Intervju sa autorom knjige „Julijin odgovor“ – potraga jednog čoveka za ljubavlju i neuhvatljivim lekom za ljubavnu patnju

Ekskluzivni intervju sa Glenom Diksonom, autorom knjige „Julijin odgovor – Potraga jednog čoveka za ljubavlju i neuhvatljivim lekom za ljubavnu patnju“, knjigom o ljubavi, životu i „Julijinom klubu“.

Glene, kako si saznao za „Julijin klub“?

Bio sam nastavnik engleskog jezika u jednoj kanadskoj srednjoj školi i svake godine sam predavao o Romeu i Juliji. Na kraju udžbenika nalazili su se eseji o ovom komadu i jedan je bio o „Club di Giulietta“. Neverovatna stvar je da je ovaj esej zapravo iz časopisa Smitsonijan magazin i da je napisan 1979. godine. Tako da sam zahvaljujući tom eseju saznao za pisma Juliji.

Kako si se osećao kada si prvi put odgovorio na pismo adresirano na Juliju Kapuleti?

Prilikom svoje prve posete Veroni, dobrovoljno sam se javio da u Julijinom klubu odgovaram na pisma, a bio sam još nekoliko puta posle toga. Ne sećam se prvog pisma, ali sam znao da radim nešto veoma važno. Sećam se da mi je Đovana, jedna od sekretarica Kluba, rekla da je to što oni odgovaraju na pisma veoma plemenita stvar. Veliki broj pisama, na početku, pristizao je od tinejdžerki koje su tražile svog Romea – ali i njih morate shvatiti ozbiljno! Morate da razumete da njihova srca pate i na sekretaricama je da im pruže malo utehe.

Naravno, odgovaranje na pisma je velika odgovornost, posebno kada vam neko otvori svoje srce. No, hajde da porazgovaramo o knjizi „Julijin odgovor“. Ona ne govori o sekretaricama Julijinog kluba iz Verone, zar ne?

Kada sam počeo da pišem knjigu, ideja je bila da pišem samo o tom klubu i poslu sekretarica u njemu, ženama koje odgovaraju na ta pisma, ali sam onda i ja napisao pismo Juliji i želeo sam da ispričam priču o tome. To, zapravo, nije prošlo kako treba. Između mog prvog i drugog putovanja u Veronu, doživeo sam ljubavni brodolom, i to je sve našlo svoje mesto u knjizi. Dobro je to što sam se, prilikom sledećeg putovanja u Veronu, zaljubio u nekog novog, nekoga ko je postao veoma važan deo knjige – ali ne želim da otkrivam previše. Možda bih samo mogao da kažem da mi je Julija – i odgovaranje na pisma – pomogla, i da je zbog nje moj ljubavni život dobio nov zamah.

Sada moramo da znamo šta se dogodilo u knjizi, pa nam reci kakav život ona može da očekuje?

Knjiga je objavljena u Kanadi, Americi, a zatim i u Australiji i na Novom Zelandu. Izdavač iz Madrida će je prevesti i na španski, a radiće se i prevod na kineski. I dalje se nadam da će jednog dana biti prevedena i na italijanski. To bi, za mene, bilo zaista divno, pravi kraj moje priče.

Izvor: julietclub.com