INTERVJU BRANKICA BOGDANOVIĆ-ĆAŠINA, AUTOR ROMANA „UDOVICA ZEVEDEJEV“
Potrebna je hrabrost da se najširoj populaciji približi tema zlostavljanja žena u braku. Hrabar je bio i moj izdavač što je prihvatio rukopis. Verujem da će se posle čitanja ohrabriti i one koje imaju sličan problem
IzdavaČka kuća „Laguna“ nedavno je objavila roman „Udovica Zevedejev“ Brankice Bogdanović-Ćašine, koji obrađuje jednu od najtežih i najbolnijih tema današnjice - zlostavljanje u porodici. Stranice ovog romana otkrivaju veliku i strašnu dramu mlade žene koja prolazi kroz pakao preživljavajući poniženja, batine i psihološku torturu da bi konačno uz mnogo sreće izvukla živu glavu i izašla iz začaranog kruga. O svemu tome ova spisateljica govori za Glas.
Ne zatvarati oči
Kako je nastao ovaj roman?
- Roman koji sam napisala zapravo je plod dugogodišnjeg istraživanja zlostavljanja žena uz poređenje prilika u Grčkoj i ovde. Smatram da je moja junakinja LJiljana uspela da ispriča i pokaže priču onako kako sam ja to želela, gromoglasno, nadasve da bismo se osvestili. Ovo jeste roman o ljubavi i strasti, ali ne nadasve ljubavni, već priča o tome zašto ta strast i ljubav prerastaju u nasilje. Potrudila sam se da iznesem neke krajnosti i neke granice o kojima treba progovoriti, na koje se treba osvrtati, pred kojima ne treba zatvarati oči, intervenisati ukoliko je to moguće, pomoći ukoliko možemo, ukazati na neke greške koje postoje u nama samima. Polazimo od nas, a onda će se taj krug proširiti kao kad bacite kamenčić u vodu, a on napravi koncentrične krugove. Tako bi trebalo da odjekne i priča o LJiljani Zevedejev.
Generacije bez merila vrednosti
Odabrali ste veoma tešku temu...
- Takav je život, zar ne? Mi jednim okom gledamo stvarnost, a drugo oko nam je odavno zatvoreno. Pred nama su neke slike koje nam nameću mediji. Bombardovani smo pogrešnim slikama koje podstiču priču o ženi kao o robi, kao o igrački, kao o mamcu koji figurira svojim izgledom, a to je jako nisko. Danas je žena jako omalovažena. Generacije koje su iza mene, a ja sam blizu četrdesetim nemaju merila vrednosti koje bi trebalo da se poštuju, da se ne bi dolazilo danas do situacija kakve su danas, gde smo uz to ophrvani krizom, izgubljenog samopouzdanja, bez snage sa borbu sa problemima. Obično su rešenja jednostavna. a mi stojimo na mestu.
U kojoj meri je reč o autobiografskoj priči?
- Ja sam cela LJiljana Zavedejev. To je lik koji je do kraja „ušao“ u mene. Ja sam preživela sve te batine i sva ta mučenja koja je njen suprug koristio. Bilo je jako teško saživeti se s tim likom, naravno, pisati o tome i još jednom preživljavati sve. Konačno, mislim da sam uspela da dočaram kako je izgledao život jedne zlostavljane žene. Svi mi imamo u svom okruženju možda poneku LJiljanu Zevedejev, da li na spratu ispod nas, u komšiluku, u rodbini, ali mi često zatvaramo oči, ignorišemo da se ne bismo mešali, i to negde nije naša stvar. Treba da se probudimo iz te letargije. Za sve treba hrabrosti, i meni je bilo potrebno da takvim jezikom, takvim slikama približim najširoj populacija temu zlostavljanja žena u braku. Hrabar je bio i moj izdavač što je prihvatio rukopis. Verujem da će se posle čitanja moje knjige ohrabriti i oni koji je budu pročitali, a imaju sličan problem u svom životu ili pak u neposrednom okruženju, da krenu da se izbore s tim.
Potrebna distanca
- U Grčkoj živim deset godina, na ostrvu Tasos. Moj suprug je Grk. U okruženju sam koje na potpuno drugačiji način gleda na problem zlostavljanja žene u porodici. Ova tema me je proganjala sve ove godine, a vremenska distanca, sredina i konačno i kilometri odavde su mi negde priuštili tu preko potrebnu distancu da mogu da se smirim i počnem da pišem roman. Knjiga naravno nije nastala preko noći. Nekoliko godina sam istraživala, proučavala sam koliko se moglo sudbine žena koje su doživele sudbinu gotovo istovetnu kao i moja junakinja. Mnogo mi je značilo da toj temi mogu da pristupim živeći u jednoj civilizovanoj kulturi, u svetu po mnogo čemu bližem Zapadu koji mi tako želimo da dosegnemo. Podvlačila sam paralele koje nimalo nisu lake. Uz to, osećala sam veliku nostalgiju za svojom otadžbinom i žal za tim što i u Srbiji nije drugačije, bolje.
MILA MILOSAVLJEVIĆ
Podelite na društvenim mrežama: