Intervju: Dragiša Ivelja, obaveštajac, svetski putnik, avanturista i pisac – Bio sam najmlađi Titov špijun!

Dragiša Ivelja, neustrašivi operativac, izgradio je karijeru zahvaljujući spektakularnim akcijama širom Evrope. Relja (kodno ime autora) najveći deo svoje karijere proveo je u Trstu, jugoslovenskoj prestonici šopinga i centru ustaške emigraciji, radeći kao telohranitelj i desna ruka glavnog gradskog trgovca i vlasnika velike robne kuće popularne među Jugoslovenima. Relja je imao uvid u sve njegove poslove, i legalne i ilegalne, i o tome obaveštavao Službu državne bezbednosti. Uzbudljiv život špijuna, koji sa skrivenom beretom svakodnevno gleda smrti u oči, bio je prepun intriga, brzih automobila, šverca dijamanata, manekenki, najskupljeg šampanjca, borbi sa mafijaškim porodicama i ustaškom emigracijom, ali i sukoba unutar obaveštajne službe… Prvi put otvoreno i javno, ne štedeći nikoga Dragiša Ivelja govori o detaljima svog džejmsbondovskog života i događajima pre raspada Jugoslavije u autobiografskom romanu „Bio sam Titov špijun“ u izdanju Lagune a u intervjuu za Aferu iznosi interesantne detalje iz svog života. 

Kako biste u najkraćem predstavili knjigu „Bio sam Titov špijun“?
 
Knjiga je interesantnog sadržaja koji bi bar malo približio tadašnje vreme sadašnjem čitaocu. To je bilo vreme nekog boljeg života nego što je današnji, ali i vreme velikih turbulencija na svetskoj političkoj sceni kao i u Jugoslaviji i službama koje su tada bile neprikosnovene, ali opet rovite.
 
Koliko je ova knjiga autobiografska a koliko fikcija i ima li fikcije uopšte u njoj?
 
Knjiga ima težinu baš zbog 80 posto autobiografskog tretiranog u samoj knjizi. Fikcija je samo u domenu fasade i nekih stilskih rešenja određenih događaja.
 
Ko je zapravo Dragiša Ivelja, kako biste sebe okarakterisali u nekoliko reči?

Dragiša Ivelja je karta iz tog vremena koja se najbolje uklapala u dobitnu kombinaciju.
 
Kako ste stupili u vezu sa službom Državne bezbednosti i zašto vas je otac još kao dečaka zakleo da u životu nikada ne radite za policiju?

Ljudi iz službe su samnom stupili u kontakt a ne ja sa njima. Moj otac je bio dobar policajac. Obučen i pripremljen za svoj posao. Voleo je svoju zemlju iznad svega.

Godine 1966. smenjuju Aleksandra Rankovića sa mesta ministra unutrašnjih poslova a sa Rankovićem smenjuju i veliki broj policajaca bez obrazloženja i prisilno ih penzionišu. Moj otac je jedan od tih prisilno penzionisanih policijskih kadrova.

Otac je imao iskustvo i znao je kakva su samoodricanja potrebna za bavljenje ovim poslom. Pored svih izuzetnih karakteristika ipak je izgubio službu. I danas se sećam njegovih reči: „Kad sve saberem savjet ti je moj nikada u policiju. Ne valja kada valjaš, ne valja kada ne valjaš“.
 
Koji je bio vaš prvi zadatak koji ste obavili za službu a imali ste tada samo 16 godina?

Prvi zadatak je odmah bio vrlo ozbiljan i zahtevan. Obzirom da sam im na oku bio dve do dve i po godine, procenili su da mogu da ga odradim i obavim. Taj zadatak bio je vezan za saradnike jedne emigrantske grupe čiji je centar bio u Hercegovini.
 
Zašto je u vašem dosijeu nakon prvog zadatka bilo istaknuto: „Ne poštuje autoritete“?

Tokom izvođenja i realizovanja nekih zadataka ja sam postupio po svome na šta je uticala situacija. Pokazalo se da sam bio u pravu, ali nije bilo po planu. Bar su mi priznali da sam dobro odradio posao, ali da sledeći moram da uradim po planu i instrukcijama šefa, tako su mi tada rekli.
 
Kako ste doživljavali Tita, šta je on za vas predstavljao?
 
Ja se nisam bavio Titom. Tito je za mene bio moć za koju sam kasnije shvatio da nije baš sve tako.
 
Koliko je naša emigracija imala uticaj na dešavanja u Titovoj Jugoslaviji i koliko se Tito plašio njihovog uticaja?

Emigracija je bila stvarna opasnost za zemlju, ali i faktor za manipulaciju. Tito je bio relativno dobro upoznat sa delovanjem emigracije ali nije imao potpunu kontrolu jer su ambasade slale potpuno različite informacije tadašnjem Sekreterijatu inostarnih poslova. Zavisilo je od toga koji je ambasador gde službovao i čiji je bio kadar.

Služba je dobro štitila Tita, ali kolo su vodili ljudi od poverenja oko njega. Postavljani su kadrovi koji su davali pogrešne informacije o emigracionim centrima, o njihovom delovanju i namerama.
 
Koliko je Nikola Kavaja predstavljao realnu opasnost po Tita?
 
Nikolu Kavaju sam upoznao jedne noći u Beogradu, u jednoj ribarskoj kući. Bili smo u društvu cele noći. Malo se pilo i veselilo a Nikola je pričao svoje dogodovštine iz Amerike i sa Kube. Pričao je o sebi kao o obeleženom atentatoru na Tita. Kolika je bio opasnost za Tita nisam spreman da procenjujem. Neko bi to mnogo bolje od mene znao i zna.
 
Da li se u vašoj knjizi pominju Arkan i još neki žestoki momci koji su imali veze sa državnom bezbednošću?

Ne, ne pominju se nikakvi žestoki momci jer nisam imao sa njima kontakta po Evropi i svetu. Ja sam uvek radio sam, ako sam radio. Arkana sam poznavao i imali smo vrlo korektan odnos bez nekih zajedničkih poslova i akcija. O Arkanu imam vrlo pozitivno mišljenje, bar iz mog iskustva.
 
Da li je služba mogla da spreči raspad Jugoslavije?

Služba ne da nije mogla da spreči raspad Jugoslavije nego su veći delovi službe Hrvatske i Slovenije, a i nekih drugih republika omogućili da se sprovede plan Zapada o razbijanju Jugoslavije.
 
Kako je izgledao vaš život u Italiji, da li su tamošnji šefovi mafije poput Marlona Branda iz filma „Kum“?

Dok gledate film „Kum“ i Marlona Branda vi ste ushićeni i sve vam se dopada. Stvarni život je nešto drugo, nije ni blizu tako. Holivudska filmska industrija je to sve našminkala, doterala i učinila prihvatljivim za Oskara. Ta industrija je čudo. Napravili su film koji je za mene jedan od najboljih filmova koje sam gledao. Uspeli su da dočaraju surovost, brutalnost, nasilje i način i shvatanje života jednog siromašnog i primitivnog dela juga Italije. Sve su to uspeli da upakuju u jedno remek-delo filmske umetnosti. Da se sve dopadne gledaocu ma koliko bilo surovo, nasilno i brutalno.

Život to priča mnogo drugačije i manje dopadljivo. Sve je drugačije kada imate ulogu u scenariju koji nije napisan unapred.
 
Možemo li očekivati od vas još neko ovako uzbudljivo i provokativno štivo u nekom narednom periodu?

Imam već dosta gotovog materijala od prošle godine. Ovog leta sam u Grčkoj na ostrvu Skiatos napisao još dve priče, dva moja sećanja. To pripremam za novu knjigu, za jesen naredne godine. Želeo bih da naglasim da mi je umnogome pomogao u formiranju knjige moj prijatelj Dejan Lučić koji je i recenzent moje knjige „Bio sam Titov špijun“. Veliki znalac i pisac nije štedeo savete i svoje iskustvo mi je nesebično prenosio.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera