Intervju Horhe Molista, autora romana Prsten

Roman "Prsten - zaveštanje poslednjeg templara" španskog pisca Horhea Molista je izuzetno zanimljiva povest o istoriji templara, ukrštena sa savremenim dešavanjima. Kristina, njujorški advokat, junakinja ovog romana, za svoj dvadeset sedmi rođendan na poklon dobija dva prstena: verenički i drugi tajanstveni, starinski od nepoznatog pošiljaoca. Ona prihvata oba, ne znajući da su nespojivi. Prsten s crvenim rubinom vodi je u pustolovinu koja će je naučiti životu, ljubavi i smrti, dati joj nezaboravnu lekciju koja će joj zauvek izmeniti sudbinu i pogled na svet.

Molistov roman "Prsten" (izdanje "Lagune", prevod Aleksandre Mačkić), po zapletu, preokretima i humoru mnogi porede sa delima Den Brauna.
Horhe Molist (Barselona, 1951) iako po obrazovanju inženjer, strastveni je istoričar. Njegov prvi roman "Zidine Jerihona" bavi se epopejom katara, a sledeći, "Znamenje" za osnov ima junaštvo španskih misionara u Severnoj Americi. Molist živi u Madridu, gde radi kao inženjer.
O tome kako su ga privukli vitezovi templara, i kako je nastao roman "Prsten" koji je do sada već preveden na 25 jezika, Horhe Molist za "Vijesti" komentariše:

- Ne razlikujem se puno od mojih čitalaca, pa su i mene privukli templari zbog legende. Ali, kada sam ih pomno proučio otkrio sam puno preterivanja, laži i čiste spekulacije, bez realne osnove oni su uzeti kao dokazane činjenice. Istinska priča o templarima je dovoljno fascinantna, te nije bilo potrebe za izmišljanjem. Istorijski deo mog romana je onakav kakav se u zbilji i dogodio. Najveći izazov pri pisanju "Prstena" je bilo postizanje izmešanog zapleta, onog koji se desio u sadašnjosti, sa onim u prošlosti, a da se održi pažnja i interes čitaoca.
Karakteri, takođe iziskuju veliku kreativnost, pogotovu što je roman pisan u prvom licu. A glavna junakinja koja govori događaje je mlada žena, a ja nisam ništa od toga, niti mlad, niti žena. Ali, rezultat je bio veoma, veoma ubedljiv. Naravno, imao sam prijateljice koje su mi pomogle.

Zašto je istorija templara i dalje obavijena velom tajni?
- Ja verujem da su legende i tajnost, sagrađene oko templara rasle sa spekulacijama njihovih obožavalaca. Volim da poredim templare sa Merilin Monro, Džejmsom Dinom i Titanikom. Svi su oni nestali odjednom, na tragičan način, baš onda kada su bili u vrhu svoje lepote, moći i slave; i svi su oni sada legende. Neke stvari su se desile sa templarima, oni su bili veoma moćni, imućni, očarali su ljude u trenu, preko noći, što bi se reklo, barem u Francuskoj, gde ih je nepošteno zarobio i mučio kralj lažov i izdajica.

Opisali ste mnoge aspekte života templara. Ali, često se postavlja pitanje ko su zapravo bili templari? Kakva je bila njihova vera?
- Templari su bili katolički sveštenici, koji su pored normalnih crkvenih vrlina, neporočnosti, siromaštva i poslušnosti, imali velike zadatke: da se oružjem bore protiv nevernika, kako bi Svetu zemlju držali bezbednu za katoličke hodočasnike.
Njihova vera je bila strogo katolička, ali ima dosta spekulacija o odstupanjima u njihovoj doktrini. Tačno je da su tokom dugog boravka dospeli u kontakt sa muslimanima i sa drugim religijama u Svetoj zemlji, pa se činilo da postaju tolerantniji od katoličkih bigota koji bi putovali u Svetu zemlju samo da ubijaju nevernike, i često su imali običaj da uspostave miran dijalog sa članovima drugih religija kako bi obezbedili pristup hodočasnicima. Ali, to ne znači da su oni imali odstupanja od istinske religije, naprotiv, da su sledili pravu religiju bili bi nasilni fundamentalisti. Oni su bili mudri. Oni su znali koliko su bili jaki njihovi oponenti i znali su da je dobar dogovor bolji od dobrog rata. Kada je francuski kralj na prepad ukrao njihovo blago, oni su bili okrivljeni za sve vrste religioznih i seksualnih devijacija, ali ja smatram da je to bila laž, a u prilog tome govori činjenica da su na kraju različitih procesa, mnogo godina pošto su već bili ugašeni, templari proglašeni nevinim.

Šta nam možete reći o ezoterijskom sloju Vašeg romana?
- On se temelji na verovanjima koja su o prstenju imali katolici tokom srednjeg veka, o alhemičarskoj moći kamenja, uglavnom rubina i vrsti vidovitosti, nazvanoj "psihometrija", što je bilo i dokumentovano u različitim kulturama. Ta psihometrijska vidovitost je ono što dozvoljava osobi sa takvim moćima da oseti prošle doživljaje ljudi sa kojima je u kontaktu uz pomoć datog predmeta. U mom romanu taj predmet je prsten. Ja sam objavio i nekoliko tekstova u španskim istorijskim magazinima o tim dokumentovanim "ezoterijskim činjenicama" i taj tekst možete pronaći na mom veb sajtu. Na španskom je jeziku, ali uskoro će biti i preveden na engleski.

Kristinin rubinski prsten u Vašem romanu zaista djeluje prelijepo i impozantno. Da li Vas je neki stvarni komad nakita inspirisao za priču o premošćavanju vremena?
- Da, jeste. Na početku romana možete pročitati kako je francuski kralj Filip IV, izvršitelj kazne nad templarima, optužio papu Bonifacija VIII da ima rubinski prsten u kome je zatočen demon. To je istorijska činjenica i nije samo on jedini optuživao tog papu. Kardinal Pjetro Kolina, je tvrdio kako je čuo da je papa razgovarao sa demonom njegovog prstena. On je mogao ponekad da uzme glas deteta, odraslog ili starog čoveka. Prsten je u mom romanu vremenska mašina uz pomoć koje se istorijske ličnosti povezuju sa sadašnjim. Postoji puno literature o predmetima i objektima sa sposobnošću da zadrže osećaje i slike prošlosti, a ljudi sa posebnim darom vidovitosti mogu to i iskusiti.

Ovaj roman obrađuje deo istorije templara. Da li Vi imate sopstveni stav o templarskom blagu, da li je ono otkriveno ili ne?
- Sudbina templara je bila različita u zavisnosti od zemlje gde su se nalazili. U Francuskoj, njih su iznenadili i kralj ih je izdao, u isti dan i u određeni sat svi templari u celoj zemlji su napadnuti. Nije bilo vremena za bekstvo. Na drugim mestima, kao što je Portugal, kralj je stao u njihovu zaštitu, oni su samo promenili svoje ime i nastavili su da održavaju svoje posede. U Kastilji, koja je danas deo Španije, oni su predati kralju bez ikakvih borbi. Oni su mogli nešto i da sakriju. Ali definitivno u delu Španije, koja je tada bila posebno kraljevstvo, gde se i dešava radnja mog romana (Katalonija - Aragon) oni su znali da se nešto zbiva i bili su spremni na to. Pa, da su imali vremena da pripreme dvorce za otpor tokom godinu dana opsade kralja, pa zar nisu mogli za to vreme da sakriju svoja blaga da su znali da ga kralj traži? Naravno da jesu. A, postoje i dokumenti koji pokazuju razočarenje kralja Džejmsa II, kada je opkolio templarski dvorac on skoro ništa vredno nje u njemu pronašao. Nije mi poznato da li je bilo kakvo blago templara otkriveno, ali veoma je moguće. Ja bih se naježio kada bih posedovao tu mapu.

Može li se reći da je "Prsten" roman i o katoličkoj crkvi?
- Ne, to nije roman o katoličkoj crkvi. To je knjiga o ljudima, a desilo se da su neki od njih katolički sveštenici ili monasi, ali oni su u ulozi sebe samih. To je i knjiga o nekim ljudima koji su koristili templarske legende kako bi izgradili moderne sekte, koje imaju vrlo malo istog sa katoličkom crkvom. Čak šta više, katolička crkva ih uopšte ne podnosi.

Da li roman "Prsten" ruši stereotipe o mračnom srednjem veku?
- Nije ceo srednji vek bio mračan. I oni su uživali u sunčanim danima, kao što to i mi činimo, u datim periodima imali su kulturnu renesansu pre renesanse, na primer u doba trubadura i velikih dama učtive ljubavi. Moj roman "Skrivena kraljica", govori o tome.

Kako objašnjavate veliku popularnost istorijskih trilera danas?
- Mislim da su ljudima u vreme promena potrebna uputstva i prirodan put ka iznalaženju vodiča; tako je bilo puno puta u našoj prošlosti ili u istoriji čovečanstva. Mi ostavljamo za sobom doba promena i nesigurni smo, naročito u zapadnom svetu, gde mnogi ljudi dovode u pitanje tradicionalnu religiju. Ali duhovnost je potrebna i mnogi ljudi su sada u potrazi za srednjovjekovnom duhovnošću.

A šta se dešava uopšteno sa savremenom španskom književnošću?
- Španski roman je danas izgubio strah od reči "bestseler", što je ranije bilo poput uvrede ili rugla. Sve je više i više autora koji pišu za čitaoce, a ne za zatvoreni krug prijatelja intelektualaca koje pokušavaju da impresioniraju, kako je to uglavnom bilo u prošlosti.

Kako ste vi počeli da pišete?
- Još kao dete, voleo sam da pišem. Ali, moj život i ekonomske potrebe su me odvele drugačijim pravcima. Ali, jednog dana sam shvatio da je nešto veoma važno nedostajalo u mom životu, te sam tako napisao prvi red mog prvog romana, bio je prvi januar 1996. godine, poput nekakve novogodišnje odlučnosti i posle mnogo godina nepisanja. I zaista sam imao puno sreće.
Pre toga ste imali uspešnu karijeru u sasvim različitoj branši?
- Moja porodica nije imala nameru da se ja posvetim pisanju. Pa sam bio ubeđen kako treba da potražim neki posao sa solidnom finansijskom bazom. Završio sam studije u Španiji, postao inženjer, potom radio u nuklearnom pogonu, da bih shvatio da nisam srećan. Onda sam završio postdiplomske studije i zaposlio se u prestižnoj američkoj kompaniji, da bih posle nekoliko godina našao posao u još većoj američkoj kompaniji. I tu mi je bilo lepo, ali osećao sam da nisam u potpunosti srećan. Potom je došla 1996. godina, kada sam počeo sa pisanjem. "Prsten" je moj treći roman, postigao je ogroman uspeh u Španiji i u 25 zemalja, u kojima je potom preveden i objavljen.

Rođeni ste u Barseloni. Vaš rodni grad je zaista opisan divno u knjizi. Da li je to subjektivni osećaj grada ili stvarno viđenje?
- Mnogi smatraju da je Barselona jedan od najprivlačnijih gradova sveta. Ja sam živeo u mnogim različitim gradovima sveta, ali uvek sam osećao slatku nostalgiju za Barselonom. Nadam se da su i čitaoci osetili taj šarm Barselone, da su bili u mogućnosti da je sagledaju kroz moju imaginaciju svetla i senki, misterija njenih srednjovjekovnih građevina, eksploziju kreativnosti nekih ljudi iz XIX veka, te da uživaju u mediteranskim vibracijama, ljudima, ulicama i mestima. Ukratko, pozvao bih moje čitaoce da otkriju magični duh, skriven u tom gradu, pun svetlosti koja se proteže između zelenih planina i plavog mora.

Vujica OGNJENOVIĆ