Intervju: Ivan Ivanji – Tito je bio veliki šarmer uvek okružen lepim ženama

Život pisca i prevodioca Ivana Ivanjija nalikuje na najuzbudljiviji film. Rođen je 24.1.1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac. Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine. Preko 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Kao književnik objavio je više značajnih dela poput: „Čoveka nisu ubili“, „Dioklecijan“, „Konstantin“, „Na kraju ostaje reč“, „Preskakanje senke“, „Barbarosin Jevrejin u Srbiji“, „Guvernanta“ i „Balerina i rat“, kao i zbirke pripovedaka „Druga strana večnosti“ i „Poruka u boci“. Nedavno mu je u izdanju Lagune izašlo obnovljeno izdanje romana o rimskom imperatoru Julijanu. O svom bogatom životu i radu u intervjuu za Aferu govori knjižvnik i prevodilac Ivan Ivanji.


 
Vaš roman o Julijanu doživeo je reizdanje posle skoro pola veka. Otkud to interesovanje baš za ovog rimskog vladara?
 
– U proteklih nekoliko meseci pojavilo se reizdanje celokupne moje trilogije o rimskim vladarima, Konstantinu, Dioklecijanu i Julijanu. Što se Julijana tiče, on je zaista bio veoma zanimljiva ličnost. Za razliku od Dioklecijana i Konstantina Julijan nije bio vojnik, odnosno nije imao vojničko obrazovanje. Planirano je da bude hrišćanski sveštenik, a umesto toga je igrom sudbine Flavije Klaudije Julijan postao imperator. Nije to želeo, bukvalno ga je masa vojnika izvikala za cara. Bio je tokom života prozvan Julijan Filozof, da bi kasnije ostao upamćen kao Julijan Otpadnik, otpadnik od hrišćanske vere. Bio je i talentovan književnik i ko zna kako bi se sve i u tom pravcu razvijao da nije relativno mlad poginuo u bici sa Persijancima. Julijanov naslednik postao je Jovijan, jedini rimski car rođen u Singidunumu, to jest današnjem Beogradu.
 
Zašto je Julijan prozvan otpadnikom, zašto mu je smetalo hrišćanstvo?
 
– Julijan je verovao u mnogoboštvo, nije verovao u Hrista kao bogočoveka. Prozvan je otpadnikom (apostatom) jer je otvoreno bio protiv vere koju je Konstantin proglasio zvaničnom. Julijan je otvoreno govorio ono što se mnogima u njegovo vreme nije dopadalo, a tada nije bilo popularno biti protiv hrišćanstva. Kada je stradao od persijskog koplja njegovi protivnici su odmah skovali legendu da je to koplje hitnuo lično Isus sa nebesa.
 
Prošlo je pola veka od prvih izdanja vaših romana o rimskim imperatorima. Kako nove generacije čitalaca reaguju na ovakve knjige?
 
– To je tematika koja je uvek aktuelna i zanimljiva i vidim da su sva tri reizdanja dosta dobro čitana i prodavana. Dešavalo mi se da mi na ulici prilaze ljudi i pohvalno se izražavaju o romanima ili zatraže da im potpišem knjigu. Raduje me to naravno…
 
Na neki način vi ste i svedok 20. veka. Kako biste ocenili taj vek za nama?
 
– Mišljenja sam da 20. vek nije bio ni bolji ni gori od prethodnih, iako su u tom veku bila dva užasna i krvava svetska rata i brojni manji ratni sukobi širom planete. Mnogi od nas su živeli u dobrom delu 20. veka i sad žive u ovom 21. veku koji neće biti ništa bolji, možda bude čak i gori.
 
Zašto to mislite?
 
– Pripišite to pesimizmu jednog starca, ali zaista ne vidim da će ovaj vek biti miran. Plaše me novi ratovi, vidite i sami šta se događa u regionu i celom svetu. Zbog sebe se ne brinem, ja sam svoje proživeo, ali sam izuzetno zabrinut zbog svojih unuka, u kakvom će oni svetu živeti…Zaista čovečanstvo ništa nije naučilo iz svoje prošlosti, a možda je poriv za ratom ipak jači od želje za slobodom. Deluje apsurdno, ali realnost nas tome uči…
 
U svojevrsnom autobografskom delu „Moj lepi život u paklu“ opisujete vreme koje ste proveli u logorima Aušvic i Buhenvald. Koliko je za vas bilo teško vratiti se u to tragično vreme?
 
– Tim romanom sam želeo da ostavim dokument o danima provedenim u logorima. Ne znam koliko mi je to bilo teško, nisam razmišljao na taj način. O logoru sam pisao sa ironijom ali i sa osmehom na licu, ma koliko to teško bilo, ali jednostavno nisam mogao niti umeo drugačije. Imam običaj da kažem da me je tada u logoru smrt privremeno zaboravila i hvala joj na tome.
 
Bili ste dugogodišnji lični prevodilac Josipa Broza Tita. Kako ste vi doživeli Tita?
 
– Prvo mislim da se oko Titovog lika i života pravi nepotrebna misterija i fama već duže vreme. Tito je bio simpatičan, duhovit i brz na jeziku. To je ono kako ga ja pamtim. Izvrsno je govorio nemački pa mu ja često kao prevodilac nisam ni bio potreban. Primera radi, sa Vilijem Brantom je razgovarao u četiri oka i tad ga je pitao zbog čega je podneo ostavku. Ruski je takođe govorio perfektno.

Šta mislite o Jovanki, kako ste nju doživeli?
 
– Jovanka je sa mnom uvek bila ljubazna, ali je mnogi iz Titovog okruženja nisu voleli, a i ona je znala da prema njima bude vrlo nezgodna. Jovanka je želela da ima uticaj na Tita i da vodi državu, a to joj, naravno, nije bilo dozvoljeno.
 
Da li je bila možda ljubomorna na Tita zbog njegovih brojnih ljubavnih avantura?
 
– Tito je voleo lepe žene i to je opšte poznato, voleo je to do kraja svog života. Pa i ja u svojoj 89 godini volim da vidim lepu ženu, to je sve ljudski. Pričalo se za Tita svašta, maltene da nije bilo žene koju nije zaveo. Dugo se pričalo o njegovoj navodnoj romansi sa operskom pevačicom Gertrudom Munitić, ali koliko ja znam između njih ničega nije bilo. I da je bila ljubomorna, Jovanka ipak zbog toga nije smela niti mogla da meša državne poslove i interese.
 
Da li je Tito bio ljubitelj književnosti?
 
– Voleo je da čita, a znam recimo pouzdano da je pročitao prvo izdanje mog „Dioklecijana“. Tada me je pitao: „Je li, boga ti Ivanji, kako su ti carevi u starom Rimu vladali kad nisu imali radio i televiziju?“ Šta da vam kažem, stari je zaista bio duhovit.
 
Trudim se da ne dosadim unucima
 
Kako danas provodite vreme, šta vas ispunjava?

– Kao i svi ljudi mojih godina, odmaram, šetam, čitam, a eto pišem i dalje. Najviše volim kada sam sa svojim unučićima, ali trudim se da im ne dosadim.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera