Intervju – Nenad Džoni Racković: Huliganizam je srpska majka

Kultni lik Beograda, umetnik, glumac iz filma „Marble Ass“, skejter, jedan od ključnih junaka Radija B92, ispričao je Branku Rosiću kako je u pidžami došao na demonstracije 9. marta, kako je kod Olivera Mandića video na zidu sliku s koje će decenijama kasnije Zvezdan Jovanović pucati na Zorana Đinđića, da li je Državnoj bezbednosti smetala Magi iz EKV i ko je džipom dolazio kod transvestita Merlinke.


 
Oficijelno predstavljanje Nenada Džonija Rackovića je multimedijalni umetnik, glumac i pisac iz Beograda. I po tom sekundarnom zanimanju – glumi, iskomunicirao je sa širim krugom gde ga prepoznaju po filmovima: „Mi nismo anđeli 3“, „Marble Ass“, „Crni bombarder“, „Kako je propao rokenrol“... Bio je jedan od urednika kultnog „Ritma srca“ na Radiju B92 i to je period kada je ta stanica bila svetionik u depresivnim devedesetim.

A zapravo je njegov život čisti film. Meni najupečatljiviji kadar iz tog filma je kada sam ga zatekao posle jedne njegove izložbe u SKC-u kako korbačem ganja pripadnika neonacističkog Nacionalnog stroja po Masarikovoj ulici. Pre toga je ovaj pokušao da ga udari jer je Racković odlepljivao plakate te organizacije na tramvajskoj stanici ispred SKC-a.

Ova godina mu je neverovatna. Trebalo bi da se pojavi u filmu koji producira Gaj Riči, sledi izložba u Parizu, a pre nekoliko nedelja izašla mu je knjiga „Peto godišnje doba“ u izdanju Lagune i gde su preporuke na koricama ispisali Dragan Velikić, Marko Vidojković i Vladimir Tabašević.

Intervju smo ugovarali mesec dana i konačno se našli na simboličnom mestu – u kafiću „Centrala“ Srbe Travanova, koji je bitan lik Džonijevog odrastanja. Ozbiljan razgovor smo čekali zapravo decenijama. Posle sat i po shvatili smo da je ovo možda njegov najiskreniji intervju. Na kraju mi je rekao: „Strah je nedostojno stanje čoveka i smatram da sam se kroz ovaj intervju oslobodio svih strahova.“
 
Imao si snažan ulazak na umetničku scenu grada, imao si veliku ulogu na B92, ali paralelno je išao jedan turbulentni period tvog odrastanja.

Tokom devedesetih godina u ekipi smo bili: Dejan Nebrigić, Davor Dujmović i ja. Dejana Nebrigića podvode pod odrednicu da je prvi deklarisani gej i osnivač društva Arkadija. Bio je klinac iz Pančeva koji nije imao gde da spava. Primili smo ga na gajbu moja devojka i ja. Davor Dujmović je već tada bio legendarni glumac iz Kusturičinih filmova. On i drug su kuvali opijum i razmazivali ga po WC pločicama i onda ga skidali kad se osuši. Bila je velika energija između nas trojice. Ranko i Sveta, iz tehničkog osoblja Studentskog kulturnog centra, znali su da smo pakleni trio. Kad nas vide zajedno ispred SKC-a, zvala se odmah Hitna pomoć. Sećam se da sam se jednog jutra 1994. probudio u Urgentnom centru, u šok sobi. Razbijena mi je glava čekićem. To je bilo posle jedne naše večeri. Dolazi šef Urgentnog centra i kaže mi: „Rackoviću, vi ste ovde ponovo. Vidite, bili ste u ponedeljak, utorak, i samo ste jedan dan izostali u ovoj nedelji. Lakše malo. Mlad ste čovek.“

Nastupao sam sa Satanom Panonskim početkom devedesetih. A bubnjar benda Mentalni ranjenik, što je ujedno i ime knjige Satana Panonskog, ubio je Dejana Nebrigića.

Ti si bio neprekidna meta u raznim oblicima nasilja koje te je pratilo do danas, od onog prvog vršnjačkog na Miljakovcu. Kako se na tvom primeru menjalo nasilje u ovom gradu?

Začudiće se ljudi, ali sada me ganjaju alkoholičari koji žicaju. Homlesi. To su propali tipovi iz moje mladosti. Ne mogu da na nekom drugome iskale svoju psihopatologiju i evo ga prolazi Džoni koji se i dalje ne da.

U prošlosti me je posle napada mangupa sa Miljakovca ganjala jedna ekipa oko Pece pankera, pa skinhedsi i ekipa pankera druge generacije koja se skupljala u kafiću „New world order“. Kasnije je u blizini, na Zelenom vencu, ubijen glumac Dragan Maksimović. Bile su to opasne godine dok nisam dobio zaštitu od Grge, vlasnika kluba „Plastik“. Devedesetih sam živeo u naselju Braća Jerković. Znao sam ekipu oko Kristijana.
 
Da li otada potiče tvoje prijateljstvo sa Kristijanom?

Prijateljstvo sa Kristijanom vodi iz noćnog busa. Tokom jednog povratka sa Akademije u noćnom busu je pokojni Komna maltretirao jednog geja koga sam znao iz Kinoteke. I Kristijan je te noći zaštitio tog geja i prebio Komnu. Bilo je više „upoznavanja“ sa Kristijanom. Dolazili smo na Taš da se dižemo na onim spravama u parku. Postojala je priča o nekom tipu koji može da uradi deset zgibova na jednoj ruci. To je bio Kristijan. Ja imam pasivno nasilje. Postoji priča da volim da me mlate – da volim da budem meta, ali mislim da je kasnije Kristijan imao to kao umetničku strategiju. Ali, iskreno, nisam ja bio njegovo društvo, niti on moje.
 
Da li si otvorio njegovu izložbu?

Ne bi se baš moglo reći da sam je ja otvorio. Direktor Miksera i Marko Maršićević su me pozvali i rekli da Kristijan otvara izložbu u Štabu i ja sam došao.
 
Šta ti je rekao kad si došao?

Ništa nije rekao. Kasnije smo otišli da se fotografišemo. Popili smo po pivo. Rekao sam mu da se oslobodi patetike – „Oslobodi se patetike tipa šta si sve pretrpeo u životu“. Ako pričamo o tim likovima i nekim neobičnim epizodama, treba spomenuti onu iz 1994. godine kada sam imao izložbu „Superstar“ u Dvorani kulturnog centra. Idući ka galeriji sreo sam na ulici Arkana koji je bio u društvu sestre. Pozvao sam ga na izložbu i on je došao.
 
Tvoji rani izlasci u grad bili su obeleženi druženjem sa Oliverom Mandićem i Dušanom Prelevićem?

To je bilo vreme igranja bilijara. Kada sam imao prvu izložbu u SKC-u 1984, bila je to manifestacija neviđene energije i besa. Čulo se za nekog novog klinca. Između ostalih čuo je za mene i slikar Srba Travanov. On je tada vozio američki „ford torino“. Stojimo ispred Akademije i staje taj „ford“ i Srba mi kaže: „Ajde, Racke, s nama na večeru pa kod Olivera. Hoćeš s nama ili moraš sutra u školu? Ne znam koji su ti planovi?“ I otišli smo kod Olivera Mandića u stan. Bio je tu klavir, svećnjaci koji su otopljeni. I među slikama bila je i ona na kojoj je Srba naslikao Alistera Kroulija i na kojoj je stajao Zvezdan Jovanović 2003. kada je pucao i ubio premijera Zorana Đinđića. Tu sliku je Oliver Mandić poklonio Bojanu Maljeviću, a ne zna se kako je ona završila u zgradi u Gepratovoj iz koje je izvršen atentat na Đinđića. U vreme akcije „Sablja“ podigla se velika prašina oko te slike.

Bilo je odlično u tim odlascima kod Olivera. Svirao nam je razne stvari. On je genije. I posle toga -- bilijar. Krenuo sam da ih „izuvam“. Oliver je igrao po svojim pravilima. Pio se „džek“, Rubinov vinjak, smotavalo se... Prele nikada nije pevao i nije se zadržavao dugo na tim druženjima. Nisam baš često tu dolazio ali su ti boravci kod Mandića bili nestvarni. Tu sam video prve VHS kamere koje su snimale događanja. Bilo je to nezamislivo nešto. Mene je to sve prodrmalo. Napustio sam školu posle tih izlazaka. Shvatio sam da se život odvija po internim forama. Ne možeš da dođeš do daha. Bio sam toliko naložen da su morali da me opijaju. Prvi put sam tada čuo da su Srba Travanov i Oliver Mandić punili gepek sirupom za kašalj i onda kao iz filma „Mad Max“ vozili po celoj Nemačkoj. Samo šibaju. Piju sirupe od kojih se ne spava. Tri nedelje ne spavaju i voze se dan i noć. To su mi bile inicijacije za dalju umetnost.
 
Bilijar te je spajao s raznim ljudima?

Moja ekipa je „obrijala“ Bojana Banovića (član voždovačkog klana, ubijen devedesetih) i Jusu na turniru na Vidikovcu. Bojan Banović je tada imao 14 ili 15 godina i rekao mi je: „Ako si pametan, nećeš se sutra pojaviti ovde.“ Pamtim njegov karakterističan izgled – bebast i opasan. Pokazivao mi je šta radi sa drugim klincima. Nisam se baš uplašio ali nije mi bilo prijatno. Nešto kasnije sam zatekao Bojana i Jusu na Centralnom groblju. Ja sam tu došao da duvam a oni na sahranu Đorđa Božovića Giške.


 
Bitne su tvoje godine koje si proveo na Radiju B92.

Darka Radosavljević, urednica kulture na Radiju B92, shvatila je da se neću izvući od Radovana Hiršla, Olivera Mandića, Raše Todosijevića, Milana Mladenovića...

Darka je smatrala da me treba prebaciti na B92 da odrastam u krugu svojih vršnjaka koji će postati menadžeri, producenti... Znala je da mogu da radim na sebi i da je bolje da imam taj link sa pop kulturom i da ću se tako izvući preko „Devedesetdvojke“. Došao sam na Radio B92 da se unormalim i da se artikulišem. Da učim o novim trendovima.
 
I tu te je zavoleo Dragan Đilas?

Dragana Đilasa vole svi skejteri grada Beograda. On je naš idol. Zato što je posekao platane. I nema nikakvog granja i s..nja kad voziš kroz Bulevar. Nakon što je posekao u Bulevaru, imaš čistu situaciju i stazu do bola. Od Mirijeva do Taša imaš četiri minuta i trideset tri sekunde skejtom. Bilo bi katastrofalnih fraktura da nije bilo gradonačelnika Đilasa.
 
Magi iz EKV je takođe obeležila tvoj život?

Magi je najlepša Srpkinja koja je hodala Beogradom. Znali smo se preko Žike slikara, sina Danka Popovića koji je napisao „Knjigu o Milutinu“. Ona je naša varijanta Kristijane F. (heroine knjige i filma „Mi deca sa kolodvora Zoo“). Ona je veća od svoje muzike. O Magi će tek biti reči. Biće priča šta se tu zaista dešavalo, a tu se dešavalo mnogo šta. Njena glavna karakteristika je bila besramnost. To može svašta da znači, ali u njenom slučaju to nije bilo baš skroz negativno. Nije imala osećanje srama. Mene je voleo njen otac – režiser Ravasi. Video je da kapiram stvari, a video je i da nemam veze sa Margitinim društvom.

Bio sam zaljubljen u nju a ona je bila tolika lavica. Pustila me je da malo osetim i probam zabranjeno voće ali nije mi se dala. Dala mi je samo stolicu Nika Kejva. On je ostavio stolicu kod nje jer su on i njegov bend vežbali kod njih u prostoriji. To je stolica koju sam koristio u predstavi o njemu. Magi je za mene govorila: „Ovo je kvalitet na dve noge.“ Prema Milanu Mladenoviću sam nastupio folirantski bezobrazno. Totalno klinački. A on me je zavoleo kao umetnika. Kad je Milan Mladenović ušao na moju izložbu, seo je i naručio koka-kolu. Ušao je u galeriju i na moju izložbu jer je hteo da mi da podršku. Nisam bio svestan da jedan veliki čovek kao Milan želi da me zaštiti i da mi da legitimitet. Imao sam tada 16 godina i poneo sam se budalasto kao da me ta njegova podrška ne dotiče.

Milan je bio presudan za to da se uvedem kod Grge (menadžer EKV i kasnije svih bitnih gradskih klubova – „Plastika“, „Stupice“...) u kancelariju. Sramota me je kako sam postupao prema njemu.
 
Šta ti kažeš na mitove da je Državna bezbednost pustila među omladinu heroin, ili su to sve teorije zavere?

Da mi je neko osamdesetih rekao da neće biti rata, mislio bih da je to budala. Magi mi je pričala da su im iz DB-a rekli sledeće: „Mi ćemo vas pobiti bez obzira na to čija ste deca.“ Njih su rokali raznim vrstama sečenog, krštenog heroina. Pa su ih rokali placebo varijantama kao što je pepeo mrtvih ljudi ukršten sa horsom. Primećivao sam na Margiti da se nešto čudno dešava.

Oni su im, bezbednjaci, rekli da to ne može da prođe i da deca iz najboljih kuća u Beogradu promovišu to kao način života. Da se pojavljuju usred bela dana mrtvi urađeni. DB je rekao: „Vi ste mrtvi.“ Rekli su i basisti EKV -- Bojanu Pečaru: „Ti si svojim ponašanjem navukao decu. Videćeš šta će se desiti.“ To su bila njihova ispovedanja u časovima očaja.

Intravenozna narkomanija me nikada nije zanimala. To je kao revolver. Pucanj u glavu. Viđao sam neviđene scene kod transvestita Merlinke (Vjeran Miladinović). Tu sam video da nisu Cigani samo oni iz Kusturičinih filmova. I Romi imaju neviđen problem sa narkomanijom. Viđao sam Cigu u žbunju a Ciganka ga ubada i buši mu ruku špricom.
 
Tvoja partnerka iz filma „Marble Ass“ Želimira Žilnika – transvestit Merlinka takođe je imao tragičan i misteriozan kraj.

Dolazili su razni kod njega (Merlinke). Dolazila je i žandarmerija redovno kod njega. Merlinka je napisao ljubavni roman čiji je junak komandir žandarmerije. Bio sam prisutan kada su dolazili neki pripadnici žandarmerije kod njega. Nisam držao sveću, ali sam bio prisutan sve dok ne ode džip. Mnogi su mu govorili da ne piše roman o čoveku koji će navodno ostaviti ženu, karijeru pandura da bi otišao s Merlinkom. Govorili su joj da se ne kači sa policijom i ne ide predaleko.

Njene ubice su oslobođene usled nedostatka dokaza.
 
Malopre si rekao da si osećao raspad Jugoslavije?

Na početku osamdesetih smo videli da više ne funkcioniše vojska. U kasarni će se kasnije desiti i ubistva Keljmendija pa afera sa četvoricom u Ljubljani. Dolazi i do potpune kriminalizacije političkog vrha. Afera „Agrokomerc“, pa Osma sednica i događanje naroda. Mlad si čovek i uletanje studenata iz Studentskog grada koji podržavaju Miloševića vidiš kao najavu gotove stvari. Imaš populizam na sceni. Imaš nacionalizam kao sekularnu ideologiju. Moralo se biti kontra svemu tome. Posle dolazi haos devedesetih, sankcije, rat, benzin u šarenim bojama, vreme halucinacija na suvo... Od 9. marta 1991. potpuno se znalo šta će biti.
 
Jesi li ti učestvovao u devetomartovskim demonstracijama?

Ja sam pobegao 9. marta iz bolnice. Bio sam u Drajzerovoj, na neurološkom odeljenju, da mi snimaju mozak. I onda dolazi do velikih protesta 9. marta i ja pobegnem iz bolnice u pidžami i priključujem se demonstrantima. Prve redove demonstracija popunili su ovi iz Drajzerove – od Čobija (predsednik omladine SPO-a) do svih ostalih koji su se skidali sa dopa. Tada se prvi put pojavio i kokain. Pričalo se da su Ašanin ili Knele doneli kilograme koksa u Narodno pozorište 9. marta. Za pojačanje. Za budnost. To je do tada bilo nezamislivo. Što kaže Prele kad je probao kokain – „Au, masno“. I Preleta su hapsili posle 9. marta, a on naruči taksi i ode s pandurima pravo u policijsku stanicu u Majke Jevrosime.

Mi smo kao društvo ishisterisali. Mi smo se okupljali u bilijar klubu i ljudi više nisu mogli da se skinu sa spidbola.

Huliganizam je majka Srbije. To je osnovna naša karakteristika. Ta genska kurčevitost. Svi smo izveli revoluciju koja se završila u Bariju. Naša generacija je čekala nešto što nikada neće doći. Imamo i problem neostvarenosti u srednjim godinama. Generacijski problem takođe. Ono što se nastavilo posle dvehiljadite su neke metastaze razočaranja, nihilizma. Ne znaš šta se dešava usled tolikog razočaranja među ljudima. Nije došlo do preispitivanja odgovornosti. Lično, nisam se razočarao jer nisam ništa očekivao i samo sam furao svoju umetnost. Igrao sam svoju igru i vozio sam dasku – skejt.
 
Na kraju da te pitam da li si ti smislio ono čuveno „Lepše je sa Sepulturom“?

Da, ja sam to smislio kao parafrazu na akciju „Lepše je sa kulturom“ i to se primilo.
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik
Foto: Igor Pavićević