Intervju Keri Lonsdejl: „Čitanje proširuje um i otvara nove svetove“

„Udruženje ženskih pisaca pokrenuto je 2013. nakon što smo prepoznali potrebu za profesionalnom organizacijom koja bi podržala spisateljice usmerene ka karijeri“.

„Sve što čuvamo“ je roman američke spisateljice Keri Lonsdejl. U ovoj knjizi autorka piše o ljubavi, kada ona postane misterija.

Junakinja ovog romana je Ejmi. Pred njom je bilo venčanje sa čovekom koga je volela od djetinjstva, planirala je da otkupi restoran svojih roditelja i pokrene sopstveni posao. Međutim, onog dana kada je trebalo da se venča, Ejmi je sahranila svog verenika Džejmsa i njen svet se srušio. Boreći se s tugom dan za danom, ona nastavlja život koji ne liči mnogo na ono što je zamišljala. Upoznaje fotografa Ijana, koji ne krije svoju naklonost prema njoj, ali njene rane su još uvijek sveže. Pojavljuju se i tajanstveni znaci koji ukazuju da je Džejms možda živ.

„Sve što čuvamo” je potresna ljubavna drama koja preispituje poimanje ljubavi, dirljiva životna priča sa junacima pred velikim izazovima. „Sve što čuvamo” je prvi roman Keri Lonsdejl. Diplomirala je na kalifornijskom Politehničkom državnom univerzitetu San Luis Obispo i osnivač je Women fiction writer asociation, internet zajednice pisaca iz celog sveta. Živi u severnoj Kaliforniji, odakle je govorila za ART Vijesti.

Vi ste osnivač Udruženja ženskih pisaca. Možete li nam reći nešto bliže o tom Udruženju? Šta to Udruženje predstavlja, koja mu je glavna namena, kako funkcioniše, koliko ima uticaj na uspeh ženskih pisaca?

Udruženje ženskih pisaca pokrenuto je 2013. godine nakon što smo prepoznali potrebu za profesionalnom organizacijom koja bi podržala žene spisateljice usmerene ka karijeri. Žanr ženske fikcije je drugačiji od romansi po tome što je zaplet podstaknut emocionalnim putovanjem glavnog lika (u većini slučajeva ženskog), za razliku od romanse. Udruženje utiče na uspeh spisateljica kroz umrežavanje, obrazovanje i tekuću podršku u karijeri.

Diplomirali ste na Politehničkom državnom univerzitetu San Luis Obispo, dakle, bavili ste se naukom koja nije previše bliska književnosti. Šta Vas je podstaklo da se bavite književnošću, a ne tehnikom?

Dok sam studirala poslovnu administraciju i imala uspešnu karijeru kao marketinški izvršni direktor, svaka faza i aspekt mog posla bili su okrenuti pisanju, od kopirajtinga do web sadržaja i tehničkih dokumenata. Putanja od poslovnog pisanja do fikcije kada mi je puno vremena oduzimalo podizanje moje dece izgledala je prirodno, jer sam bila primorana da ostvarim svoju kreativnost.

Jednom ste rekli da ste sa pisanjem počeli još kao devojčica, tada ste napisali priču o veštici koja je živela na kraju neke male ulice. Dakle, fikcija vas je odmalena puno privlačila, imate li objašnjenje za to?

Dobro ste se spremili za ovaj razgovor! Nisam govorila mnogim ljudima o svojim ranim pričama. Da, pretpostavljam da bi mogla reći da me je uvek privlačilo pisanje fikcije. Ali mislim negde tokom svog puta, između tih priča koje sam napisala kao mlada devojka, a i kasnije u mom odraslom životu, slušala sam isti savet koji većina kreativaca čuje: potreban vam je posao od koga možete da zarađujete jer morate izdržavati sebe i svoju porodicu. Umesto da sledimo našu strast, mi sledimo ono što je praktično. Nemojte me pogrešno shvatiti, volela sam marketing. A pisanje fikcije? Hrani mi dušu. Možda mi je trebalo još par dodatnih decenija da stignem gde sam danas. Ali evo me, pišem i živim od toga.

Dok pišete neku priču, neki izmaštani događaj, da li razmišljate o budućem čitaocu te priče? Koliko prilagođavate priču ukusu svojih čitaoca?

Ja pišem ono što bih volela da čitam. Kada to kažem, nikada ne gubim moju publiku. Imam na umu kakav je moj žanr, kao i moj sopstveni stil priče koji privlači moje čitaoce. Oni imaju očekivanja, ali takođe sam sigurna da je krajnji rezultat priča s kojom sam srećna što sam na nju stavila moje ime.

Vaše knjige se bave ozbiljnim temama, koliko je vaše pisanje produkt rutine, da li se u toku pisanja držite nekih određenih pravila, principa, koje ne želite da prekoračite?

Moje najveće specijalno pravilo je da se uverim da sve što dodam priči pomera radnju unapred. Trudim se da ne držim čitaoca predugo u glavi lika. Smatram, kao čitalac, da treba da preskočim stranice ako interni dijalog traje predugo. Takođe se trudim da priča ima dosledan utisak i stalan tempo sa intrigantnim likovima i zapletom koji sprečava da čitalac okrene stranice kako bi pronašao odgovore na sva pitanja koja se prostiru kroz čitavu priču.

U književnosti je veoma važno dobro pisanje knjiga, ali isto tako i dobro čitanje. Istina, pisanje je starije od čitanja, ali, šta je, po Vama, važnije: pisanje, ili čitanje?

Čitanje je daleko važnije. Čitanje obrazuje. Proširuje umove i otvara svetove. Ono pruža osnove za formiranje mišljenja i kreiranje ideja. Što se tiče pisanja? Morate znati kako da čitate da biste pisali. Ali, za autore, nije važno samo da čitamo žanr koji pišemo, već da čitamo naširoko. Na taj način, poboljšava se naše pisanje i pomaže nam da razumemo šta traže naši čitaoci.

Pišete knjige sa jakim emocionalnim nabojima. Osim toga, u jednoj istoj knjizi često mešate žanrove, ubacujete elemente misterije, romanse, magijskog realizma, paranormalnog, kao što je slučaj u vašoj knjizi „All Breaking Waves“. Postoji li neki poseban razlog za to?

Ono što pišem je ženska fikcija, i da, moje priče imaju tendenciju da budu emocionalne i iskusne u dubokim temama, kao što su mentalne bolesti. U svim mojim knjigama, uključujući „All the Breaking Waves“, uvela sam mnoge elemente -–romantiku, misteriju, neizvesnost, dramu, magični realizam i dodir paranormalnog. Pri tome moje knjige premošćuju žanrove i šire moju publiku. Pozivaju na veći broj čitalaca.

Šta nam ukratko možete reći o svojoj knjizi „Sve što čuvamo“?

„Sve što čuvamo“ je priča o puštanju i nastavljanju. Da li je to dovoljno kratko (smeh)?

Ejmi Tiernej, jedna od glavnih junakinja vašeg romana „Sve što čuvamo“, umesto da se venča sa svojim dragim, doživljava užasne trenutke. Gdje ste dobili inspiraciju za ovu priču?

Rečenica kojom počinje roman „Sve što čuvamo“ – Na mom venčanju, moj verenik Džejms je stigao u crkvu u kovčegu – uselila se i nastanila u moju glavu. Ispričala sam priču o toj jednoj rečenici. Bilo je zabavno, izazovno i često uzbudljivo putovanje o otkrivanju saznanja o likovima dok se priča razvijala.

Ova knjiga ima puno potencijala sama po sebi; ona je napeta, višeslojna, ima više tema i sve je čini bogatijom od mnogih drugih knjiga koje sam pročitao do sada. Ipak, imam utisak da imate posebnu naklonost karakteru Ejmi. Prema njoj imali ste nedvosmislen osjećaj, misterioznu (i možda nesvesnu) posebnu vezu. Zašto?

Kao i svaki drugi autor, volim protagoniste u svim mojim knjigama, ali Ejmi je posebna u tome što je moja prva. Njeno putovanje je neverovatno po tome što je na početku priče, ona naivna, preterano pouzdana i zavisna. Živela je zaštićeni život. Na kraju, ona je nezavisna, ispunjena i zrela. Ona ne bi mogla da donese odluku koju je donijela da se nije suočila sa preprekama koje su je vrebale tokom čitave priče. Mislim da čitatelji mogu da osete način na koji se Ejmi sama razvila. Sigurno mogu.

Koliko je Ejmi, otvarajući svoj kafić o kome je dugo maštala, uspela da zaboravi svoga verenika? Da li ste Vi, kao autor priče, želeli da se Ejmi što pre oslobodi sećanja na njega?

Ne bih rekao da je Ejmi zaboravila na Džejmsa, njenog verenika. Ali, morala je da nastavi život ili bar pokuša, zbog čega je otvorila svoj kafić. Ali tu je i njena svrha da to radi. Trebala je da vidi da može da bude nezavisna, bez potrebe da se uviek oslanja na Džejmsa, svoje simpatije iz detinjstva i da postigne nešto sama.

Koliko je fikcija danas komercijalno isplativ književni žanr?

Čitanje je subjektivno, zavisi od ličnog ukusa, bilo da je to komercijalno ili književno. Lično, ne mislim da je jedno bolje od drugog. Komercijalna fantastika ima tendenciju da se osloni na zabavu, a ko ne voli dobro bekstvo od stvarnosti? Ja volim. Književna fikcija pomjera granice. Ipak, oba su oblik umjetnosti i ko smo mi da sudimo da li je jedno bolje od drugog. Volim da čitam oba žanra, zavisno od raspoloženja i knjiga.

Za Vas se kaže da ste zabavna, ljubazna, velikodušna, jaka i pametna žena, ali i veoma nadarena, uspešna književnica. Koju biste svoju knjigu najradije preporučili za čitaoce u Crnoj Gori, zemlji na obali Jadranskog mora, za čije novine dajete ovaj intervju?

Ja bih mogla popuniti ovu stranicu preporukama! Moje omiljene knjige su one koje u pričama imaju likove u egzotičnim zemljama i daleko od naseljenih mesta. Tri nedavna favorita su „Hajde sa mnom“ od Karme Braun, „Potera za Suncem“ Natalije Silvester i serijal Outlander Dijane Gabaldon, iz koje mi je omiljeni „Vojadžer“...

Uzbudljivo i veoma stresno iskustvo

Vaše knjige se odlikuju prisustvom porodične drame, gubitaka i žrtvovanja. Možete li nam reći kakav je put imao roman „Sve što čuvamo“?

Roman „Sve što čuvamo” debitovo je kao Amzon Kindle First read, gdje je digitalno izdanje knjige objavljeno mesec dana prije zvaničnog datuma objavljivanja štampanog izdanja. Ponuđena je besplatno članovima Amazon Prime (i ima ih još dosta u Sjedinjenim Državama). Članovi Amazona koji nisu deo programa Prime, mogu kupiti digitalnu verziju za 0.99 $ tog prvog meseca. Nisam očekivala niti je moj agent, urednik ili bilo ko drugi predvidio koliko će biti uspešna knjiga. Kao debitantski autor, to je bilo kao da sam je vezala za raketu i lansirala u svemir. Bilo je uzbudljivo i veoma stresno. Međutim, ne bih to ništa promijenila. Bilo je neverovatno iskustvo.

Da li su digitalne knjige, na neki način, ugrozile štampane knjige?

Ne mislim da digitalne knjige ugrožavaju štampane knjige. Ljudi još uvijek preferiraju i jedne i druge. Čitam oboje, a moje knjige su objavljene u oba formata.
 
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vjesti.me