Dejan Stojiljković je pisac, novinar i strip-scenarista iz Niša. Član je književne grupe „P–70 (Proza na putu)“ i „Srpskog književnog društva“.
Stojiljković je autor istorijskih romana – bestselera „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“ i „Znamenje anđela“. Sa svojim prvim romanom „Konstantinovo raskršće“ ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a osvojio je prestižne književne nagrade „Miloš Crnjanski“ i „Svetosavski pečat“. Autor je scenarija za pozorišnu predstavu „Konstantin“ koja je rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta u Nišu i Narodnog pozorišta u Beogradu, povodom obeležavanja godišnjice Milanskog edikta. Trenutno piše scenario za seriju o najpoznatijoj srpskoj dinastiji – Nemanjićima, zajedno sa kolegom Vladimirom Kecmanovićem, koju bi trebalo da režira Dragan Bjelogrlić. Za „Univerzitetski odjek“ iznosi svoje viđenje nekih aktuelnih društvenih tema i otkriva kako napreduje ovaj projekat:
„Tu smo tek na početku. Još ne znamo tačno ni na koji period u istoriji Nemanjićke loze će biti bačen akcenat. Da li na sam početak, na Nemanju i braću ili možda kasnije, na Nemanju i sinove, Svetog Savu... A kasnije su tu i Stefan Prvovenčani, Dušan Silni, Milutin... Još je rano pričati o konkretnim stvarima, ali ono što jeste sigurno je da je to veliki izazov i da će serija, ako bude snimljena, a nadam se da hoće, biti moderna, uzbudljiva, edukativna, sa jednom jasnom i pozitivnom porukom kakvu, uostalom, šalje i projekat ’Montevideo’. Vreme je da se srpska kinemotografija izvuče iz mračnih odaja devedesetih, da se pričaju neke velike priče, da glavni junaci budu neki izuzetni ljudi, a ne ratni zločinci ili narkomani.“
Koliko je pisanje scenarija o najpoznatijoj srpskoj dinastiji za vas izazov, a koliko odgovornost?
U istoj meri je i izazov i odgovornost. Treba ispričati priču o jednom epskom vremenu, o ljudima koji su stvorili sve ovo što danas imamo, a istovremeno ih učiniti bliskim čoveku koji živi danas, u 21. veku. Opet, tu je i odgovornost, uhvatiti se u koštac sa pričom o dinastiji koja je dala sve same svece, velike vojskovođe, državnike... Neće to biti laka stvar.
U svojoj knjizi „Duge noći i crne zastave“ prikazali ste život srednjevekovne Srbije pre Kosovskog boja. Da li ćete neke motive iz te knjige preneti i na ovaj scenario?
Naravno. Taj tragični rasap nastao nakon smrti Uroša jeste jedno od poslednjih poglavlja priče o Nemanjićima. Iako se radi o priči koja se dešava dva veka posle ove koju nameravamo da obradimo u seriji, mnoge stvari su iste – od običaja, istorijskih okolnosti do načina života. Život u srednjem veku bio je spor i mnogo toga se uopšte nije menjalo ne godinama, nego vekovima. A što se motiva tiče, postoje neki koji su i u književnosti i u filmu isti: ljubav, vera, nada, život, smrt...
Na koji način ćete prikazati likove slavne srpske dinastije?
Na način koji je prijemčiv današnjem gledaocu, ali sa željom da se ono što čini bit lika ne okrnji. Sviđa mi se kako je to urađeno u serijama „Rim” ili „Bordžije“, mada, morate imati u vidu da poslednju reč ima Dragan Bjelogrlić.
Tokom jednog od svojih ranijih intervjua, pomenuli ste da biste lik Svetog Save (Rastka Nemanjića) predstavili na način koji se možda i neće dopasti predstavnicima Srpske pravoslavne crkve. Da li mislite da to može dovesti do određenih reakcija u javnosti, poput onih koje je izazvalo izvođenje pozorišne predstave „Sveti Sava“ u JDP-u, 1990. ili smatrate da je to vreme iza nas?
