„Spas“, nova knjiga Isidore Bjelice je brutalno iskren zapis njenih osećanja i misli od onog trenutka kada je saznala da boluje od neizlečive bolesti. To je i literarni hologram njene duše i lutanja tela sa najtežom dijagnozom koje potraga za spasom vodi preko Pariza, Floride, Indije, Šri Lanke do čudesnog ostrva Egina, doma Svetog Nektarija, pravoslavnog sveca, iscelitelja neizlečivih bolesti. Prvi deo knjige čine zapisi o bolesti sa iskrenošću koja ostavlja bez daha. U drugom delu knjige nalaze se saveti o ishrani i alternativnim metodama lečenja do kojih je Isidora Bjelica došla tragajući za lekom – lekom koji nije namenjen samo bolesnima već i onima koji ne žele da se razbole.
Knjiga „Spas“ (izdavač Laguna), za manje od mesec dana štampana je u tri izdanja i već je u vrhu bestseler lista.
Isidora Bjelica je rođena u Sarajevu 1967, gde je završila gimnaziju, da bi posle afere naci-žur postala najmlađi jugoslovenski disident. Posle toga prešla je da živi u Beograd gde završava FDU (dramaturgija) na kome jedno vreme radi kao asistent. Autor je 33 knjige od kojih su većina bestseleri.
Za knjigu ’Spas’ kažete da je vaša najličnija knjiga. Zbog čega? Šta je bio okidač za pisanje?
Pa, knjigu sam bukvalno počela da pišem kao oproštaj sa čitaocima kada sam saznala da bolujem od raka jajnika u kasnoj trećoj fazi... A onda se polako oproštaj pretvarao u potragu za spasom i sam spas...
U ovoj knjizi ste mnoge intimne tajne podelili sa čitaocima. Koliko je teško, ili lako, otvoriti se?
Kada ste između života i smrti, morate biti iskreni bez ikakve zadrške. Kao što znate, ja sam uvek verovala u iskrenost kao u vrhunsko načelo... Da sam, bilo kako, cenzurisala tajne i izlive iskrenosti, knjiga ne bi imala tu jačinu i ne bi mogla da pomogne drugima koji prolaze slične krize i izazove.
Kažete da je telesni spas nevažan bez duhovnog, i taj ko ne razume tek je na pola puta. A kako doći do te spoznaje?
Svi mi se uljuljkujemo da imamo vremena na ovom svetu. Što se pre suočimo da je sve neizvesno, pa i to koliko nam je vremena ostalo, postaćemo bolji i shvatićemo da fizički opstanak bez duhovnog detoksa znači samo odlaganje neminovnog, a ne trajno rešenje...
Primetili ste da neki u bolesti postaju bolji a neki gori... Basara je o bolesti govorio kao o vrsti korektiva. Da li i vi, bar delimično, delite takvo mišljenje?
Jedan moj prijatelj bioenergetičar kaže nije svako srećan da se teško razboli... Izgleda apsurdno, ali je jako istinito... Kad čovek sam ne radi na talentima koji su mu dati, bolest dolazi kao iskušenje i moguća blagodat i za bolesnika i okolinu... To je instant spoznaja Boga, sveta oko nas i istinskih prioriteta.
U knjizi iznosite da je venčanje trojično sa Bogom i ukoliko iz braka izostavimo Boga, ostajemo slabi, jadni, bedni, bez snage. O ovome malo ko razmišlja. Zašto? Kako ste vi došli do ovakvog odnosa prema Svevišnjem? Ili, kako je teklo vaše ohristovljenje (obogovljenje) sebe kao individue i sebe kao supružnice?
Da, mnogi ljudi se bez razloga rastaju i razvode jer nisu u stanju sami da održe svoju ljubav... Mi, žene, naročito volimo da deifikujemo naše partnere, a posle smo razočarane kad otkrijemo da nisu bogovi i onda ne znamo da im oprostimo... Suština svih ljubavnih problema jeste u tome što ne znamo da volimo bezuslovno i da opraštamo... Tek uključujući Boga u naše muško-ženske odnose dobija se ljubav koja sve prašta i koja ne uslovljava. Sigurna sam da će se posle ove knjige ljudi teže odricati ljubavi...
Kažete da današnja medicina nudi veoma malo. S tim stavom lako se je složiti jer nam ona katkad nudi čak i previše pogrešnog. Kakvu ulogu dajete alternativnom lečenju, pogotovo onom kojem ste se vi podvrgavali u Americi i Indiji?
Pa da, eto, kancer je bolest na koju medicina nema konačan odgovor... Hirurgija je uspešna ali sve ostalo nudi prilično lošu statistiku i teške metode. Ja sam u knjigu stavila sve ono što postoji kao alternativni metod lečenja ali to su stvari koje čovek može da u svoj život unese preventivno da ne bi oboleo... Suština alternativnih lečenja jeste u ekstremnoj alkalizaciji organizma i podizanju imuniteta tako da sam organizam pronalazi rešenja odbrane.
Pominjete Suzan Zontag i njenu priču o vraču afričkog plemena koji uperi pileću kost u nekog i kaže umrećeš za tri meseca i taj zaista umre. Kojom silom to čine ti ljudi? Imaju li reči nekih ljudi zaista takvu silu da mogu ubiti ili izlečiti čoveka? Verujete li u mogućnost lečenja mislima što zastupaju neki ruski iscelitelji, ali i ne samo ruski?
Pa naravno i mislima i molitvom... Mi potcenjujemo značaj nevidljivog... Psiha je čudo, ona može da vas spase i ukopa... Jako je teško posle tih savremenih dijagnostičkih presuda sabrati se i reći: ja ovo mogu da pobedim iako me statistika osudila na smrt. Tu pomoć duhovnika može mnogo da znači... Čuda isceljenja se dešavaju svaki dan, na Egini u manastiru Sv. Nektarija je stotine kandila onih koji su se izlečili a bili su otpisani. S druge strane, loše misli mogu biti i početak naše bolesti. Skoro svaki bolesnik od najtežih bolesti je preživeo neku vrstu emotivne povrede zbog koje više nije želeo da živi... Lečenje podrazumeva i to, duševno isceljenje.
Obično se kaže da ljudi nikad više ne razmišljaju o Bogu koliko to čine na prvoj borbenoj liniji u ratu i u bolnici neposredno pred operativnim zahvatom. Koje ste svoje stavove vi promenili u toku bolesti?
Ja sam još od ranih dvadestih bila jako religiozna, meni je život bez Boga bio samo tužna dolina suza, međutim poslednje 4 godine prosto sam sama zanemarila i svetotajinski deo i liturgije, i u tom smislu bolest je za mene pre svega značila povratak postu i pričešću, pokajanju, smirenju... Mi mislimo: dobri smo ljudi, što će nam euharistija. Međutim kada ne učestvujete u svetoj tajni pričešća, vi praktično izlazite iz Božje blagodati i onda svašta može da se desi. Neki ljudi ne odlaze na liturgiju jer ih nervira neki raskalašan sveštenik ili grub, a to je glupo jer tako ukidate sebi Svete tajne bez kojih nema spasa. Neki dobri ljudi ni ne znaju da kod nas postoji ispoved i pričest. Bez saglasja sa Bogom čovek je samo povampirena trunčica taštine.
Kakva su vaša iskustva sa grčkog ostrva Egine gde je manastir svetog Nektarija Eginskog?
Za mene je to najvažnije putovanje u mom životu. Ja sam tamo pronašla smirenje i sreću... Manastir na Eginu je kao Ostrog u Crnoj Gori, mesto čudesnih isceljenja i najveće blagodati Božje. Sanjam da se vratim na Eginu i tom manastiru doniram ikonu Svetog Nektarija.
Ove godine se slavi dva veka od rođenja Njegoša. Pesniku su posvećeni mnogi okrugli stolovi, razgovori... Vi ste pre desetak godina napisali veoma zanimljivu knjigu posvećenu Njegošu ’Tajni život P.P.Njegoša ili Vladika i džentlmen’ koja je ujedno i brevijar tekstova raznih autora o Njegošu i vaša zapažanja o njemu. Zanimljivo bi bilo da nam kažete zašto je Njegoš izvor nepoznanica i kontroverzi i koliko je on bio upućen u ezoterijska učenja?
Da. Ta knjiga je meni veoma draga jer praktično se na jedan istoriografski temeljan način bavi svim nepoznanicama i kontroverzama oko najumnije evropske glave. Njegoš će tek biti analiziran i sagledavan. Ja bih volela jednog dana po toj knjizi da napravim dokumentarno-igrani serijal koji bi klincima približio najvećeg filozofa i pesnika današnjice.
Njegoš je bio interesantan tajnim službama toga doba. Iz kog razloga?
Uticajan, sa neverovatnim kontaktima, a opet sa tim opasnim umom koji sve prekoračuje i nadilazi. Spoj kraljevske krvi i najjačeg intelekta je uvek zanimljiv tajnim službama.
Po čemu je Njegoš naš savremenik?
Njegoš je vanvremenski i njegova opažanja su primenljiva i na današnje muke i dileme. On je razrešio samu srž ovog napaćenog sveta i u tom smislu je i naš savremenik, njegovo sagledavanje Boga, smisla, patnje, hrabrosti, nikada niko na ovim prostorima nije ni približno dosegao... Njegoš je luča genijalnosti, Božja epifanija čije nas reči i dan danas spasavaju i čuvaju u zagrljaju smisla i lepote.
U knjizi ’Spas’ pominjete prababu Dadu i leta koje ste provodili u bilzini Danilovgrada? Koliko vas te uspomene iz detinjstva danas vežu za Crnu Goru?
Jako mnogo. Crna Gora je moja očevina, dedovina i moja jedina metafizička i ontološka ljubav. Tu su svi moji preci i tu su sve moje emocije. Po obe linije, i majčinoj i očevoj, potičem iz Crne Gore tako da je moj deda naročito radio na tome da zavolim njen svaki kamen, boju, miris. Obišla sam ceo svet tri puta, ali Crna Gora je najlepša zemlja na svetu. Te emocije su jače od mene, one se tiču moje instiktivne reakcije da sam deo najlepšeg komada zemlje i mora na svetu i naroda koji ima najplemenitiju dušu i čvrstu moralnu strukturu...
Napisali ste i knjigu o kćerima kralja Nikole ’Princeze di Montenegro’. Zašto su vam ćerke kralja Nikole bile fascinantne?
Ćerke kralja Nikole su za mene najfascinantnije žene na svetu, one su spoj intelektualne veličine, moralnog integriteta i ogromne slobode. One su sasvim sigurno diktirale i odredile sudbinu Evrope. Fascinirana sam njima i kao žena i kao intelektualka. Kada sam bila na prijemu povodom Stauntonove nagrade koju je moj otac primao u Londonu srela sam se sa Ledi Di i ona me pitala da li mogu da joj preporučim neku knjigu o Petrovićkama jer je čula da je moj otac iz Crne Gore. Bilo me sramota da nisam imala šta da joj preporučim i odlučila sam da sledećih par godina posvetim Milici, Anastasiji, Jeleni... Tako je i bilo, godinama smo suprug i ja kopali po ruskim i italijanskim arhivima. Ta knjiga je prevedena i na ruski i tamo je doživela veliki uspeh.
Planirate li još neku knjigu vezanu za podneblje i ljude Crne Gore?
Volela bih da se u budućnosti u svakom smislu posvetim Crnoj Gori i da moj uticaj upotrebim da što više ljudi upoznam sa ovom prelepom zemljom i njenom istorijom. U tom smislu imam ideju za još nekoliko projekata koje se tiču crnogorske istorije. Kažu da čovek shvati gde pripada i po tome gde želi da mu je večna kuća. Moja duboka, ontološka vezanost za zemlju svih mojih predaka je sasvim sigurno veliki kreativni pokretač. Čim sam stala na noge posle operacije otišla sam u Crnu Goru na sunce i vazduh koji leče. I moja deca tako osećaju, radujem se što Vila i Lav imaju taj isti osećaj ljubavi prema Crnoj Gori i oni svoja leta provode tu.
Iz Sarajeva se vaša porodica odselila zbog naci-žura. Kako danas posle više od dve i po decenije gledate na taj događaj?
Iskreno, kad se to događalo bila sam zapanjena zašto Bog dopušta da tako stradam a da nisam ništa kriva. Međutim, kada je počeo nesretni rat u Sarajevu tri granate sa Trebevića su direktno udarile u naš stan, znači da nije bilo tog progona, bili bismo mrtvi. Čovek zaista mora sa blagodaću da trpi sve nevolje jer se nikad ne zna za koje je to dobro. Nikada posle se nisam vratila u Sarajevo posle te '87. Bilo mi je jako teško. Politički progoni su, Bogu hvala, stvar prošlosti, ja sam bila samo jedna klinka koja se zanosila građanskim slobodama, pravi obaveštajni razlozi zašto je taj ceo slučaj iskonstruisan tek će jednog dana biti otkriveni. Ipak, jako je teško kad sa 18 godina doživiš da ti najbliži prijatelji rade o glavi i rade za tajnu policiju. Kada je objavljena knjiga ’Čuvari Jugoslavije’ gde su i saradnici Udbe moji vršnjaci koji su mi podmetnuli slučaj, ja sam bila frapirana. Tu, u tom užasnom linču i razočaranju koje sam tad i doživela jeste početak propadanja mog zdravlja.
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: Vijesti