Intervju sa autorom romana „Džentlmen u Moskvi“, Ejmorom Toulsom

Kada je Ejmor Touls imao dvadeset pet godina i živeo u Njujorku, morao je da zarađuje za život, tako da je počeo da se bavi investicijama. I u tom poslu je ostao više od dvadeset godina.

Tokom tog perioda dogodilo se nekoliko ekonomskih slomova, uključujući pucanje DotCom balona i finasijska kriza iz 2008.

I mada su ove nesrećne okolnosti unazadile mnoge Ejmorove klijente, njegova firma, i on lično, doživeli su ih kao izazov i priliku da postanu još jači i steknu još bolju reputaciju.

I zaista, kada je napustio kompaniju – koja upravlja ulaganjima, fondacijama i finansijama institucija Evropske unije, od male firme sa dvoje zaposlenih prerasla je u firmu sa 100 zaposlenih koja upravlja sa 14 milijardi evra.

„To je fascinantno polje“, rekao je Ejmor. „Svakodnevno proučavate čitav svet.“

Za to vreme, Ejmor je pisao. Njegova prva knjiga „Rules of Civility“, bestseler „Njujork Tajmsa“, objavljena je dok je autor radio u finansijama.

„Sedam godina sam na poslu pisao knjigu koja mi se nije dopala, pa sam je odložio u fioku. Mnogo sam naučio zahvaljujući tom propalom projektu, i sve što sam naučio primenio sam na svoj drugi roman – i tako je nastala knjiga 'Rules of Civility'. Kada je ta knjiga postala bestseler povukao sam se iz posla.“

Kakav je osećaj, napustiti posao u četrdesetosmoj godini i posvetiti se pisanju od kuće?

„Voleo sam stari posao. Voleo sam svoje kolege, ali sam veoma srećan otkad sam se posvetio pisanju. Da imam 30 godina, možda bih žudeo za društvenom interakcijom tokom dana; možda bih želeo da izađem iz kuće jer deca plaču i izluđuju me, ali čitav život sam proveo čekajući da počnem da pišem fikciju i sada sam oduševljen što mogu da provedem šest sati dnevno radeći samo to.“

Razgovaramo o njegovom drugom romanu, „Džentlmen u Moskvi“. Radnja romana se odvija u Rusiji, u periodu od 1922. do pedesetih godina 20. veka, a glavni junak je grof Aleksandar Rostov, aristokrata u kućnom pritvoru u sobici na tavanu moskovskog hotela „Metropol“.

Roman prati njegov život i pokušaj da se prilagodi promenama koje su se dogodile u Rusiji – prikazujući nežna prijateljstva sa glavnim kuvarom, jednom glumicom i devetogodišnjom devojčicom. To je veličanstveno štivo, raskošno, šarmantno i izuzetno čitljivo.

„Grof je izgubio svoju porodicu, imetak i društveni položaj, i što je još važnije, postaće svedok promena koje novi režim sistematski sprovodi prema svemu što je voleo u ruskom načinu života. Ali mu dve stvari idu u prilog: to što je odgojen kao džentlmen i duboko optimističan. Upravo to što je častan čovek, omogućilo mu je da prebrodi tri decenije života u hotelu.“

Ejmor Touls je dobio ideju za ovu knjigu pre osam godina: „Kad sam odlazio na poslovna putovanja odsedao sam u istim hotelima jednom godišnje. Boravio sam u Londonu, Los Anđelesu i Ženevi po nedelju dana, svake godine, kako bih se sastajao sa klijentima. Tokom 2009, doputovao sam u Ženevu i odseo u istom hotelu po osmi put, i kada sam ušao u lobi, prepoznao sam neke ljude od prethodne godine. Imao sam utisak da nikada nisu ni otišli odande.

Pomislio sam kako je to lep hotel, i zapitao se kako bih se osećao ako bih bio primoran da živim u njemu? U liftu, na putu do sobe, pomislio sam da je to zanimljiva ideja za knjigu.

Sastavio sam nacrt ideje za knjigu, i odmah sam pomislio da ako planiram da zarobim glavnog junaka na duži period u hotelu, onda bi to trebalo da se događa u Rusiji. Kućni pritvor je tamo praktikovan stotinama godina.

Posetio sam Rusiju jednom, 1998. i tom prilikom sam video hotel 'Metropol'; to je čuveni hotel, smešten u centru grada, i zato sam izabrao upravo taj hotel i nastavio da razvijam priču.“

Ejmor je divan sagovornik. Stičem utisak da je podjednako šarmantan i ljubazan kao i njegov junak, ali kada mu postavim pitanje da li je to zaista slučaj, dočekuje me tiradom.

Govori o opštoj tendenciji čitalaca i pojednih kritičara koji pretpostavljaju da pisac stvara na osnovu sopstvenog iskustva. A to je, kaže, nuspojava prave ekspozije literature koju su šezdesetih godina pisali američki pripadnici crne rase, Azijati i homoseksualci.

„Za američku književnost, bilo je veoma značajno to što se odjednom otvorio prostor za sve te glasove. Zahvaljujući njima, proširili smo svoja znanja o jeziku, različitim temama i narodima.

To je bilo odlično. A loša strana je bilo to što su čitaoci smatrali da pisci treba da pišu o onome što im je blisko i poznato.

Šekspir je pisao o izmišljenim likovima. Mi ne gubimo vreme na razmišljanje o tome da li je Šekspir bio Hamlet ili Otelo, ili Jago. I vrlo nam je važna činjenica da su Otelo, Julija i Šajlok potpuno različite ličnosti. Ono što je bitno je da su oni stvoreni,  to je jedino što je važno za nas“, rekao je.

Budući da je već razradio ideju za sledeću knjigu, Ejmor se veoma raduje početku pisanja. To će biti priča o trojici osamnaestogodišnjih momaka koji su 1952. krenuli iz Kanzasa ka Njujorku.

„I to je sve što ću vam reći.“

Pitala sam ga kakva je bila reakcija njegove dece, petnaestogodišnjeg sina i jedanaestogodišnje kćeri, kada je njihov otac počeo da radi od kuće.

„U početku su svi bili uzbuđeni, ali onda je to počelo da ih izluđuje. Postao sam previše uključen u njihove živote. Konačno sam shvatio da je vreme da se malo povučem.“

S druge strane, njegova supruga pokreće sopstveni posao.

„Mislim da je to verovatno reakcija na činjenicu da sam previše prisutan!“

Znači, zbog činjenice da je on napustio svoj posao ona je primorana da pokrene svoj? „Upravo tako“, odgovorio je.

Izvor: irishexaminer.com
Prevod: Maja Horvat