Nisu ovo ista vremena... Taj tragični događaj u JDP-u pogubno је uticao na karijeru velikog glumca Žarka Lauševića, ali to je bio samo jedan od simptoma ludila koje je u to doba raspadanja SFRJ i u osvit krvavog građanskog rata obuzelo mnoge. Danas nema takvog naboja i zle energije, bar ne u toj količini i sa takvom rušilačkom snagom, ali smo svedoci da šovinizam i bezumlje tinjaju svuda oko nas, bilo da je reč o klincima koji ispisuju kukaste krstove po haustorima ili o nacionalno osvešćenim jurišnicima koji prave spiskove za odstrel. Ja sam prilikom rada na predstavi „Konstantin” osetio šta znači i kako izgleda ta atmosfera linča kreirana od strane medija i raznozarnih dežurnih dušebrižnika za dobrobit naroda i države. Laž, zavist i mržnja i dalje su moćna oruđa kojima se manipuliše sa ionako sluđenim narodom, tako da me ništa ne bi iznenadilo. „Konstantin“ je istovremenom proglašen za „crkvenjačku“ i antihrišćansku predstavu, tako da je sve moguće... Uostalom, „Montevideo“ su ekstremistički krugovi u Srbiji i isti takvi krugovi u Hrvatskoj proglašavali prvo za anti-srpski a onda za sprsko-nacionalistički projekat. Sasvim sam siguran da će „Nemanjići“ izazvati cunami oprečnih reakcijа u Srbiji i da će podjednako dotaći i ekstremiste i konzervativce, ali tako vam je to sa istorijskim temama.
Kako ocenjujete činjenicu da ljudi u našoj zemlji ne poznaju dovoljno dobro sopstvenu prošlost i tradiciju?
To je prosto manir koji u Srba postoji oduvek. Mi sopstvenu istoriju ne učimo iz knjiga, već iz tračeva, tabloida i svadbarskih pesama. Tako je skoro svaki Srbin ubeđen da je knez Lazar bio u stvari car, a da je Branković izdao na Kosovu. Postoje tako i periodi kada sami negiramo sopstvenu istoriju i velike ljude koji su je obeležili. Tako je Edvard Kardelj, u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu, bio veći lik od vojvode Mišića a desant na Drvar veća „pobeda” od Cera i Kolubare, a sada imamo situaciju da se negira ono što smo realno uradili u borbi protiv sila osovine u II svetskom ratu jer, zaboga, protiv Hitlera i njegovih nacista su se borili neki momci sa petokrakama... A komunizam više nije u modi. U Beogradu su promenili imena ulica data u čast sovjetskih generala i tako iz njega proterali sećanje na ljude koji su ga pre više od pola veka oslobodili. To nije način na koji jedan zreo i mudar narod promišlja o svojoj istoriji, ali šta da se radi...
Da li mislite da ste svojim pisanjem uticali na mlade u Srbiji da se u eri estradizovane kulture bar malo okrenu nekim boljim vrednostima?
Mislim da moć književnosti i knjige i čitanja uopšte nije način da se menja bilo čija svest. Jednostavno je tako. Književnost i pisci nemaju tu moć. Tu moć imaju diktatori i medijski magnati. I istorija nam je to potvrdila hiljadu puta. Milion puta više stvari je u glavama ljudi promenio jedan Bil Gejts nego jedan Dostojevski. I to je poražavajuća istina o modernom svetu u kome živimo. Postoji samo ta urbana legenda o „knjigama koje menjaju život“. Ako neko sluša Cecu i Karleušu, teško da će to prestati da radi nakon što pročita moju knjigu ili knjigu nekog mog kolege ili odgleda neki Fasbinderov ili Kusturičin film. To jeste jedan pesimistički svetonazor, ali jeste realnost u kojoj živimo. Na prave vrednosti omladinu treba da upućuju porodica, škola i država – oni to ne čine, pa kako bismo to onda mi, umetnici?
Vaša knjiga „Konstantinovo raskršćе“ objavljena je u mnogim zemljama i na više jezika. Kako ste zadovoljni reakcijom publike u drugim zemljama?
Još je rano bilo šta da se kaže. Francuski, turski i slovački prevodi tek se rade, dok kod američke publike i kritike knjiga tek treba da se „primi”. Realno, ne očekujem prve reakcije pre septembra. U Rusiji i nisam prošao toliko loše, kritika je odreagovala, publici se knjiga svidela, ali se izdavač i nije baš pokazao mnogo profesionalnim i nije skoro ništa uradio na njenoj promociji.
Zajedno sa grupom kolega i prijatelja osnovali ste grupu P–70 (Proza na putu), koja je veoma cenjena među mladom publikom. Možete li nam reći nešto više članovima, ciljevima i razlozima za pokretanje takve inicijative?
Grupu P–70 činimo Vlada Kecmanović, Slobodan Vladušić, Marko Krstić, Nikola Malović i moja malenkost. Trenutno smo u stanju blage „hibernacije“, jer svako radi na svojim projektima. Slobodan Vladušić je imao veliki uspeh sa romanom „Mi, izbrisani“ i trenutno je urednik „Letopisa Matice srpske“, Marku Krstiću uskoro izlazi film prvenac „Off“ sa Nikolom Đuričkom u glavnoj ulozi, dok je Nikola Malović za ovu godinu svojim čitaocima spremio novi roman „Jedro nade“. Naša prvobitna inicijativa jeste bila neka vrsta „egzorcizma“ nad srpskom kniževnom scenom, dakle, proterivanje iz nje zlih duhova dnevne politike i pogubnih ideoloških zastranjivanja, bilo da ona dolaze sleva ili zdesna. Okretanje estetskoj dimenziji književnosti, lepoti reči, priči, čitaocima... Ali to u današnjoj Srbiji i nije baš lagan posao. Naša pojava uzdrmala je neke klanove do tada dobro uhlebljene na državnim i inim sinekurama koji su istevremeno bili i državni aparatčici i disidenti, pa su oni, uplašeni za svoje privilegije, reagovali veoma agresivno. To je zato što su pogrešno mislili da smo mi napravili P–70 kako bismo im preoteli pomenute privilegije, urednička i direktorska mesta, masne stipendije i plate u državnim ustanovama, uticajne pozicije u medijima, žirijima i izdavačkim kućama... Ali, to se nije desilo. Vreme je nekako nivelisalo stvari, mi smo nastavili svojim putem, oni svojim... Vreme će, ionako, pokazati ko je bio u pravu.
Nedavno je u našim medijima objavljena inicijativa za osnivanje Fonda za filmove sa tematikom vezanom za Kosovo i Metohiju, među kojima su Emir Kusturica, Dragan Bjelogrlić, Vladimir Kecmanović, Dimitrije Vojnov, Miodrag Lekić i drugi. Kako gledate na tu inicijativu? Da li biste uzeli učešće?
Naravno. Ali ako smo došli do toga da teritoriju branimo filmom jer nam ništa drugo ne preostaje, onda strepim za ishod te bitke. Setim se odmah kralja Teodena iz „Gospodara prstenova“ koji pred bitku za Helmov ponor kaže: „Kako smo došli do ovoga?“
U nedavnom intervjuu, objavljenom u „Nedeljniku“, poslednjem koji je dao javnosti pred smrt, a koji je predstavljen kao neka vrsta njegovog testamenta, akademik Dobrica Ćosić nazvao je vašu generaciju oportunističkom, sa zebnjom da će ona dovesti zemlju u još teži položaj, ali je istovremeno i sve nade položio u nju, sa željom da demantujete njegove strahove i predviđanja. Ima li generacija kojoj pripadate snage i volje da to ostvari?
Nisam siguran da mogu kompetentno da vam odgovorim na jedno ovako teško pitanje. Moja generacija je, prevashodno, sagorela u borbi sa Miloševićevim režimom i demonima iz devedesetih. Da se kojim slučajem vrate oni moji ispisnici, stotine hiljada njih, koji su pobegli iz ove zemlje glavom bez obzira, da se ožive oni koji su izginuli na ratištima braneći imaginarne granice nekakve „Velike Srbije“ ili oni koje je ubila država na neki drugi način – možda bi i imali nekakve šanse. Ovako, jedino što možemo da se nadamo jeste da će naša deca biti bolji ljudi od nas. Što se tiče smrti Dobrice Ćosića, smatram da nas je napustio veliki pisac, autor veoma značajnog opusa, koji je često znao da vidi daleko i nasluti i rastumači sve naše zablude i tragedije. Vreme će staviti njegovo delo na mesto koje mu pripada i verujem da će to biti u samom vrhu srpske književnosti.
Kada od vas možemo očekivati neku novu knjigu? Da li ćete se baviti nekom novom tematikom u svojim novim knjigama, ili će se u fokusu naći neka nova istorijska ličnost ili neko novo istorijsko razdoblje?
Sa kolegom Vladom Kecmanovićem pišem roman „Kainov ožiljak”, priču o Ivi Andriću i njegovim ambasadorskim danima u Berlinu neposredno pred izbijanje II svetskog rata. To je ujedno roman o našem nobelovcu i o tome kako je nastala „Prokleta avlija“, ali i politički triler, ljubavna priča, hronika jednog zlog vremena... Negde smo pri kraju rukopisa i prilično sam zadovoljan kako je to ispalo. Stil kojim je roman pisan ne liči ni na onaj po kome je prepoznatljiv Vlada, niti na moj stil koji je na razmeđu žanrova, a sama priča ispričana je na nekoliko nivoa, sa dosta intertekstualnosti i referenci na Andrićev opus. Roman će izdati „Laguna” i on će se pojaviti u knjižarama početkom septembra ove godine. Očekujem, takođe, da će izazvati brojne kontroverze.
Autor: Aleksandra Aleksić
Foto: Saša Mitrović
Izvor: Univerzitetski odjek