Duboka i iskrena, snolika pripovest Ivane Dimić nazvana „Arzamas“ (Laguna, 2016) sasvim je nesvakidašnja pojava u našoj književnosti. Istovremeno duhovita i potresna, ova knjiga satkana od neobičnog spoja proze i drame, predstavlja intimnu ispovest na jednu od večitih tema odnosa deteta i roditelja. „Arzamas“ je nastajao tokom sedam godina i temelji se na autorkinom ličnom iskustvu, slikajući odnos između ćerke i majke u njihovim, usled majčine bolesti, zamenjenim ulogama.
Ivana Dimić, dramaturškinja i spisateljica, pre „Arzamasa“ objavila je knjige priča: „Crna zelen“ (1995), „Mahorka, mastilo i muž“ (1998), „Uzimanje vremena“ (2001), „Ima li koga?“ (2006) i „Popis imovine“ (2009). Autorka je drama: „Pred ogledalom“, „Pepeljuga“, „Beli ugao“, „Golje“, „Zmajovini pangalozi“, kao i brojnih dramatizacija i prevoda sa engleskog i francuskog. Obavljala je funkcije pomoćnika ministra za kulturu, direktora drame Narodnog pozorišta i direktora Ateljea 212.
Na početku vaše nove knjige stoji citat Viktora Šklovskog, i u njemu deo koji kaže: „sreća i smrt – eto to je 'arzamaski užas'“. Knjigu ste i nazvali „Arzamas“?
- Upravo zato što je tema knjige smrt koja nadolazi i ljubav koja mora da je savlada i pobedi i donese sreću onom koji ostaje u životu. Majka umire, dete ostaje. Kad pisac stvara na osnovu najličnijeg osećanja, književno transponovanje je skoro prozirno. Književna obrada, tako očigledno dramatične teme, je u sažimanju, u gustini rečenice, u nagomilavanju literarne podrške i podrške opisa banalnog življenja. Viktor Šklovski je u svojoj knjizi „Energija zablude“ o Tolstojevom stvaralaštvu prikazao slikovito piščev odnos prema smrti. Zato sam izabrala taj naslov, jer je to tema moje knjige. Osim toga ime tog grada u Rusiji – Arzamas zvuči preteće i začudno, kakva smrt jeste kada nam se približi u stvarnosti. Osim toga, , moj prijatelj, prevodilac sa ruskog, rekao mi je, pošto je knjiga izašla iz štampe, podatak iz stvarnosti koji me je porazio: Arzamas je za vreme Staljina bio pretvoren u zatvoreni grad samo za naučnike koji su pravili atomsku bombu.
Upravo ti motivi sreće i smrti, odnosno ljubavi i smrti koje postavljate kao svojevrsne antipode, prepliću se čitavim tokom knjige. Verujete da su oni i u životu neodvojivi?
- Verujem da je to bazična tema za svakog pisca. Ako se zadubite u bilo koje delo iz istorije književnosti videćete da obrađuje upravo ljubav i smrt, svejedno šta je nominalno tema dela. A u životu se svaki čovek sreće i sa ljubavlju i sa smrću i to su svakako najsnažnija ljudska iskustva. Nema čoveka koji je ravnodušan prema smrti nekog svog bližnjeg ili prema iskustvu ljubavi, ukoliko se ne bavimo psihopatskim profilom ličnosti, što je već predmet interesovanja medicine. Kada se takav lik javi u literaturi (na primer Stavrogin u „Zlim dusima“ Dostojevskog) onda je to potreba pisca da pitanja Erosa i Tanatosa dovede do krajnjih granica, ali opet da bi dublje rasvetlio ta pitanja, a ne medicinski fenomen psihopatske ličnosti.
„Arzamas“ je vrlo lična knjiga, međutim, sve o čemu govori je univerzalno, ljudsko?
Nadam se da je tako. Mislim da je zadatak pisca da prevaziđe svoje lično iskustvo i da ga transponuje u nešto univerzalno, drugačija literatura neće nikog zanimati, neće ni biti literatura, nego šund. A svako piše o nečemu što ga se lično tiče. Način na koji obrađuje svoje iskustvo je književni stil, karakterističan za svakog pisca ponaosob.
„Arzamas“ je veoma neobično komponovan; ispleten je od naizmeničnih kratkih proznih priča i dramskih dijaloga. Je li ovako neobičnu formu uslovila sama tema ili je ona proistekla iz nečeg drugog?
- Za izbor te specifične forme postoji nekoliko separatnih razloga. Jedan je činjenica da sam potrošila na pisanje ove knjige punih sedam godina. Drugi je što sam pisala drame i kratke priče. Treći je što sam htela da sačinim znak krsta pomoću forme, da bih izrazila tu razapetost junakinje između ljubavi i smrti. Onda mi je dramska forma poslužila za izražavanje banalne svakodnevice u horizontali, a prozna forma za izražavanje duhovne obrade u vertikali. Naizmeničnost te vertikale i horizontale je krstolika, bar sam tako pokušala da iskonstruišem kad je ceo rukopis bio na gomili. Takođe sam imala i neke lične psihološke motive da sačinim takvu formu, koje neću navoditi.
Iako se u proznim delovima knjige pominju različiti likovi poput Hajdegera, Humbolta, Goje, Vitgenštajna, Čehova, čini se da je uloga Emili Dikinson drugačija i veća od ostalih. Zbog čega vam je bila tako značajna za knjigu?
- Pre svega, htela bih da kažem da je za mene literatura jednako značajna stvarnost u kojoj živim, kao i sam konkretni život. Tako se u svim svojim knjigama podjednako referišem na događaje iz stvarnosti i događaje iz literature. Već sam pisala nekoliko priča o Emili Dikinson u prethodnoj knjizi („Popis imovine“), ali sam je sad upotrebila kao lik za drugi deo romana. Drugi deo je vremenski neuporedivo kraći od prvog koji prati događaje tokom osam godina. Drugi deo je poslednjih nekoliko meseci pred samu smrt junakinjine majke.U tom delu su prozni delovi morali da pretrpe izmenu u odnosu na prvi deo. U prvom delu, prozni pasaži su refleksije ćerke kontra dijaloških delova života majke i ćerke. U drugom delu majka rapidno tone u smrt. Blizina smrti ćerku paralizuje u ličnim promišljanjima i ta junakinja, pošto je po zanimanju pisac, brani se pisanjem o ljubavi pesnikinje. Tako sam pokušala da dublje prodrem u srž problema smrti, sprovodeći nešto slično postupku ogledala, koji nam je svima poznat sa Van Dajkove slike „Bračni par Arnolfinijevih“(u kojoj bračni par dočekuje goste, a u pozadini se nalazi ogledalo koje reflektuje isti taj par koji dočekuje goste, a u pozadini...).
Obavljali ste neko vreme različite funkcije: bili ste pomoćnica ministra za kulturu, a nakon toga i direktorka drame Narodnog pozorišta i direktorka Ateljea 212. Možete li izdvojiti nešto kao zajednički utisak kada su upitanju ova tri iskustva? Da li biste danas ponovo prihvatili sličnu funkciju?
- Zajedničko je to da su to veoma naporni i odgovorni poslovi. Ali na funkciji imate veliku platu, a meni su trebale pare za lekove. Sad sam u penziji i ništa mi ne treba, posebno ne funkcije.
Kako ocenjujete rad beogradskih, ali i drugih pozorišta u Srbiji danas? A kako rad drugih institucija kulture?
- Pozorišta su u vrlo teškom finansijskom položaju i situacija je sve gora. Kao i u drugim institucijama kulture. Mislim da je tragično za identitet jednog naroda da mu je kultura tako marginalizovana, ali kad je zemlja u ekonomskoj bedi, ne može se očekivati da kultura cveta.
Shvataju li građani kulturu u Srbiji ozbiljno? A političari?
- Naravno da shvataju, ali šta im to vredi. Kultura je negovanje vrednosti. A kako ćete da negujete vrednosti, kad se borite za golu egzistenciju? U ekonomskoj bedi se podilazi najnižim porivima kod ljudi. Zato, umesto kulture imamo zabavu i vrednosti okrenute naglavačke.Što se političara tiče, oni se bave politikom, a ja se u to ne razumem. Ali, nije samo u našoj zemlji situacija zabrinjavajuća, mnoge kulture rapidno propadaju. Što ne razore ratovi, dokrajče prirodne katastrofe. Istorija pokazuje da neki narodi nisu uspeli ni da opstanu, ma kako značajne kulture da su stajale iza njihovog identiteta. Mi jedino možemo da se trudimo da svoju kulturu nekako očuvamo i spasemo. Svako ponaosob, svakog dana.
Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula