Intervju sa Biljanom Gojković

Nakon istorijskih romana „Veliki knez“ i „Kletvenik“ Biljana Gojković je nedavno za Lagunu izdala i „Preobraćenika“, treći deo veličanstvene sage o dinastiji Višeslavića koja je Srbijom vladala vekovima pre Nemanjića. U ovom intervjuu, pored priče o nastanku serijala, Biljana nam ekskluzivno otkriva ne samo šta možemo da očekujemo od četvrtog nastavka već i kakve se to nove priče iz istorije našeg naroda već polako krčkaju u njenoj spisateljskoj kuhinji.

Tokom čitanja tvoje sage o dinastiji Višeslavića čitalac uopšte nema utisak da se radi o jednoj gotovo potpuno neistraženoj temi. Pretpostavljam da si na istraživanje utrošila mnogo vremena. Da li si posećivala domaće i strane arhive, čitala istorije, obilazila sama mesta na kojima se radnja odigrava, pošto tvoji opisi srednjovekovnih tvrđava i mesta deluju veoma verodostojno i živopisno?

Dinastijom Višeslavića se bavim još od 2000. godine. Krenula sam od čitanja domaće istoriografije, prvenstveno „Istorije srpskog naroda“ u izdanju Srpske književne zadruge, a onda istoriografije koju su autori koristili. Najvažniji izvor je „O narodima“ vizantijskog cara-istoričara Konstantina VII Porfirogenita koji prvi pominje našu prvu dinastiju počev od kneza Višeslava, pa sve do Petra, Pavla, Zaharija i Časlava, kao i travunjanske kneževe Hvalimira i Čučimira i zahumskog kneza Mihajla Viševića. Važan izvor je i čuveni „Barski rodoslov“ ili „Letopis popa Dukljanina“. Po svoj prilici ovaj barski arhiepiskop koji je živeo u 12. veku oslanjao se na narodna prepričavanja istorijskih događaja iz 10. veka i epsku poeziju koja je menjala činjenice zarad umetničkog utiska, ali je zaslužan za postojanje likova kao što su čuveni junak, travunjanski knežević Belo-Pavle, njegovi protivnici raški župan Ljutomir i dukljanski knez Budislav. U istraživanju mi je mnogo pomogla „Istorija Srba“ od Konstantina Jirečeka koji je kao Čeh bio nepristrasan i „Istorija Vizantije“ od Georgija Ostrogorskog. Više podataka sam dobila čitajući istorije suseda srpske kneževine, Vizantije, Bugarske i Severnodalmatinske kneževine, kasnije Hrvatske. To je bilo vreme kada su živeli i vladali vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit, bugarski car Simeon i severnodalmatinsko-hrvatski knez, kasnije kralj Tomislav.

Na moju veliku žalost, većinu mesta koje opisujem nisam obišla, ali sam temeljno proučila sve o njima. Najviše mi je pomogao Relja Novaković sa svojom divnom knjigom „Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka“. Zahvaljujući njemu, saznala sam za grad Dostiniku (prevod sa grčkog jezika je Ždrelo) u Rugovskoj klisuri na Kosovu i Metohiji (danas Peć) i stvorila lik hvostanske kneginjice Višeslave. U istraživanju mi je mnogo pomogao i Google Maps na kome sam uspela da pronađem stara utvrđenja i utvrdim njihov položaj i izgled. Nešto dugujem i svom poznavanju srednjeg veka i mašti.

Koliko je teško bilo postići da jezik u romanu bude u skladu sa datom istorijskom epohom? Primetno je da si ga u celosti očistila od turcizama koji su u naš jezik ušli vekovima kasnije.

Nadam se da sam to učinila u celosti. Nije bilo lako. Trudila sam se da izbacim ne samo turcizme već i germanizme, pa čak i grčke i latinske reči. Nisam bila sigurna koliko su Srbi u to vreme koristili tuđice. Mogla sam u svom opisu da upotrebim izraze Vizantija ili vazal, ali nikako u dijalozima. Vizantija se tada nazivala Romejsko carstvo, Balkan Helm, Dunav Istar. Tražila sam reči koje imaju značenje na našem jeziku. Tako je jastuk postao uzglavlje, jorgan perina, kapija vratnice, pretendent pravopolagač, cisterna spremnik za vodu, vazal kletvenik, pancir brnja, kapetan satnik, istorija prošlost ili povest, geografija zemljopis. Ima još primera.

Siguran sam da i ti, kao i svaki pisac, priželjkuješ da tvoja saga doživi filmsku ili televizijsku adaptaciju. Kako zamišljaš takav projekat i koga bi od režisera i glumaca, domaćih ili stranih, volela da vidiš u njemu?

Filmska i televizijska adaptacija su danas najbolja reklama za knjigu. Naravno da bih volela da vidim svoju priču vizuelno ostvarenu onako kako je ja vidim, ali bojim se da to iziskuje dosta novaca i temeljan rad. Dopada mi se kako Mel Gibson pristupa svojim projektima. Vrlo je detaljan i autentičan. U „Pasiji“ i „Apokaliptu“ glumci govore na hebrejskom, odnosno indijanskom jeziku. Što se tiče domaćih reditelja, tu posvećenost i temeljitost sam primetila kod Emira Kusturice i Dragana Bjelogrlića. Pitanje glumaca mi je mnogo teže. Britanska glumica Elenor Tomlinson koja glumi Demelzu u seriji „Poldark“ najviše podseća na moju glavnu junakinju, hvostansku kneginjicu Višeslavu. Zamislila sam izgled svih svojih junaka, pa mi je teško da pronađem slična lica u svetu glumaca. Ali za film i seriju potrebno je da glumac iznese lik koji tumači, a sve ostalo je u rukama šminkera. Momci iz filma „Montevideo“ su mi ostavili jak utisak, posebno Aleksandar Radojičić koji ima i izgled i energiju junaka iz moje priče.



Kad smo već kod serija, živimo u eri preporoda istorijskog žanra i znam da voliš da gledaš epske serije i filmove. Koliko su te one, kao i istorijske knjige drugih kolega, nadahnule i pomogle ti u pisanju i koje su ti omiljene?

Naravno da su me nadahnule i da su mi pomogle u pisanju, kako knjige tako i filmovi. Još kao dete sam čitala Avgusta Šenou i Mariju Jurić Zagorku i maštala da i ja jednog dana napišem tako nešto na temu srpske istorije. Čitala sam sve istorijske i pseudoistorijske romane do kojih sam mogla da dođem. Više se ne sećam mnogih autora i naslova, ali pamtim priče. Stariji domaći autori mi nisu ostavili neki utisak, izuzev Živorada Lazića sa romanom „Car Dušan i carica Jelena u Svetoj Gori“, ali strani jesu, naročito Tolstoj Mlađi sa romanom o Petru Velikom. On je imao mnogo više istorijskih podataka za svoju priču nego ja, pa nisam mogla da postignem njegovu verodostojnost i ozbiljnost. Sklona sam dugačkim rečenicama, pa sam od Tolstoja učila upotrebu kratkih i efektnih rečenica. Volim njegov stil. Uživala sam čitajući i Štefana Cvajga, mada je njegov stil potpuno drugačiji, više je analiza sa strane, nego trenutna dešavanja za koja se ne zna kako će završiti. Neke knjige sam pročitala pošto sam napisala svoju priču, ali svakako su uticale na mene dok sam je prerađivala. Svideo mi se serijal istorijskih romana o Starom Rimu od Kolin Mekalou, kompletan opus romana iz istorije Velike Britanije od Bernarda Kornvela, „Hadrijanov zid“ od Viljema Ditriha. Sećam se uzbudljivih romana o vizantijskoj carici Teodori, vizantijskom caru Justinijanu II, padu Carigrada, o Vikinzima i krstašima.

Istorijski filmovi i serije su mi bili od velike pomoći u opisivanju bitaka i opsada utvrđenja, kao „Hrabro srce“, „Jovanka Orleanka“ i slični filmovi i serije čija se radnja odigrava u srednjem veku.

Tvoja saga je zamišljena kao monumentalni serijal od čak sedam knjiga, te znamo da će se čitaoci još dugo družiti s kneževima iz loze Višeslavića, ali si mi jednom prilikom otkrila da bi želela da napišeš i sagu o Vukanovićima koji su vladali nakon njih i neposredno pre Nemanjića. Da li ti je to i dalje u planu?

O, da. Napisala sam kratke sadržaje poglavlja za još tri romana. Jedan je o Svetom knezu Jovanu Vladimiru koji sam već počela da pišem, drugi o njegovom bratu od strica knezu Stefanu Vojislavu, a treći o Vojislavljevom sinu prvom srpskom kralju Mihajlu i unuku kralja Konstantinu Bodinu. Bodinov velmoža i raški župan bio je Vukan koji je kasnije preuzeo vlast nad svim srpskim zemljama i čiji je brat Marko bio pradeda Stefana Nemanje. Čitajući o Vukanovoj vladavini, shvatila sam da je on bio uzor Stefanu Nemanji. Mnogo toga iz njihovih biografija se poklapa. Vukan nije imao sina, pa su ga nasledili sinovci Stefan Vukan i Uroš, a onda i njihovi sinovi Stefan Zavida, Uroš II Prvoslav, Beloš i Desa. Poslednja trojica su bila u srodstvu sa vladarima Ugarske, Francuske, Češke, Nemačke i Rusije.

Problem mi je što sam spor i temeljan pisac, pa se bojim da neću sve to ispisati do kraja svog života. Razmišljam da posle serijala o Višeslavićima, odmah pređem na Vukanoviće o kojima kao i o Višeslavićima nema literature, sem istorijske.

I za kraj nam reci šta čitaoci mogu da očekuju od četvrtog dela sage. Znaš li već naslov?

Naslovi su moj veliki problem. Možda grešim, ali imam utisak da se „Veliki knez“ odlično prodao zbog naslova, dok je „Kletvenik“ prošao slabije. Naslovi su mi u potpunosti vezani za radnju romana, ali mislim da nisu dovoljno privlačni. U četvrtom delu zbačenog kneza Pavla Branovića zamenjuje knez Zaharije Pribislavljević. Mislim da će biti zanimljivo videti kako se odrođeni vizantijski vaspitanik snašao na prestolu manje napredne srpske kneževine. Pavle i Zaharije su doslovce zamenili uloge. Zaharije se našao na čelu srpske kneževine, a Pavle otišao u Carigrad po pomoć. Belo-Pavle će ostati dosledan svojoj privrženosti Vizantiji i protivljenju bugarskoj vlasti, a najviše slobodi svog naroda od tuđih uticaja, pa će načiniti neke radikalne poteze u vezi sa tim. Časlav Klonimirović će se u četvrtom nastavku vratiti u srpsku kneževinu i zadobiti viši položaj u njoj, ali će i dalje ostati vezan za vrhovnu vlast bugarskog cara Simeona.

Autor: Miroslav Bašić Palković