Intervju - Miomir Petrović: Topli zec naše stvarnosti iz ugla najboljih godina

Za početak, recite mi kako bi Miomir Petrović od pre 20 godina, ocenio današnjeg Miomira Petrovića? Kakav bi odnos imao prema njemu?
 
Da je to moguće, a to je sasvim zgodna, da kažem, kalkulacija - i literarna i filozofska - mislim da ništa epohalno ondašnji Miomir Petrović ne bi mogao da spočita ili, pak, da bude fantastično oduševljen sadašnjim. Kontinuitet u životnom stremljenju postoji ili ne, mislim da se sa tim čovek rađa, mada on dosta zavisi i od vaspitanja, od opšte sredine u kojoj se biće razvija. Moram da primetim nešto veoma dosadno u tom literarnom i pojavnom smislu. Naime, još 1990. godine, Miomir Petrović je sebi zadao ciljeve koje je, do sad, više ili manje, ostvario. Ili, bar, još uvek ostvaruje. I ova izjava, naravno, može biti samodopadljiva. Često se setim Kloda Simona, francuskog pisca, koji u jednom intervjuu za francuski „Figaro“ rekao: „Poslednji put smo razgovarali pre sedam godina. Nauka je dokazala da se ljudske ćelije menjaju na svakih šest – sedam godina, tako da pred vama sad sedi neki drugi Klod Simon, sa nekom drugom knjigom“. E sad, da li je to što je izrečeno pre 25 godina, izrekao isti čovek, veliko je pitanje. Govorim to zato što je trajanje i ostanak pri određenom kursu, bez obzira na to da li je taj kurs pogrešan ili ispravan, nešto što se vrlo retko dešava ljudima u našoj sredini. Kad pomislim na pitanje o kome razgovaramo - jer nisam o njemu ranije razmišljao – i pomislim na neka draga i manje draga lica od pre 20-25 godina, prosto sam neprijatno iznenađen koliko su se ljudi promenili. Ja sam, u tom smislu, vrlo dosadan, jer nisam za ovih 25 godina pronašao drugi, drugačiji smisao umetnosti od onoga koji sam osetio ili naslutio tada. To isto naslućujem i sada, jer ipak ne razgovaramo u senci nekih mojih opterećujućih godina. Ja sam sada, što se na Balkanu eufemistički kaže, u „najboljim godinama“. S tim što smo mi u najboljim godinama dok nismo zreli za penziju, posle nismo ni u kakvim godinama i više niko ne računa na nas. Jednostavno rečeno kategorizacija vremena, biološke potrošnje jednog bića, njegove duhovne produktivnosti, kod nas je relativna stvar. Da ne dužim, ono što sam 1990., na prvoj godini studija dramaturgije, pred raspad države, a kad imate 19-20 godina, niste svesni ni države ni raspada, zacrtao, više – manje je u ovim okvirima. Ja sad mogu da budem nežan prema sebi, da kažem „Ja sad živim svoj san, sve što sam zacrtao sam i ispunio“. Nisam, naravno. Nema živog bića koje može odgovorno to da tvrdi. Ali, da li su to neki novi ciljevi? Ne, nisu. To su isti ciljevi. Moja potraga za religijom literature, ali ne za religijom literature u pojavnom smislu, već transcedentnom, tamo gde umetnost prerasta u ličnu religiju, religiju koja je za internu upotrebu, u tom smislu. Mislim da su to isti parametri, o kojima sam uvek razmišljao.

Pomenuli ste vaspitanje. Kao čovek koji iza sebe ima 13 romana, od ukupno 18 publikacija, kako je na vaš razvoj uticalo to što ste sin jednog akademskog slikara (Gradimir Petrović, prim. aut.)?
 
Pa sigurno da jeste, mislim da je to čak i od prevashodnog značaja. Ja sam imao tu sreću da nikada nisam poželeo da se bavim onom umetnošću kojom se bavio moj otac, niti sam ikad pokazao talenat za slikarstvo. Imam mnogo prijatelja koji su krenuli roditeljskim stopama, odnosno nastavili neku vrstu porodične manufakture, što može biti veoma opasno za umetnika zato što je opterećujuće, pogotovo zato što je naša čaršija sklona da bude maliciozna. Otuda je meni nekako relevantno a istovremeno ne obavezujuće u direktnom smislu, bilo okruženje u kome profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti svojim ukućanima prepričava određene situacije iz procesa obrazovanja mladih umetnika i, s druge strane, deli sa nama određena iskušenja, stvaralačke tegobe koje su sasvim prirodne. Govorim to zato što sam, dakle, odrastao u tom istom „sportu“ i vrlo rano otkrio koje slabosti ovaj usamljenički posao sa sobom nosi. I prihvatio sam ih kao njegov sastavni deo. Mislim da se tu negde pravi osnovno račvanje, i da je tu prvi „prolazni cilj“ za mlade umetnike ili umetnike srednje generacije. Da li možete to da podnesete i koliko možete da podnesete poraz, kao organski deo stvaralaštva? Ja sam to naučio već u kući. U tom smislu je to bilo važno. Ljudi koji su poznavali mog pokojnog oca, koji znaju i mene, kažu da su nam i predavanja na sličan način koncipirana. Možda je bolje reći da je slična neka vrsta poetike, baratanje metaforama, živim, svakodnevnim, da bi se iskazalo nešto što je duboko transcedentno.
 
Pomenuli ste sport, prolazak kroz cilj. Kako ste, u svemu tome, došli do ljubavi prema biciklizmu?
 
Pa ona se i stvorila iz ljubavi prema umetnosti. Pre toga, pokušao sam da se bavim ragbijem, i to na poziciji meleja. U ragbiju postoji pozicija gde se biraju mršavi, vižljasti klinci, koji brzo trče, i ja sam, prema svojoj kostituciji, igrao tog meleja. Posle neuspešnog pokušaja hormonalnog eksperimenta da jednu senzibilnu prirodu ukrotim jednim vrlo grubim sportom, pojavio se jedan moj komšija, nekih dvadesetak godina stariji od mene, sa fenomenalnim trkačkim biciklom i fenomenalnom opremom. I zato spominjem umetnost – mene je dizajn bicikla privukao biciklizmu kao sportu. Naravno, kao i svi ostali, vrlo rano sam naučio da vozim bicikl, što, da se razumemo nema nikakve veze sa takmičarskim delom. Uostalom, mnogi pišu, gotovo svi ali se samo retki odluče na objavljivanje. Mnogi voze ali se retki trkaju. I ostao sam u tom sportu 30 godina, u jednoj aktivnoj strasti u kojoj gledam da - a ponekad i uspem - da svake godine pređem nekih 3-4000 kilometara trenirajući. Sve je to isto, kad čovek naknadno pametuje o svojim izborima. Biciklizam je usamljenički sport, pogotovo sad, kad se već petnaestak godina samo rekreativno bavim njime pa vozim sam ili u manjim grupama. Drugo, to je kontemplativna situacija, situacija koja nema princip igre u sebi, gde sami konstantno pobeđujete sebe, gde ste stalno u monologu i to je organski produžetak pisanja. Moja teza je da je pisanje pokušaj komunikacije za koju onaj koji govori oseća strah da neće biti dovoljno razumljiv pa je zato ne obavlja na verbalni način, nego kroz imaginaciju, kroz maštu, kroz predstavljanje navodno tuđih modela života, koji su uvek i piščevi, i pokušaj da se pronađe taj idealni čitalac. A to je idealni sagovornik. Biciklizam je pokušaj da se „idealno“ okrenu pedale, da se idealno okrene točak. U toj matematici, kad pogledate, točak se u svakom svom pokretu „idealno“ okreće. Ali to nije istina, ponekad imate osećaj da ste napravili točkom idealniji krug od onog geometrijski idealnog. Naravno, sada se bavim kombinatorikom, komparatistikom, može se nešto slično reći i za ostale sportove. Negde sam oduvek želeo da izbegnem taj stereotip da pisac mora da bude u gustom oblaku dima, lošem vinjaku, da ne treba da spava kod kuće. Ja mislim da su to neke post-šezdesetosmaške dečje bolesti, i da je taj stajling pisca odavno „passe“, nema nikakvu suštinsku vrednost, čak ni tu neku romantičnu prepoznatljivost, koju je nekada imao. Gadeći se, zapravo, neurednih ljudi kao i neurednih misli, a radeći godinama i kao pozorišni čovek - što je moja osnovna obrazovna vokacija – dakle u improvizaciji svojstvenoj pozorištu, uvek sam pokušavao da uvažim sva ta iskustva (pedanta i improvizatora) i pronađem neki treći put, neku treću viziju, koja nije ni levo, ni desno, koja je neki stabilni centar u toj priči. Osovinu točka. Otuda biciklizam. Moja velika metafora životnog ciklusa.
 
Koliko vam je iskustvo stečeno u prvim trkama koje ste izvezli, kao i u kasnijim uspesima, pomoglo u savladavanju prve etape pisanja romana?
 
Dobro pitanje kao amblematična situacija... pa šta je pomoglo... jedno drugom je pomagalo. Sve je to komplementarno. Jeste ista hemija, kao što sam rekao, za prevazilaženje straha od beline, kao istraha od kilometara koji predstoje. Svaki okretaj pedalama jeste isto što i svaki napisani novi red. Ne postoji pisac koji se bavi literaturom (a koja nije „pulp“ književnost, mada ja često flertujem sa elementima „pulp“ književnosti) a koji svakodnevno nema strah od toga da li će uspeti da napiše rečenicu. I to koliko vi iza sebe imate objavljenih bibliografskih jedinica, uopšte ne znači da sutra nećete imati isti strah, kao što ste ga imali prvi put. Ja lično mislim da je to dobro, budući da su strahovi neophodni za očuvanje budnosti, pogotovo zato što smo mi sastavljeni od naših strahova, naših kompleksa. Znate, svaki vozač zna da, kad mu se prispava na putu, treba da da gas, kako bi ušao u nepoznato, da bi se ta čula razbudila. Užasavam se tog dana kada ću, a možda će on i doći, se probuditi sa idejom da znam šta želim da napišem, kome je namenjeno i kako ću to uraditi. U suprotnom je pisanje opasan „štanceraj“, kog treba da se, ovde pre svega mislim na mlade stvaraoce, dobro pripazi.
 
Kroz svoje odrastanje, prošli ste kroz mnogo varijacija naše države.  Došli smo do današnjeg doba, gde se ozbiljna literatura smatra praktično disidentskom, jer za cilj, makar i nesvesno, ima edukaciju sopstvenih čitalaca. Kako uspevate da se izborite za svoj položaj?
 
Da, inače, čuvam sve pasoše, te mislim da ih, do sad, imam sedam različitih. A ja mislim da je glavna tema „uprkos svemu“. Tako bih bar ja definisao. Ipak, postoji jedna olakšavajuća okolnost. I u najidealnijim uslovima, i u nekoj Atlantidi, u nekoj zemlji koja ne postoji, gde je, zamislimo, sve podređeno umetniku i njegovom stvaralaštvu, ponovo bi umetnik imao onaj isti, malopre pomenuti, strah. U tom smislu, ova dva straha, a to da sredina u kojoj živite nije namerna da pomogne kulturi, niti da je razume, niti da shvati da joj je potrebna, to je na neki način slično osnovnom poslu pisca. Naime, nikada se neće desiti da planeta prestane da se okreće zato što neki pisac nije objavio roman, ili ga nije napisao. Ako armija generala, pilota, lekara, sutra ne dođe na posao, svet, ili jedan deo tog sveta sigurno će stati. Ako armija umetnika odustane od svoje zamišljene kreacije, ništa se neće promeniti. Naizgled. Ali, pošto je to toliko neutilitarno onda je i prirodna situacija da ova neutilitarna kategorija života koju živimo, niti smeta niti pomaže, ako je prava umetnička vokacija. Ako ste, nasuprot tome, u književnost ušli zbog političke afirmacije, zbog ambasadorske akreditacije, zbog dobre plate koju ćete dobiti u nekom upravnom odboru, onda je to vrlo otežavajuća okolnost. Ali, ako ste ušli u umetnost umetnosti radi, onda ne postoji otežavajuća okolnost, kao što ne postoji ni olakšavajuća. To sad govorim kao pisac. Ali, kao teoretičar književnosti, kao neko ko je kulturolog, nešto drugo bih mogao da odgovorim. Odgovorio bih da je nedopustivo da živimo na prostoru koji ovoliko ne priznaje potrebu za umetnošću. A to naglašavam zato što se nekada itekako znala uloga kulture i umetnosti, makar ona bila i propagandna. A čak i kad je bila propagandna, znala se uloga kulture i umetnosti. Sad, kad pogledamo ko i kako vodi državu poslednjih 20 godina, jasno je da se ta stvar neće institucionalno pomaći sa mesta. Bilo bi užasno da me, u bilo kojoj podeli karata u budućnosti, neko imenuje za ministra kulture. Mislim da je to najgora moguća pozicija i tranzicionom društvu, biti pasivni ili aktivni učesnik u sahrani nečega što bi trebalo da bude vaš život... to je opasna blasfemija. Ovo ne upućujem ni aktuelnom ministru, niti onim prethodnim, nego svima njima zajedno. Staviti se svesno u tu situaciju je ozbiljno duhovno samoubistvo. Onda je bolje salonski ogovarati, nego učestvovati u nečemu što je, po meni, duboko nemoralna radnja. Jedan od osnovnih problema našeg društva je zavist. To što su Srbi, kao i svi drugi narodi, skloni da budu zavidljivi jedna je stvar. Druga je ta što konkretno nas ta zavidljivost ne motiviše da više i bolje radimo. To što sam pomenuo da treniram i vozim bicikl probudiće u našim čitaocima pitanja: da li posedujem Pinerelo Dogmu ili Skot Adikt, možda Meridu Reaktor...? Dok će se neki svetski zaljubljenik u biciklizam pitati nešto drugo: gde treniram, brdski ili ravničarski, koja mi je kadenca u okretajima...? Kada pomenem tiraže svojih knjiga neko će od našeg sveta reći da su oni mali, drugi da su oni prilično veliki što znači da pišem neko komercijalno smeće, treći će konstatovati da ja uopšte nisam poznat (mada bi voleli i oni da na Google pretraživaču ugledaju 300.000 članaka o sebi a ne meni)... Ako nešto dobro umemo da radimo, onda je to da zavidimo drugima i da ih omalovažavamo. 
 
Prvi roman ste napisali sa 22-23 godine...
 
Kruta načela teorije književnosti kažu da su, navodno, veoma važne godine kad ste objavili prvi roman a ja sam objavio sa 24, dakle da... sa 22-23 sam ga pisao... ali sam ga objavio 1996., sa 24. bio je to roman „Sakaćenje romana“ u beogradskoj Prosveti. Urednik je bio Milisav Savić.
 
Da li ste uspeli da, od tad, promenite način posmatranja kulture kod vaših čitalaca? Da li ste uspeli da ih motivišete da kulturu počnu da shvataju na pravi način?
 
Ja se nadam. Mislim, samo mogu da se nadam. Nikad neću dobiti adekvatan, opredmećeni odgovor na to pitanje. Ne kažem da je to osnovni motiv, ali sigurno da postoji jedna mesijanska namera, bez te namere nema ni pisanja. Mislim da bi, na to pitanje, najbolje mogli da odgovore ljudi kojima sam predavao. Od 1998. radim u tome što se neobično zove visoko školstvo. Ako sam u živoj, vatrenoj, svakodnevnoj odbrani onih vrednosti za koje ja držim da su vrednosti, mada nemam problem ni sa tim da me neko demantuje, ako sam njih kroz tu vrstu agitacije, uspeo da probudim, onda bi mi to bilo značajno. Čitalac je sumnjiva zver, njega ne vidite. Vidite ga na potpisivanju knjige, na Sajmu knjiga, kada vam prilazi oduševljeno, zlurado, sarkastično, izmišljajući tetku kojoj treba da potpišete, da bi skrio sopstveni ego. U takvim situacijama, kojih je itekako bilo u mom životu, gde sam mogao da, delićem pogleda, uhvatim nečiju reakciju, vi ne znate kako utičete na čitaoca. Kao što ni pisci koji su uticali na mene to ne znaju. To ne govorim u pogledu stvaranja, već u ljudskom, duševnom smislu. Oni i ne sanjaju koliko su mi bili značajni.
 
Ako vam nije najveći motiv da promenite svet, šta je onda to što vas motiviše da pišete iz reda u red, da istrajete u toj trci sa belim papirom?
 
Potreba za prepoznavanjem, za prepoznavanjem mog krika. Dakle, krik prema društvu, prema civilizaciji. Da budem jasan, ne samo ovom društvu i samo ovoj civilizaciji. U ontološkom korenu svakog umetnika stoji neslaganje sa vremenom u kom živi. Ako neko taj krik uspe da prepozna, vi, kao autor, nikada nećete znati da li ga je prepoznao, već ćete stalno, kao jedan satelit pušten u orbitu, emitovati signal ka nekoj možda nepostojećoj, vanzemaljskoj civilizaciji, signal o nama, našem postojanju, jedan vrlo egoističan signal, egocentričan. To je, u stvari, ono što radi pisac. On kapsulira u vremensku kapsulu civilizaciju, njene ostatke, delove, onako kako je on doživljava. Možemo čak reći da on kapsulira i svoju dušu. Tu dušu on lansira svake godine u orbitu, nadajući se nekoj civilizaciji za koju nema nikakav dokaz da postoji, da će je naći. To je uzaludnost književnosti. Nije ona donkihotska samo zato što se stalno borite sa istim profesionalnim problemima. Znate, ja sam sad već počeo da otvoreno govorim o tome da sam, sa osam užih izbora za NIN-ovu nagradu, svojevrstan rekorder. ne mogu da se setim da, u periodu od 20 godina, neki drugi pisac toliko puta uđe u uži izbor, a da je ne dobije. Znate, sve pa i nagrade u umetnosti su deo apsurda. Život je apsurd nad apsurdima, i onda je književnost, kreacija uopšte jedini pravi duhovni posao. Jedini mogući krik protiv apsurda. I nestajanja. 

Pre nepunih nedelju dana, prošao je skup koji je sve te Kalimere doveo na jedno mesto. Kakav je vaš osećaj bio kada ste se prvi put pojavili na Sajmu knjiga, kad vam je prvi čovek tražio da mu potpišete?
 
Imam veoma živu uspomenu na svoje prvo učešće na sajmu, i ispričaću i nešto detaljnije o tome, ali, pre toga, želim da napomenem nešto – ja sam, zapravo, donedavno bio jedna vrsta konzervativnog lojaliste, čoveka koji je tek nedavno prestao da veruje u institucije. I, u tom smislu, tom nekom mom levičarenju u nadolaženju, prethodilo je ozbiljno, konzervativno desničarenje. Potpuno obrnut primer od onog koji u superlativu preporučuje Čerčil: „Onaj ko nije u mladosti levičar, a u starosti konzervativan nije normalan čovek.“ A evo i zašto :
Moj prvi Sajam knjiga, kao autora, bio je Sajam 1996. godine, i nastupao sam sa svojim romanom „Sakaćenje romana“, u izdanju „Prosvete“, tada i dalje veliki izdavač, sa Čedom Mirkovićem kao glavnim urednikom, a urednik moje knjige je bio Milisav Savić. Pošto sam bio mlad pisac, ušao sam u u neku malu biblioteku, pa je bilo pitanje da li će knjiga biti gotova za Sajam. Meni je, kao i svakom omladincu, bilo važno da bude spremna za Sajam, što je totalno suprotno od današnje situacije gde mi je važno da, ako je moguće, upravo ne bude spremna za Sajam. No dobro, to je nešto što se menja sa godinama. Elem, pošto ona nije došla na vreme, a bila je odštampana u štampariji, seo sam u taksi preuzeo pet–šest paketa na neki lažni revers, koji sam izmislio za tog štampara, i odneo te ogromne pakete, doduše iz tri puta, do „Prosvetinog“ štanda, koji je već bio organizovan. Kad je knjiga bila izložena, osetio sam veliku pobedu. Tog Sajma se sećam kao velikog praznika, i kao potvrde, opredmećenja studija dramaturgije, koje sam završio dve godine ranije. Iz ove perspektive, i smešno mi je, i tužno, i veselo... Ali, ako već objavljujete, jedva čekate da Sajam prođe. Jer, Sajam, iako jeste ovde najveća svetkovina knjige, ujedno je i pučka svetkovina. Otuda i pljeskavice i sav taj propratni program. Mada, meni to sada mnogone smeta, iako mi nekada verovatno jeste smetalo. Možda sam sada postao liberalan. Otud i taj dvostrukni odnos prema Sajmu. Mislim da je muškarac na svom venčanju uzbuđen koliko i pisac na svom prvom Sajmu knjiga. Posle promeni vizuru gledanja, što je sasvim normalno.

Prošli ste od tad puno i sad je na talonu poslednja knjiga, „Miris mraka”. Kakav je bio osećaj kad ste završili poslednju knjigu?
 
„Miris mraka” je verovatno moj najkomplikovaniji kompozicioni zahvat do sada. Bilo je, naravno, naslova koje bih izdvojio kao komplikovanije poteze, ali ne zahvata u smislu celokupne zamisli. Recimo, mój roman „Samomučitelj”, koji obrađuje mit o Filoktetu, nepostojeći rat u Troji... To je ambiciozni zahvat i pokušaj. Zatim „Bakarni bubnjevi” mój prvi i jedini do sada roman sa polja fantastike, koji pretpostavlja neku blisku budućnost, što je na svoj način komplikovano. Ali „Miris mraka” je priča sa puno autobiografskih elemenata i vremenski vehementan. Počinje krajem devetnaestog veka i završava se ovih godina, prelazi duž i popreko ceo Balkan, menjaju se toponimi, to je roman reka, to je svojevrsnih mojih „Sto godina samoće”. Mojih u smislu autora, to je ta vrsta napora. Moja osnovna emocija, kad sam završio ovu knjigu bila je odjednom velika nesigurnost. Kada sam video da je roman došao do svog trećega izdanja, da se jednostavno dopao publici, mogao sam da ga svrstam u dobijene bitke i da odahnem. Bio sam vrlo nesiguran, kako jedna velika kompozicija, jedan ambiciozan zahvat mogu da zvuče u literalnoj rezonanciji publici, koja je sve više ambivalentna. Tako da...  Jeste, strah, ali to je „dobar” strah.
 
Za one koji nisu čitali vaše knjige, koje biste vi prepuručili, kao nešto što vas definiše kao pisca?
 
Na to bih morao da odgovorim kao profesor književnosti... Prvi je moj, zapravo šesti roman „Persijsko ogledalo” iz 2001. godine. Ona otvara ključeve prethodnih knjiga. Onda, sledeći je „Lisičje ludilo” iz 2005., koji otvara novu „kutiju sa alatom i instrumentima”, a treći bi bio „Miris mraka”. Inače, to nisu i moji najprodavaniji romani. Najprodavaniji je, na primer, „Staklena prašina” u isto vreme i najviše kritikovani roman. Jedini roman u kom imam usputnu ljubavnu priču, što se nije svidelo mojim „fanovima”, a kritika ga je dosta prećutala. Takođe, tu su i „Galerijeve vatre”, po kojoj su urađene i pozorišna predstava, i radio drama, koja je, inače, učestvovala kao predstavnik Radio Beograda na „Gran Prix Italia”, prestižnom radiofonskom festivalu. To su, recimo, moje najprodavanije knjige, iako smatram da me pomenute tri „otvaraju”. Ipak, to treba pitati čitaoce, jer ima čitalaca koji kažu da je „Lisičje ludilo” ono što je pojasnilo moje literarne namere. Neki kažu da je to „Persijsko ogledalo”. Iako nije dobio nijednu nagradu, bio je veoma hvaljen, što je bilo lepo dok je trajalo. Doživeo je i dva izdanja, 2001. u „Geopoetici”, a u „Laguni” 2010. je objavljen reprint. Moji omiljeni romani su „Bakarni bubnjevi”, „Persijsko ogledalo” i naravno „Miris mraka”.
 
Dramaturg ste po vokaciji. Kakav je osećaj kad, kao pisac, gledate svoje delo na „daskama koje život znače”?

Pa, na sreću ili nesreću, nisam imao mnogo izvođenja svojih dramskih tekstova. Ne reagujem dobro na pozorišnu publiku. Moje kolege koje dobro reaguju na to, to su pravi dramski pisci. Studije dramaturgije nisam upisao sa namerom da se bavim pozorištem, pre je to bila fascinacija filmom, ali tad sam već  objavljivao priče u „Književnoj reči”. Dramaturgiju sam upisao da ne bih studirao Filološki fakultet, da bih izbegao opasnost bibliotekarstva, arhivarstva. Ali sam sebe nisam prepoznao kao dramskog pisca. Meni bliski ljudi kažu da je to zato što sam egocentričan, zato što ne podnosim intervencije drugih na mojim tekstovima. Sa druge strane, kao neko ko je bio dramaturg na velikom broju pozorišnih produkcija nekada velike zemlje, mogu da kažem da nema uspešnog dramskog teksta u koji svoju dušu nisu utkali reditelj, glumci... Pozorište, kao i film, to je fudbal. Ja sam ipak biciklista.
 
Kao biciklista, došli ste do prlaznog cilja 2014. godine. Postali ste priznati, prihvaćeni, ljudi vas prepoznaju. Kada pogledate okruženje, mlađu generaciju, pošto ste i profesor, koje osećanje vam bude mladi ljudi?
 
Iskreno, osećanje tuge i melanholije. Čast izuzecima. Možda su ti ljudi koje sam nazvao izuzecima u odličnom položaju, zato što im je konkurencija slaba. Da pređem na stvar, vidi se jasno osipanje nekih kulturoloških vrednosti, za koje ti mladi ljudi nisu krivi. Nisu krive čak, želim u to da verujem, ni njihove porodice. Kriva je čitava atmosfera klime u Evropi. Katoličko/protrstantske, zapadne Evrope, kojoj mi pripadamo, voleli to ili ne. Naše vrednosti određuju već decenijama Englezi, Nemci i Amerikanci. Njima mi želimo da se domilimo. Naše obrazovanje, čak i u komunizmu, oduvek bolećivo prema zapadnjačkoj nauci, umetnosti i filozofiji. Pa i sada aktuelni premijer citira Maksa Vebera, hoteći da sam sebi zaliči na zapadnjaka, na nekog ko je moderan i sofisticiran. Premijer Grčke sigurne ne citira mislioce zapadne hemisfere. Smatram da smo, hteli ili ne, u jednoj mišolovci. Pripadamo sistemu vrednosti katoličko/protestantske, evropske kulture, hoteći pri tom da pomalo ostanemo i istočnici. A naša duša je posve drugačija. Tako smo raspeti. Nismo mi ni započeli taj kontraindikovani put. Hrvati, Poljaci... oni se, kao mali i kao Sloveni katolici,  možda mogu uklopiti u taj cilj. Nama Evropska unija nikada nije bila potrebna. Mi smo uvek gradili naše unije: Kraljevinu SHS, isprva Sovjetsku a potom i Titovu Jugoslaviju. Naravno, to je pitanje za neki drugi razgovor, da li uopšte treba da se krećemo pravcem kojim se krećemo. Da li nam je potrebna EU histerija? Naravno da ne, ona je potrebna političkoj pseudoeliti od 5. oktobra 2000. do danas. Ne i građanima. Govorim to i zbog toga što, dok ste mi najavljivali pitanje, razmišljam koliko je relativno reći da je neko prepoznatljiv u našoj sredini, da je neko priznat kao autor. To je zaista jedna velika magla. Izgleda da ste „priznati“ kod nas tek ako objave ilustrovanu reportažu o vama. Meni se to često dešava, zahvaljujući nekim mojim drugarima u „Gloriji“. Tada vam pola Beograda kaže da ste „priznati“, i kao „znaju“ od ranije čime se bavite i kažu „Amin. To je to. Ti si poznat!“ Druga polovina to kaže kada vas vide u ukrštenim rečima. I tu sam bio. Nedavno me je zvao neko u sred popodnevnog dremeža, da mi kaže „Evo te u TV Slagalici!“ Tek tada govorimo o nekoj priznatosti - pokušavam da ne budem sarkastičan. Ali, pisac ne očekuje priznanje iz tih delova čaršije. On očekuje jednu drugu vrstu priznanja. A nagrade i dobre kritike kod nas su rezervisane samo za one koji mogu da se oduže članovima žirija i kritičarima. Konkretno, pragmatično, svakodnevno. Mi nemamo kulturu prepoznavanja vrednosti zbog vrednosti samih. Možda neke stvari, koje sam ja uradio, nisu dovoljno prepoznate jer nemaju vrednost? To bi bilo moguće, i, ako bi bilo tako, iako bi to za mene bilo poražavajuće saznanje, to bi bilo tako. Ali ne, kod nas vas najviše ruše oni koji vas najviše tapšu po ramenu, oni koji su vam kao naklonjeni. A dobre kritike i nagrade dolaze tek od onih koje i ne poznajete. Naravno, ukoliko niste u toj koruptivnoj igri. Ja nisam i nikada nisam bio. Ponižavajuće je za mene da nameštam pijenja kafe sa članovima žirija ili da politički misionarim onako kako mislim da će prijati nekome ko ima moć u našem kulturnom životu. Ako ne mogu da vas oklevetaju i oblate, onda vas ta večito gladna usta prećutkuju. Sa druge strane, za umetnika je još gore da njegovo delo bude prećutano. Mislim da delim iskustvo mnogih pisaca koji danas imaju 40-45 godina, da u ovoj sredini ništa nema gore nego ako si prećutan. Bolja je i loša kritika, u kojoj pokušavaju da objasne čaršiji da ste nepismeni, nego prećutanost. A imao sam i prećutanih knjiga. Vrlo sam rano, doduše, shvatio da marketingu jedne publikacije moram da doprinesem sam. Često se zanesem, kad radim sa većim izdavačkim kućama, pa automatski, profesionalno, to pođe od izdavača. Ali, vrlo brzo se vratite na to da morate da radite sami. Naša sredina pati i uvek će patiti od amaterizma, i naš amaterizam dovodi svakog pisca u situaciju da shvati da je sam svoj „advertajzer“. E sad, zavisi od vas šta ćete preduzeti! Neko će izvoditi striptiz da bi prodao svoju knjigu, jer je liberalni kapitalizam objasnio svima, a Srbi brzo kapiraju, da uspeh nema miris. Neko će otići u „reality show“, dok će neko, poput mene, sarkazmom pokušati da stvari vrati na stari, tradicionalni kolosek. Nedavno sam pročitao intervju u „Vremenu“ sa Vladetom Jankovićem. Posle teksta koji se više bavi Jankovićevim privatnim životom, poprilično sličnom ovom našem, bio sam vrlo tužan i melanholičan. Zašto? Zato što jedan građanin, jedan ozbiljan čovek - koga cenim i koga sam jako voleo kao klinac na televiziji (njegove emisije o grčkoj mitologiji, što je neka matrica kojom se i sam bavim) - govori o svom školovanju, o svom radu na Filozofskom fakultetu, o studentima u čuvenoj „Jedanaestici“. Imao sam imao utisak da čitam o svetu koji kao da nikada nije ni postojao. A dobro znam i dobro se sećam da jeste. Kao da čitam o profesoru koji nikada nije ni postojao, a Vladeta Janković je govorio na promociji moje druge ili treće knjige, dakle, vrlo se dobro privatno znamo... Kao da govori o fakultetima koje ja nisam završavao, iako jesam, i moje su uspomene, iako sam mnogo mlađi od profesora Jankovića, slične. Ljudi kažu da je i moj otac bio ta vrsta profesora kao Vladeta Janković. Sklon sam da poverujem u to iako mu nisam bio student. Govorim zbog toga što je, krajem devedesetih, pala jedna ozbiljna zavesa među generacijama. Generacije koje nastupaju od tada, a koje ja gledam kao profesor, imaju jedan osnovni problem, problem amaterizma. Problem pogrešnog, horizontalnog pristupa svemu. Nisu ti mladi ljudi krivi, za to je kriv čitav sistem obrazovanja koji ih, zbog navodnog zapošljavanja (od kog vidimo da nema ništa) fah-idiotizuje, najviše kroz Bolonjsku deklaraciju koja je najveći katalizator onog lošeg u obrazovnoj ideji. Mlad čovek kroz školu prolazi kao pas kroz polje, pa koliko rose se uhvati – uhvatilo se. Sa druge strane, nije lako danas ni biti u poziciji studenta. Jer, koji to sistem vrednosti ih podržava? Skoro niko ne zna ni kako da uči. Ali zato sve znamo o bodovima i načinima da ih steknemo. Ponosan sam  što mnoga svoja predavanja predajem iz svojih studentskih svezaka. Ispisane pre 25 godina one su čitke, plavim flomasterom podvučeno je ono što je važno, crvenim ono što je ekstra važno, dok su crnom hemijskom zapisivane usputne informacije. Fakultet sam, inače, upisao posle treće godine srednje škole, samo da ne bih išao četvrtu godinu srednje škole. Smatraću svojim velikim životnim uspehom ukoliko neko od mojih današnjih studenata bude predavao na fakultetu za 20 godina iz svojih beleški.
 
Kao i kod svake umetničke duše, i kod vas se vidi osećaj nepripadanja, što je generalno karakteristika inteligentnih ljudi ovde. Spomenuli ste malopre izuzetke. Vi ste, sa druge strane, odrastali u periodu kad je konkurencija bila žestoka i kad se cenio kvalitet. Danas je situacija takva da mnogi profesori kao tačne odgovore prihvataju samo one sa kojima se lično slažu. Koliko je okruženje uticalo na vas, na izgradnju kritičkog načina razmišljanja, sistema vrednosti?
 
Ovo je odlično pitanje... To je bila ključna stvar. Ja sam imao tu sreću da sam upao u veoma interesantnu postavku profesora i studenata te 1990. godine na Fakultetu dramskih umetnosti. Meni su predavali Slobodan Selenić, Jovan Vava Hristić, Vladimir Stamenković, Nebojša Pajkić, Gordan Mihić, Živojin Pavlović, Gordan Mihić... dakle plejada vrlo umnih ljudi tadašnjeg doba. Klasa, pošto su studije dramaturgije koncipirane na nivou klasa, vrlo brojna, čak desetoro nas – Biljana Srbljanović, Igor Bojović, Đorđe Milosavljević, Boban Jeftić, pokojni Vuk Pavlović, Ivan Medenica... dakle i to je bila jedna opasna ekipa, u kojoj smo mi, od prve godine, znali da smo konkurenti jedni drugima. Spoj te dve stvari je činio, uz izbor studija - jer studije dramaturgije su, uz studije filozofije, studije za revolucionare - da od početka „čupamo zube“ jedni drugima i da nikako ne dozvolimo profesorima da nam to čine. Kad vi, u takvoj vrsti „toplog zeca“, takvoj vrsti intelektualnog šamaranja započnete svoj život, onda imate veće potrebe kasnije za kritičkom mišlju. Spomenuti kapitalizam je uspeo da, od socijalističkih kadrova za 15 godina napravi zombije potrošačkog društva. U našoj intelektualnoj sredini svaka kritika je sporna, svako zameranje Novom svetskom poretku ravno ludilu. Sve je ne cenzurisano već autocenzurisano. U tom smislu se često osećam kao Orvel, da bih se, s druge strane često pronašao i u koži sir Olivera iz Alan Forda, koji pokušava da ukrade neke sisteme vrednosti, ne bi li ih preprodao nekome. Možda u pozitivne svrhe, ali to nije važno, zato što je smer pogrešan. Ovo društvo je na najboljem putu da ukine samo sebe i to je najveća pobeda svetskog lihvarskog nazovi liberalnog kapitalizma. Klanjanje Zlatnom teletu i sopstvenom komforu. Ono što je zaprepašćujuće jeste da ljudi koji su nedavno formirani na višim studijama na humanističkim naukama poput novinara, budućih političara, menadžera, nemaju nikakvu potrebu za kritičkim razmišljanjem. Za moju generaciju, pa nazovite to „šesetosmaštvom“ ili ne, materijalističkom dijalektikom ili ne, to je bilo nezamislivo.
 
Za kraj, objasnite termin „toplog zeca“ i zašto ljudi ne bi trebalo da ga se plaše?
 
Da, mladi ste. Izraz „Topli zec“ je u čaršijsku upotrebu ušao pojavom romana „Tren 1“ i „Tren 2“ Antonija Isakovića. Toplim zecom se nazivao špalir zatvorenika na Golom otoku. Oni su imali zadatak da, u svojim crnim gaćicama i belim majicama, sačekaju na molu novopristigle zatvorenike, Informbiroovce ili njihove simpatizere, skinu svoje drvene nanule i udarcima kroz špalir s obe strane, novim logorašima požele dobrodošlicu. To je, očigledno, trijaža enormnog nasilja, bezrazložnog, ideologizovanog, prožetog Helsinškim sindromom. Vapaj čoveka koji je zarobljen pretvoren u želju da zgnječi onog drugog. Infamija ili odlična metafora života. To su batine koje se dobijaju od drugih zatvorenika, tu se gube zubi. Međutim, ako vi uspete nekim zen zahvatom prenebegnete ideju nasilnosti u toplom zecu, onda ćete, poput onog fakira koji prelazi preko užarenog uglja, proći kroz tu krv i batine tako da nikada posle nećete biti u stanju da zadajete takve podle udarce onda kad vi budete ne zec već onaj koji zadaje. Mislim da je to, za bilo kakvu duhovnu akciju neophodno pred-stanje. Nisu svetski filozofi - koje danas preziremo, valjda zato što nisu kupovali u Rej Banu i pili kafu u Starbaksu - nisu oni iz komoditeta došli do onoga do čega su došli. Možda je to ostavilo neki trag u čovečanstvu. Jeste na mene, vlasnika jednog neposlušnog glasa, znači jesu neki trag. Nisam jedini u tome. Hoću da kažem da je samo nemirenje sa svakodnevnim osnova za primenjenu filozofiju. Inače, u suprotnom, možete do besvesti objavljivati naučne radove koji su „polite enough“, možete diplomirati, magistrirati, doktorirati... Siguran sam da namera savremene civilizacije nije kvalitet već kvantitet. Plan je da se, poplavom mediokriteta, iskorenjuju oni poslednji neposlušni, koji bi pali u iskušenje da naprave nešto kvalitetno. Zato je Srbija jedno interesantno mesto. Mi, kao klikeraši, mi smo preozbiljno shvatili ovu igru. Odnosno, mi preterujemo, živimo u jednom operetskom preterivanju u usklađivanju zakona koje nemamo, sa usklađivanjem zakona Evropske unije u koju, jasno je, nikada nećemo ući. Dakle, ovu igru smo preozbiljno shvatili i sad, na najbolji način, pokazujemo svetu kako ta igra ne treba da se igra. Pogledajte tu fantastičnu paradoksalnost situacije u kojoj svakog dana živimo, i pogledajte paradoksalnu ideološku poziciju trenutne vlade. Ona, zapravo, oponaša situacije iz nekadašnje JNA, gde jedan vojnik kopa, a drugi zatrpava tu rupu. U tom perpetum mobileu ne rađenja ničega, sastoji se suština naše trenutne geostrateške pozicije. To je isto tako i u mikrosferi, ako pitate mene, i kod mnogih pisaca, pevača, analitičara, političara... Možemo mi misliti da je Silvana Armenulić bila nekada na našoj estradi ovo ili ono, ali je ona, de fakto, lepo pevala. Danas imamo mnogobrojne Karleuše koje se i ne trude da pevaju, a proglašavamo ih pevačicama. Čak ne ni starletama, koje su, naspram njih, i poštene. (Starleta naprosto ne znači ništa). To iskopavanje/zakopavanje rupe je paradigma današnje Srbije. Otklon od estradizacije biće prvi revolucionarni zadatak današnje omladine. Naša generacija je, na žalost, pokazala koliko je koruptivna i mediokritetska. Veliki je zadatak pred mladima. Ili pak nije, ukoliko i mladi izaberu da duhovno vegetiraju u jednom amaterskom... pevačkom društvu.  

Autor: Strahinja Nikolić
Izvor: kodeks13.in.rs