti. Knjiga ne može da završi samu sebe, ona samo može da postavi pitanje.

U knjizi postavljate i mnogo pitanja o Bibliji i biblijskim pričama. I iako je sasvim jasno da odbacujete tradicionalnu religiju, stiče se utisak da imate potrebu da razumete značaj Biblije.

Da, ona je neverovatno jaka. Iako sam ateista, oduvek sam osećao neku vrstu potrebe za religijom. Želeo sam da pronađem način da se nekako vratim unazad i razumem to osećanje. Pisanje zauzima mesto religije u mom životu: svakog jutra ponavljam iste rituale, uspostavljam kontakt sa nepoznatim i imam svoje „svete spise“. Pripovedač ove knjige, čovek koji se priseća događaja iz svog detinjstva, stvara sopstvenu, prilično konzistentnu teologiju. On pronalazi nekakvu logiku u tom svetu, koliko god to suludo zvučalo. Bilo je veoma zanimljivo pratiti kako Biblija, koju većina nas vidi kao rigidni spisak pravila propisanih od strane crkve, oživljava i prolazi kroz niz transformacija u takvim okolnostima.



Teme o kojima pišete i govorite su prilično sumorne, ali Vi ne ostavljate utisak nekoga...

Ne, nikako! Zbog toga je iskustvo pisanja o takvim temama veoma neobično. Ja sam veoma optimistična, vesela osoba. Ali ima nečeg uzbudljivog u istraživanju „druge strane“. Mislim da pisci i ostali umetnici već dve hiljade godina koriste pakao kao svojevrsnu „bezbednu demonsku zonu“, koja im omogućava da istraže mračnu stranu ljudske prirode. Kada dozvole sebi da provedu neko vreme u tom „domenu zla“, osećaju se okrepljeno. Najvažnije je priznati i prihvatiti postojanje „zveri“ – nakon toga se osećate bolje, svet je lepše mesto za život. Ne možemo se pretvarati da u nama ne postoji zver. To je veoma naporno, veoma veliki teret. Verujem da je to glavni problem američke kulture: mi se pretvaramo da je Amerika još uvek oličenje svega ispravnog na ovom svetu, da smo svi dobri. Ali ako bismo malo razmislili o zlu, ako bismo se zapitali zašto ubijamo i zašto nakon toga ništa ne osećamo, ako bismo razmislili o pravilima po kojima živimo – da li su veštačka? šta bi se desilo kada bismo ih ukinuli? – doživeli bismo katarzu, pronašli bismo smisao u onome što trenutno deluje potpuno besmisleno.

Ideja o ljubavi prema oružju i potrebi za posedovanjem oružja igra važnu ulogu u romanu. Da li ste prilikom pisanja razmišljali o savremenoj Americi i problemu koji ona ima sa rekordnim brojem smrti od vatrenog oružja i masovnim ubistvima?

Da, u poslednje vreme često razmišljam o tome. Pre nekoliko godina napisao sam knjigu o čoveku koji je ubio pet i ranio sedamnaest studenata na Univerzitetu Severnog Ilinoisa. Na raspolaganju mi je bila čitava gomila korisne građe: njegovi imejlovi, zdravstvena dokumentacija, papiri iz vojske. Uvid u taj materijal je u velikoj meri promenio moje mišljenje o Americi. Počeo sam da uočavam uznemirujuće kulturne obrasce koji značajno doprinose formiranju ličnosti masovnih ubica. Naša desničarska libertarijanska ubeđenja, naša vojska, naš razoreni sistem zdravstvene zaštite koji ne pomaže ljudima sa psihičkim smetnjama, naša fascinacija oružjem... U vlasništvu civila u Sjedinjenim Državama nalazi se više od 300 miliona komada različitog oružja – više od jednog po glavi stanovnika. Nemoguće je ne razmišljati o tome. Ja sam odrastao okružen oružjem i zaista sam ga obožavao. Jasno mi je zbog čega ga ljudi toliko vole i zbog čega se sa njim osećaju moćno. Ali isto tako znam i da im ono pruža lažno osećanje sigurnosti. Kada je moj otac oduzeo sebi život pištoljem, bio sam primoran da o svemu tome malo bolje razmislim. Odjednom sam shvatio da pištolj koji je kupio kako bi se osećao bezbednije – živeo je u kraju u kome ima medveda – zapravo nije bio bezbedan. Taj pištolj, magnum 44, ima veoma osetljiv okidač i vi u poslednjim trenucima nemate ni delić sekunde da se predomislite – dovoljan je blagi pritisak prstom i sve je gotovo. Bilo je isuviše lako, moć oružja je prevelika.

Možete li nam nešto reći o likovima? Pripovedač u jednom trenutku kaže „ponekad mislim da sam izmislio svog dedu“, a lik dede u vašem romanu je zaista zastrašujući, neverovatna kreacija. Da li je zasnovan na nekoj stvarnoj ličnosti?

Polazna tačka bio je moj deda, ali lik u knjizi je zaista otišao u krajnost. Ljudi sa te strane moje porodice su otpadnici i veoma im je teško se uklope u društvo kao takvo; oni su usamljenici, često su depresivni, a najbolje se osećaju kada spavaju na zemlji i love. U njima ima izvesne hladnoće i ravnodušnosti, koje sam pozajmio za lik dede.

Bilo je neobično posmatrati kako taj lik na kraju postaje neka vrsta zastrašujućeg božanstva. A onda sam shvatio da sam u priču sasvim nesvesno uveo celo Sveto trojstvo – jelen je postao Sveti duh, jer u njemu ima nečeg što se nikako ne može uništiti, a lovokradica je Isus koji visi nad njihovim glavama. Sve je to izašlo iz moje podsvesti. Zaista je interesantno koliko religija može biti duboko usađena.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Kada sam završio „Jarčevu planinu“ bio sam ubeđen da više ništa neću napisati. Ispostavilo se, međutim, da to ne ide tako. Ubrzo nakon toga počeo sam da pišem roman o Medeji, koja me je oduvek fascinirala, a trenutno završavam još jedan roman. Prvi put u životu pišem knjigu u kojoj nema tragedije, ostalo mi je još desetak ili dvadeset strana.

Autor: Pol Galager
Izvor: list.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković