Đan Domeniko Borasio, stručnjak za palijativnu medicinu i autor knjige „O umiranju“ tvrdi da zdravstveni sistem nije dovoljno pripremljen za broj starih ljudi koji raste vrtoglavom brzinom.
Gospodine Borasio, u svojoj najnovijoj knjizi govorite o „demografskom cunamiju“ koji nam se približava. Nije li to pomalo pesimistično?
O ne - ni najmanje. Mirno možemo malo da se uspaničimo.
Zbog čega?
Za razliku od klimatskih promena, o demografskom razvoju ne postoje različite teorije, već samo nedvosmislene brojke. Za petnaest godina u Švajcarskoj će, umesto sadašnjih 64.000, godišnje umirati više od 80.000 ljudi. Generacija bejbi buma tada će ući u poslednju fazu svog života. Pored toga, ljudi koji umiru sve su stariji. To znači da ćemo ubuduće imati daleko više gerijatrijskih pacijenata s različitim hroničnim bolestima, mnogi će biti dementni. Za taj veliki broj ljudi koji će biti stari, bolesni i upućeni na tuđu negu i pomoć zdravstveni sistem nije dovoljno pripremljen. U tom kontekstu smo na Univerzitetu u Lozani otvorili katedru za gerijatrijsku palijativnu medicinu.
S obzirom na ovaj cunami koji nam preti to je, međutim, samo kap u moru.
Ali to je korak u dobrom pravcu. Zapravo je zapanjujuće da je to prva katedra ove vrste u svetu.
Da li se politika uspavala?
Švajcarska vlada pokušava da učini ponešto. Ja sam, međutim, iz svog, lekarskog ugla, zabrinut za nešto drugo: bilo bi fatalno ako bi stariji ljudi sve više birali suicid kao put, jer imaju utisak da kada im je potrebna nega o njima više niko neće dobro brinuti.
Čak i uz optimalnu negu, ljudi bi trebalo da imaju mogućnost da život okončaju uz pomoć usluga organizacije koja nudi pomoć pri suicidu. Nije li je takav konsenzus u Švajcarskoj?
Pomoć pri suicidu ne bi trebalo da bude zabranjena. Ali umesto da je propagiramo, pre bi trebalo da stvaramo uslove da se ljudi ne plaše situacije u kojoj će im biti potrebna tuđa nega i pomoć. Na posletku, ovo društvo mora da se upita koliko vrede svi ti teško oboleli, stari i na tuđu negu i pomoć upućeni ljudi, koji ćemo jednom biti i svi mi. Koliko dobro se stanovnici domova za stare osećaju zavisi od uslova rada u njima, ali i od zapošljavanja i znanja negovatelja i lekara u ovim ustanovama. Zbog toga smo u Lozani pokrenuli povezvanje gerijatrije i palijativne medicine. Ne shvatam zbog čega se, umesto takvih koncepata, neprestano govori o pomoći pri samoubistvu. U 2012. godini samoubistvom uz stručnu pomoć život je okončalo samo sedam promila Švajcaraca. Stoga situacija ipak zahteva da se pobrinemo o onih preostalih 993 samrtnika.
Pacijenti često hoće da umru, ali nad njima se uprkos tome vrši medicinska intervencija.
Da, na kraju života se čini mnogo toga što ne bi bilo neophodno. To doprinosi da trećina zdravstvenih troškova nastaje u poslednjoj godini čovekovog života. Ova tema je tabu, jer veoma mnogo njih na tome zarađuje. Iz istog razloga, palijativna medicina nije zanimljiva za privredne krugove. Ona, naime, ne samo što poboljšava kvalitet života, već i smanjuje zdravstvene troškove. Upravo stoga, međutim, akteri jednog zdravstvenog sistema koji razumno radi moraju da se bace upravo na tu temu.
Ali za to su potrebni lekari.
Problem je što mnogi lekari misle da i u fazi umiranja moraju nešto da rade. Ali kao što pri rođenju u većini slučajeva nije potrebna značajna medicinska intervencija, tako je i kod samo deset odsto samrtnika potrebna intervencija visokih specijalista palijativne medicine. Ova tema je toliko teška i zbog toga što mnogi lekari pacijentovu smrt doživljavaju kao medicinski neuspeh. To, naravno, nema nikakvog smisla, jer svako ljudsko biće mora da umre. Ali naravno da pacijentova smrt može da predstavlja i znak da je medicina ozbiljno zakazala.
A kako ljudi umiru?
Svako umire drugačije; individualno, kao što je i živeo. Zbog toga nijedan lekar, nijedna politička sila, niti bilo koja organizacija koja pruža pomoć pri samoubistvu ne može da polaže pravo i monopol na definiciju „dostojanstvene smrti“.
Šta zapravo znači „palijativno“?
Kvalitet života umesto produžavanja života. Znači da umemo da slušamo, da postavljamo pitanja o vrednostima i prioritetima, kako bismo pacijentu obezbedili ono što želi i što mu je potrebno. Time što, kao lekari, slušamo pacijenta, omogućavamo smrt po njegovoj sopstvenoj meri.
Neki pacijenti zahtevaju i besmislene terapije. Prema zakonu o pravu na zaštitu odraslih građana njihova volja je, međutim, vrhovna zapovest. Kako se ta dilema može razrešiti?
Za lekara je obavezujuće samo odbijanje terapije. Pacijentove želje u pogledu terapije, čak i ako ih on lično iznosi, lekar ne mora da ispuni ako nemaju medicinskog smisla. U tom slučaju pomaže pažljiv i stručan razgovor, u kome će se pacijentu, članovima porodice, ili drugom odgovornom licu objasniti situacija.
U Gradskoj bolnici u Lozani Egzit (organizacija koja, između ostalog, svojim članovima legalno pruža stručnu medicinsku pomoć pri samoubistvu) sme da pruži pomoć u samoubistvu ukoliko to nije moguće kod pacijentove kuće. Koliko takvih slučajeva ima?
U lozanskoj gradskoj bolnici do sada je bilo samo pojedinačnih slučajeva suicida uz stručnu pomoć, ali neprestano se čuju zahtevi za uvođenje odeljenja za palijativnu negu. Jednom ili dva puta godišnje, iz bolnice otpuštamo najteže obolele pacijente koji uz pomoć Egzita umiru kod svoje kuće - od gotovo hiljadu pacijenata koje godišnje lečimo. U kantonu Vat svi pacijenti koji hoće da dobiju stručnu pomoć pri suicidu, u bolnici ili u staračkom domu, moraju prethodno proći kroz savetovanje o mogućnostima palijativne medicine. Taj zakon bi mogao da postane uzor i za ostatak Švajcarske.
Šta je za vas samoopredeljenje na kraju života?
Autonomija seže mnogo dalje od prava da se odluči o trenutku u kome ćemo umreti. Jednako sadržajna i mnogostruka su pitanja koja se na kraju života postavljaju: kakve vrednosti ostavljam svojoj porodici? Jesam li dobro živeo? Kakav smisao ima poslednja faza mog života? Mi, lekari koji svakodnevno imamo posla sa samrtnicima, možemo od njih mnogo da naučimo.
Šta na primer?
Još nisam sreo nijednog samrtnika koji bi poželeo da je u životu više radio.
Ne osećate li nelagodnost kad pomislite na poslednju fazu sopstvenog života?
Ne, ne bojim se teške bolesti, demencije i potrebe za tuđom negom i pomoći - jer znam šta sve još tada može da se učini. Mogu, međutim, da zamislim neke malobrojne situacije u kojima bih i sam zamolio za pomoć pri samoubistvu, kako bih poštedeo svoju porodicu. Ali ono što sebi pre svega želim jeste medicina koja sluša pacijenta. To nam je potrebno.
Usredsređenost na želje starijih pacijenata u pogledu sopstvenog života i smrti
Đan Domeniko Borasio živi i radi u Švajcarskoj, ali i dalje se smatra za jednog od vodećih stručnjaka u domenu palijativne medicine u Nemačkoj. Krajem avgusta tamo je, zajedno sa kolegama, predložio nacrt zakona koji, pod određenim uslovima, dopušta medicinsku pomoć pri suicidu. Ovaj novi zakon predstavlja alternativu strogoj zabrani pomoći pri samoubistvu, koju zahteva nemački ministar zdravstva Herman Greje.
Borasio je široj publici poznat kao pasionirani lekar s mnogo iskustva u odnosu sa samrtnicima i kao autor više knjiga. Njegov bestseler nosi jednostavan naslov: „O umiranju“. Ovaj lekar italijanskog porekla, koji je studirao u Minhenu i na tamošnjem univerzitetu držao katedru za palijativnu medicinu, time je i u Švajcarskoj pobudio veliko interesovanje. Već tri godine Borasio u Lozani drži prvu katedru za palijativnu medicinu u Švajcarskoj. Glavno zanimanje ovog pedesetdvogodišnjeg lekara je vođenje klinike za palijativnu negu Univerzitetske bolnice u Lozani - a pored toga nastavlja da piše knjige. Njegov bestseler, koji je 2013. dopunio poglavljima posvećenim situaciji u Švajcarskoj, ovih dana je doživeo novo izdanje, pod naslovom Samostalna odluka o svojoj smrti.
Književno veče posvećenoj ovoj knjizi bilo je praćeno diskusijom na temu „Ko hoće da umre?“. Događaj je organizovao švajcarski Forum za zdravlje i medicinu, a odziv publike bio je upečatljiv. Sva mesta u sali bila su zauzeta, a posetioci su bile prvenstveno žene, uglavnom iz profesija koje se bave negom i lečenjem, i pažljivo su pratile brojna razmišljanja na temu poslednje faze života. Među stručnim predavačima bili su Roland Gunc, glavni lekar odeljenja za gerijatriju i palijativnu negu u gradskoj bolnici Afolterna. Prema njegovom izlaganju, vremešni ljudi sopstvenoj smrti pristupaju na tri načina: veoma često pomisao na nju potiskuju, čak i ako su u vrlo lošem stanju, neki je stalno imaju pred očima i zahtevaju stručna obaveštenja o medicinskim merama, a treća grupa priznaje da se učlanila u Egzit. U ovom slučaju, lekari ih uvek pitaju za razlog - i beprestano ih zaprepašćuje što mnoge strahove izaziva društvena slika, a ne stvarnost. Za Kunca je, stoga, od centralnog značaja da se radi na svojevrsnoj „kulturi brige za starije“. U tom pravcu idu i brojni i različiti akcioni planovi Saveza za palijativnu negu i prevenciju suicida, o čemu je u svom izlaganju govorio Bernando Štadelman, zamenik direktora Savezne službe za pravosuđe.
Autor: Dorotea Fegeli
Izvor: Noje Cirher Cajtung