Intervju sa Alison Vir: „Katarina Aragonska je bila poslednja istinski srednjovekovna kraljica“

Istorijski romani Alison Vir su među najprodavanijim na svetu. Svoju pažnju autorka je najviše posvetila Tjudorovima, ali je takođe pisala o ličnostima iz 12, 13. i 14. veka u svojim biografijama o Eleonori od Akvitanije, Izabeli Francuskoj i Katarini Svinford.
 
Alisonin poslednji projekat je serijal romana o svakoj supruzi Henrija VIII ponaosob. Prvi, „Katarina Aragonska: Prava kraljica“ objavljen je ovih dana i na srpskom jeziku, i predstavlja pravu poslasticu za sve one koji vole ovu tematiku ili su već temeljno iščitali romane Filipe Gregori i u potrazi su za sličnim štivom.  Tim povodom, prenosimo vam intervju sa autorkom u kojem ona govori o svom radu.
 
Svoje prve spisateljske korake napravili ste u oblasti istoriografske proze i nakon desetak knjiga preorijentisali ste se na fikciju. Šta je najviše uticalo na tu promenu?
 
To se desilo kada sam pisala knjigu o Eleonori od Akvitanije. Bila sam nezadovoljna jer sam najviše izvora našla u fragmentima koje su napisali monasi, što pruža vrlo iskrivljenu sliku tog perioda. Naravno da ne bismo nikad bili u poziciji da danas popunimo te praznine, i stoga sam razmišljala o tome kako bi zapravo samo fikcija mogla da popuni ta prazna mesta – ranije sam imala dodira sa fikcijom, ali ništa od toga nije bilo pogodno za objavljivanje. Mislila sam da krenem sa nečim prilično kratkim, pa sam se prihvatila teme o ledi Džejn Grej samo iz zabave, koju sam napisala jako brzo. Kasnije sam je dopunila, ispričala je u prezentu i u prvom licu – i tako je nastao moj prvi roman. I dalje uživam i u jednom i u drugom. Moj trenutni projekat „Šest žena“ u vidu romansirane biografije nastao je iz želje da radim na nečemu čemu bih posvetila višegodišnji rad.
 
U jednom intervjuu ste izjavili da bi pisci fikcije trebalo da se služe istinitim činjenicama, a ne da ih menjaju.
 
To je tačno. Čitaoce dovoljno interesuju stvarne priče, tako da pisci nemaju razloga da izmišljaju nove. Mislim da takav način pisanja samo šteti, i to ne samo onima koji znaju dosta o navedenoj temi, već onima koji znaju premalo. Ljudi veruju da je ono što pročitaju u romanima zasnovano na istinitim pojedinostima, tako da bi istorijska fikcija trebalo da prikazuje tačne čnjenice na mestima gde ih je stvarno bilo. Tamo gde nema dokumenata, koristim maštu da bih izmislila misli ili radnje koje deluju verodostojno u kontekstu onoga što znamo o junaku.
 
Rekli ste da je Vaš serijal o „Šest tjudorskih kraljica“ proizašao iz istraživanja koje ste sproveli zbog nove edicije istoriografske literature „Šest žena Henrija VIII“. Zbog čega ste poželeli da se ponovo posvetite tim ženama?
 
Napisala sam knjigu 1989-1990. (na pisaćoj mašini!) i od tada je bilo dosta novih istraživanja, kako mojih, tako i drugih ljudi. Istraživanje koje sam uradila za knjigu o Henriju VIII i moj rad na sunovratu Ane Bolen otkrili su mi dosta novog materijala, tako da sam  knjigu potpuno preradila. Imam veliki broj projekata koji su, u stvari, dugoročni projekti.
 
Nagovestili ste (i znamo da nećete odati previše tajni) da ste istražujući došli do nekih interesantnih činjenica u vezi sa životom i smrću Katarine Aragonske. Možete li nam reći nešto više o izvorima koje ste koristili, a koji bi se mogli razlikovati od onih koje ste ranije koristili?
 
Nova istraživanja koja sam koristila potiču iz španskih izvora koje je Patrik Vilijams upotrebio u svojoj biografiji Katarine. Većina britanskih pisaca upravo je koristila „Calendars of Spanish State Papers“ zbog jezičkih poteškoća, ali Vilijams se fokusirao na neobjavljene arhivske izvore.
 
Jedno od ključnih pitanja o Katarini Aragonskoj jeste da li su ona i Artur konzumirali svoj brak. Da li je novo istraživanje osvetlilo taj detalj?
 
Katarina je tvrdila da nisu konzumirali brak i ja verujem njenim navodima – ona je bila žena sa integritetom. Istinitost njenih reči potvrđuju izvori. Dokazi njenog doktora iz španskih arhiva otkrivaju da je Artur bio izrazito mršav i da nije imao snage da konzumira brak, s obzirom na to da je bio u poslednjoj fazi tuberkuloze. Takođe, postoje i dokazi Katarinine počasne dvorske dame Franseske de Kaseres. Katarina joj se poverila, jutro nakon venčanja, da nisu konzumirali brak i da je pitanje da li će uopšte do toga doći.
 
Pomenuli ste Arturovo narušeno zdravlje. Da li postoje još neki dokazi o njegovom zdravlju?
 
Da, postoje izveštaji iz jula 1500. godine u kojima se spominje da je Henri VII zabrinut da njegov sin neće biti dovoljno jak za brak sledeće godine. Takođe, prevremeno se rodio, sa osam meseci, i prve dve godine života živeo je u Farnhamu (u blizini Vinčestera, mesta njegovog rođenja), zato što su smatrali da bi selidba bila pogubna po njegovo zdravlje. Naravno, sa konzumacijom braka ili bez toga, brak nije bio od suštinskog značaja za teološke nesuglasice. Glavni u tome bio je Henri VIII koji je bio kamen spoticanja tih odnosa.
 
Možete li nam reći nešto podrobnije o tome?
 
Teološko pitanje bi trebalo da se tiče toga da li su Artur i Katarina imali dece. U Petoj knjizi Mojsijevoj piše da brat može oženiti udovicu svoga brata ukoliko nisu imali dece. Ovo je pravilo koje je važilo u biblijska vremena, kada su se supruge udavale za braću svojih preminulih muževa. Ali Henri VIII se pozivao na Knjigu Levitsku, koja je branila muškarcu da se oženi bratovljevom udovicom, iako se zabrana nije primenjivala kada bi brat umro bez poroda, kao što je to bio slučaj s Arturom. Henri je bio inteligentan i vrlo obrazovan čovek, ali nije bio dobar teolog kao što je smatrao da jeste.
 
Koje istraživanje Vam je pomoglo da upotpunite sliku o kraljicama o kojima se najmanje zna, a pritom se posebno odnosi na Džejn Simor i Katarinu Hauard? Da li je komplikovanije stvoriti likove potonjih kraljica ili osmisliti rivalitet između Katarine Aragonske i Ane Bolen?
 
Knjige opisuju čitave živote ovih žena, a ne samo period koji su provele kao Henrijeve supruge, pa tako postoji cela predistorija, posebno Ane Klevske i Katarine Par (koja je imala 5 muževa). I postoje, naravno, predistorija Džejn Simor, i vrlo tužan život Katarine Hauard.  Muškarci su je iskoristili – postoje naznake da su je ucenjivali ljudi koji su znali za njenu vezu sa Fransisom Derehamom, koji je bio najmanje 16 godina stariji od nje. Tomas Kilpeper, koji je bio optužen za brakolomstvo sa Katarinom, nikako nije bio dobar čovek – silovao je ženu dok su je njegovi ljudi držali, ali Henri je na sve to zažmurio i pomilovao ga je jer mu se dopao.
 
Da li mislite da je Henrijeve supruge povezivala neka zajednička karakterna crta kojom su ga privlačile?
 
Mislim da je Henri VIII tražio žene koje su ličile na njegovu majku – savršenu kraljicu iz srednjeg veka. Katarina je bila poslednja istinski srednjovekovna kraljica. Ana Bolen je bila radikalna – u spisima je vrlo upadljiv razlog zbog kojeg je ljudima u to doba bilo neprijatno s njom. Ubedila je Henrija da čita zabranjene knjige, koje su imale velikog uticaja na njega. Sa Džejn Simor vratio se obrascu žene koji je bila njegova majka. Ser Džon Rasel opisao je Henrijev brak sa Džejn kao dolazak iz pakla u raj.
 
Verovatno su Vas već pitali da li ste nekad osetili jaču emocionalnu povezanost sa nekom od kraljica. Da li neku posebno izdvajate? Da li se to menja dok radite na serijalu i postajete uključeni u život svake od njih ponaosob?
 
Morate se distancirati od svojih emocija, ili čak od mišljenja koje imate kao istoričar i razmišljati o situaciji iz ugla te žene. U serijalu „Šest tjudorskih kraljica“ postoji dosta preklapanja, pa sam pokušala da uđem u misli svake kraljice i oponašam njene postupke, iako mi je kao posmatraču bilo teško shvatiti stvari koje je činila. Ana Bolen je bila jako bezobrazna prema Katarininoj ćerki Meri, ali kada čitalac uvidi da je Ana bila uplašena za sebe i svoje mesto na dvoru, njeni postupci postaju razumljiviji.
 
Katarina je imala samo 15 godina kada je napustila Španiju – čiji se uticaj u njenom vaspitanju najduže zadržao?
 
Uticaj njene majke. Izabela I od Kastilje bila je stroga, pobožna i moćna vladarka, što objašnjava zašto Katarina nije mogla da razume Henrijevu odluku da ne prihvati ćerku Meri kao pogodnog naslednika. Izabela je, takođe, volela svoju decu. Mnogo njenih osobina bilo je utkano u Katarininu ličnost.
 
Iako je svrha braka između Artura i Katarine, a potom Henrija i Katarine bila uspostavljanje i učvršćivanje saveza između Engleske i Španije, njen otac Fernando II od Aragona više puta je prevario Henrija. Kakav su uticaj prevare Katarininog oca imale po njihov brak u Vašoj knjizi?
 
Henriju je trebalo mnogo vremena da preboli svoj bes. Tražio je savez sa Španijom jer je verovao Katarini i poštovao njene stavove – zato je bio šokiran zbog Fernandovog ponašanja. Mislim da je taj momenat bio začetak propasti njihovog braka.
 
Jedna od najvećih tragedija u Katarininom životu mora biti gubitak malog Henrija, vojvode od Kornvola. Šta mislite kako bi se dalje razvijao brak između Katarine i Henrija da je mali Henri ostao u životu?
 
Sigurna sam da da je njihov sin ostao živ, Henrijev i Katarinin brak bi opstao i ceo taj istorijski period odvijao bi se sasvim drugačije – ne bi došlo do Reformacije, ili ne na način na koji je to Henri izveo.
 
Kao što ste pisali o Henrijevim suprugama, tako ste se dotakli teme o njegovoj ljubavnici Meri Bolen. Da li Vaša istraživanja u vezi sa Katarinom pokazuju da je bila ljubomorne prirode, da li su joj smetale Meri i njena prethodnica Besi Blaunt?
 
Mislim da Katarina nikad nije saznala za Meri. Da jeste, iskoristila bi Henrijev zahtev za izdavanje dopuštenja koje bi mu omogućilo da se oženi Anom. Činjenica da je želeo istu vrstu dozvole da se oženi Anom kako kad je u prošlosti hteo da se oženi Katarinom učinila bi ga licemerom i osujetila bi u potpunosti njegov slučaj. Iako je Henrijev ambasador Čapuiz čuo glassine o aferi sa Meri Bolen, ni Henri ni on ih nisu uzimali za ozbiljno. Što se tiče drugih veza koje je Henri možda imao, Katarina je svakako bila besna kada ju je prvi put prevario sa Anom, ledi Hejstings; i bila je uznemirena zbog unapređenja njegovog kopileta Henrija Ficroja dodelivši mu titulu vojvode od Ričmonda. Ali vladari iz doba renesanse često su bili neverni, i ona je jednostavno morala da se pomiri sa tim. Henri ju je varao najčešće dok je bila trudna, jer su tokom trudnoće bračni odnosi bili zabranjeni.
 
 
Ispostavilo se da je slika za koju se smatralo da je portret mlade Katarine u stvari portret francuske kraljice Meri, tako da ne znamo pouzdano kako je izgledala u mladosti. Možete li nam otkriti kako bi trebalo da je izgledala?
 
Prema opisima, trebalo bi da je bila vrlo slična svojoj sestri Huani. Kasnija slika Katarine u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu pokazuje da je imala veoma jaku vilicu. Bila je prelepa kad je bila mlada, ali do 1515. godine izveštaji o njenoj lepoti više nisu bili tako laskavi. Nekoliko uzastopnih trudnoća u kratkom vremenskom periodu i gubitak petoro dece, svakako su uticali da ubrzano ostari.
 
Izvor:  tudortimes.co.uk