Intervju sa Anom Solomon, autorkom romana „Knjiga o V.“

Ženska zionistička organizacija Amerike, „Hadasa“, pokrenula je serijal intervjua nazvan „Jedna knjiga, jedna Hadasa“ kako bi promovisala knjige i autore. U nekoj vrsti virtuelnog književnog kluba koji je pratilo nekoliko desetina hiljada ljudi, gostovala je Ana Solomon, autorka romana „Knjiga o V.“.

Ana Solomon je dobitnica mnogih nagrada, a njene priče i članci su objavljivani u raznim magazinima poput Njujork Tajmsa. Rođena je i odrasla u Bostonu, a živi u Njujorku sa svojim suprugom i dvoje dece.

Ova knjiga je veoma ambiciozna i zanimljiva, pokreće mnogo feminističkih tema. Recite nam ukratko o čemu je reč.

Bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim kako da je objasnim. Roman govori o tri veoma različite žene u veoma različitim vremenskim periodima čije se priče prepliću. Ono što zapažamo je da iako su problemi sa kojima se suočavaju potpuno različiti, pitanja sa kojima se sreću – o moći, identitetu, željama – imaju mnogo toga zajedničkog. Na neki način, ovo je knjiga o tome kako se životi žena nisu promenili tokom istorije.

Moramo da napomenemo da postoji povezanost između knjige i naziva naše organizacije – Hadasa je jevrejska verzija imena Jestira čiju priču nam donosite u romanu. Već decenijama se vode diskusije o tome kako su Jestira i Vašti prikazivane u prošlosti, a vaš roman to podiže na potpuno novi nivo. Šta vas je motivisalo da se bavite upravo ovom pričom?

Rođena sam 1977. godine i odrastala tokom osamdesetih i do mene nije doprla ideja o preispitivanju Vaštine priče. Važilo je da je Jestira ona dobra, prepuna vrlina, dok je Vašti loša. Zašto je bila loša nije bilo baš najjasnije jer je priča o njoj zbunjujuća, ali je prikazivana kao negativan lik. Oduvek me je to zanimalo a kada mi je u ruke dospela jedna dečja knjiga i Jestiri, koju sam čitala deci, mnogo toga mi je bilo nejasno, i želela sam da pronađem odgovore na ta pitanja. To je pokrenulo moje interesovanje za ovu priču.

Koliko vremena vam je bilo potrebno da napišete ovaj roman? I koliko ste istraživali – da li ste se vraćali starim tekstovima ili ste odlučili da ispričate svoju verziju?

Mislim da je bilo potrebno oko tri do četiri godine. Kada je istraživanje u pitanju, radila sam i jedno i drugo. Uglavnom se trudim da istražujem i pišem paralelno, za mene je to simbiotički proces. Želim da istraživanje bude pokrenuto i oblikovano pričom, a trebalo je mnogo toga da saznam. Pitala sam rabina odakle da počnem, od nje sam dobila preporuke, i svaka knjiga je vodila ka sledećoj. Istraživala sam i o sedamdesetim godinama, ali uglavnom sam bila fokusirana na priču o Jestiri i taj deo priče mi se najviše dopao.

Dodatnu složenost priči uliva segment priče koji se odvija u sedamdesetim. Kako je do njega došlo?

Oduvek me je zanimalo pripovedanje i kako dolazi do priča, kao i ta sposobnost da se istovremeno pruži ljudima ono što im je potrebno u tom trenutku, kao i da se prenesu poruke onima koji kasnije do te priče dođu. Posebno me je zanimalo kako se žene odnose prema pričama koje su nam prenete. To me je navelo da iznova stvorim lik Vašti, koja živi u modernijem vremenu, i tako je nastala Vivijan.

Takođe je uticalo i to što sam odrastala u vreme velikih obećanja kada je delovalo da je feminizam odradio svoje i da je tu kraj priče. Već na fakultetu sam izučavajući te pokrete shvatila da se o njima govori u prošlom vremenu, a ne kao o nečemu što se odvija, a onda sam postala i supruga i majka i upoznala mnoge žene koje su izabrale različite puteve. Svima nama su se životi razlikovali od onoga što nam je na neki način obećano. Tako da sam i to uplela u ovu priču i posmatrala kako su kroz vreme žene oblikovale jedna drugu.

Moramo da priznamo da se mnogo toga jeste promenilo. Pre svega, žene danas imaju izbor i to je jedna od tema koje ispitujete u ovom romanu.

O, da. I to se vidi tokom raspleta romana – posebno kod Lili vidimo da danas ona ima izbore, ali i oseća veliki pritisak sa svih strana jer svaki izbor ima svoje posledice. Kroz ove tri žene vidimo da izbori postaju sve više i više unutrašnji. Kod Jestire se sve svodi na odluke koje se tiču fizičkog aspekta. Vivijen u sedamdesetim je svakako mnogo slobodnija, ali ima određena ograničenja i neka od njih se tiču njenog tela. A onda imamo Lili koja živi u vremenu kada stvari nisu više takve, ali i dalje oseća sva ta ograničenja koja su sada samo uzela drugačiji oblik.



U romanu takođe istražujete seksualnost svake od junakinja. Da li ste smatrali da je to neophodno kako bi se ispitale potrebe i želje?

Mislim da je to integralni deo ljudskog života, u ovom slučaju žena, a nisam želela da pišem roman u kome će ženska seksualnost biti upotrebljena protiv žena. Želela sam da im dam mogućnost da je same koriste kako bih mogla da je ispitam i pokažem da je ona često mnogo kompleksnija nego što to mislimo.

Pročitaćemo sada neka pitanja gledalaca. Mnogi od njih pitaju zašto ste nazvali roman „Knjiga o V.“ jer deluje da je Lili glavni lik, da ona povezuje celu knjigu.

Ako razmišljamo na taj način, onda je ovo knjiga o Jestiri. I ovo jeste knjiga o njih dve, ali za mene je ovo ipak priča koja se okreće Vašti koju sam želela da izvučem iz senki istorije, a sa njom sam, mislim, izvukla i Jestiru.

Dosta gledalaca je pitalo i ko vam je omiljena junakinja.

Ne mogu da imam omiljenu, sve ih volim. Ali mogu da kažem da mi je najdraži deo za pisanje bila Vivijanina priča. Ne dešava mi se to često, ali onog trenutka kada mi se pojavila na papiru, znala sam ko je. Znala sam u svakom trenutku šta ona želi ili čega se plaši. Kod nje mi je sve bilo jasno – bila je potpuno formirana.

Mnoga pitanja su vezana za seksualne odnose opisane u romanu. Zašto ste odlučili da ubacite nekoliko veoma direktnih i detaljnih opisa scena seksa?

Ako je neko to tako doživeo, odlično – onda su ti delovi tu zbog užitka. Ali svakako da ne gledam na ovaj roman kao nešto erotsko, ali znam da su ga ljudi doživeli kao nešto što je seksi i drago mi je zbog toga. Nekako to je bila normalna odluka jer seks je deo ljudskih života, a u priči u kojoj žene ispituju sebe i svoja tela, deluje mi kao integralni deo romana. Nisam razmišljala, kao pisac, da je to nešto što dodajem u roman već je sve vreme bilo tu.

Lili u jednom trenutku govori svojoj kćerki: „Tip žene kakav se nadaš da ćeš postati ne postoji.“ Deluje pomalo pesimistično iako svaka od junakinja nije postala tip žene kakvom se nadala.

To je rečenica na koju sam imala najviše povratnih reakcija, ali zaista nisam želela da zvuči pesimistično. Htela sam da kažem da ne postoji tip – postaće žena i biće mnogo toga, neće biti određeni tip žene. Da ne brine ako joj život ne bude onakav kakav joj je rečeno da će biti.

Na čemu sada radite i da li je u planu nastavak nekog od vaših prethodnih romana?

Često me pitaju za nastavke, ali nemam ih planu. Mada nikad se ne zna. Ali radim na novoj knjizi i gledam na to kao „pisanje zarad preživljavanja“ – u smislu, pišem da ne bih poludela od svega što nam se trenutno događa.

Izvor: vimeo.com
Prevod: Dragan Matković