Autor priča o izvođačima radova koji su inspirisali pisanje njegove nove knjige i energiji koju imaju mladi ljudi.
Dejv Egers je pisac, izdavač i humanitarni aktivista. Napisao je 14 knjiga, uključujući „Potresno delo zapanjujuće genijalnosti“, „What Is the What“, „Krug“ i „Heroes of the Frontier“. Živi u San Francisku sa suprugom, spisateljicom Vendelom Vidom i dvoje dece. Njegov novi roman „Parada“ govori o dvojici izvođača radova koji će možda narušiti primirje između siromašnog Juga i bogatog Severa.
Kako ste došli na ideju da napišete ovu knjigu?
Godine 2006. sa Valentinom Ačakom Dengom (izbeglicom čiju je priču Egers ispričao u knjizi „What Is the What“) bio sam u današnjem Južnom Sudanu. Bili smo u blizini Aveila, vozili smo se po nekom neravnom zemljanom putu, kada smo naišli na izgradnju ogromnog auto-puta sa šest traka, koji povezuje Aveil i Kartum. Bili smo iznenađeni kada smo videli da izgradnju puta finansira švedska kompanija. To je ostavilo utisak na mene. Bilo mi je neobično što su Skandinavci odlučili da izgrade put u konfliktnoj zoni, put koji će se možda jednog dana biti korišten za vojničke upade. Nakon toga, kad god sam video strane investitore koji nešto grade u postkonfliktnim zonama, bio sam fasciniran njihovom ulogom i pitao se da li imaju svest i da li osećaju odgovornost prema sopstvenim projektima.
Može se smatrati da je ova knjiga komentar na američko uplitanje u svetsku politiku ili zapadni kolonijalizam...
Mislim da ni mi, niti bilo koja zapadna država nemamo monopol nad takvim stvarima. Kineski izvođači radova, na primer, širom Afrike grade puteve, mostove i cevovode. Neki su korisni, neki omogućavaju stravično iskorišćavanje. Često se dešava da pomalo imaju i jednu i drugu ulogu. Uvek ima radnika koji su dovedeni u stranu zemlju sa određenim zadatkom i često, svesno, moraju da ignorišu širi kontekst i posledice onoga što rade.
Izgleda da se distopijska vizija hiperpovezanog sveta bez privatnosti, koju ste prikazali u romanu „Krug“ iz 2013. godine gotovo ostvarila. Šta možemo da učinimo da smanjimo uticaj koji tehnološki giganti imaju na našu slobodu?
Mi kao potrošači imamo moć. Znamo da je kompanija Fejsbuk kao jedan veoma loš glumac, koji laže o podacima koje prikuplja i do sada nije pokazao nikakvo kajanje i poštovanje privatnosti, niti se prema tome odnosio sa dozom pristojnosti.
Dakle, kada nastavimo da koristimo određenu platformu, prećutno podržavamo njihov način poslovanja. Tako je lako preći na drugi format, poput MeWe, koji ima iste opcije kao i Fejsbuk, ali bez zloupotrebe moći.
Vaš projekat opismenjavanja „826 Valencia“ postao je dobrotvorna organizacija širom Sjedinjenih Američkih Država i inspirisao je slične programe pisanja i podučavanja širom sveta. Zašto mislite da je važno podsticati mlade da pišu?
Čitanje je znanje, ali pisanje je moć. Za istorijski nemoćne i generalno mlade ljude jako je važno da nauče da se lepo izražavaju, jer će im to otvoriti mnoga vrata. O tome se radi u Međunarodnom kongresu omladinskih glasova, našem novom projektu.
Kao vlasnik izdavačke kuće McSweeney’s, vidite li budućnost za štampanu reč?
Uopšteno govoreći, knjiška industrija je, barem u našim malim razmerama, uspešna. Ne rastemo, ali ne umiremo. Trenutno McSweeney’s zapošljava petoro ljudi. Mali smo, ali zbog čitalaca koji vole knjigu u fizičkom obliku, možemo da radimo normalno, bez bojazni da ćemo se ugasiti.
Ovo su mračna vremena. Šta vam daje nadu i šta može da vas nasmeje?
Provoditi vreme sa mladim ljudima je melem za sve duševne rane i brige. Pre nekoliko dana u Njujorku sam sa četvoro mladih aktivista održao skup. Sve četvoro su bili tinejdžeri i deo su Međunarodnog kongresa omladinskih glasova. Svi smo bili puni nade i adrenalina. Mislim da moramo da pronađemo načine da ih podržimo i da ih pratimo, jer smo mi, odrasli, ponekad umorni.
Šta odrasli mogu da nauče od mladih?
Ono što volim kod srednjoškolskih idealista jeste što uglavnom ne sumnjaju u sebe i ne razmišljaju previše. Oni vide ono što je pogrešno i odlučni su to da isprave. Odrasli, čak i studenti, previše često okolišaju i stope se s procesom i postupkom, da ne razmišljaju o mogućem pozitivnom ishodu. Posle onoga što se desilo u Parklandu, srednjoškolci su pokazali hrabrost i moralne jasnoće koje većina političara u SAD-u, kada se radi o oružju, nema. Oni su stekli pravo da daju svoje mišljenje na tu temu, a trebalo bi da imaju pravo da nam kažu šta misle i o temama poput klimatskih promena, koje će na njih uticati više nego na bilo koju drugu demografsku kategoriju. Od njih pozajmljujemo ovaj svet, pa bi trebalo da imaju pravo da postave pravila koja moraju da se poštuju na planeti, sve dok tu istu planetu ne naslede od nas.
Autor: Lisa O’Keli
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić