Intervju: Andrea Di Robilant – Priča o Hemingvejevoj poslednjoj muzi

U jesen 1948. Hemingvej je u lovu na patke upoznao mladu Venecijanku Adrijanu Ivančić, tokom svog prvog putovanja u Veneciju, uz svoju četvrtu suprugu. Bližio se pedesetom rođendanu, a već deset godina nije napisao roman. Međutim, poznanstvo s Adrijanom označava preokret i za njegovo stvaralaštvo, počinje da piše roman „Preko reke pa u šumu“, a lik Renate nastaje po Adrijani. Ova mlada devojka s porodicom zatim posećuje Hemingveja na Kubi, i prisustvuje stvaranju Nobelovom nagradom ovenčanog romana „Starac i more“. Ovim pojedinostima bavi se Andrea di Robilant u biografskom delu o Ernestu Hemingveju i njegovoj poslednjoj muzi u delu „Jesen u Veneciji”, koje je prevela Milica Cvetković, a objavila Laguna.

Može li se reći da su određene okolnosti u Hemingvejovom životu: njegova kreativna blokada, problemi u braku, pa i opšte osećanje života, odigrale ključnu ulogu u tome da bude opčinjen Adrijanom Ivančić, kao svojom poslednjom muzom?

Večna je misterija zašto se zaljubljujemo baš u određenom trenutku. To što se Hemingvej posle dužeg vremena vratio u Italiju i što je ponovo posećivao mesta svoje mladosti, upoznajući pritom nove ljude i otvarajući se životu, sigurno ga je učinilo emotivno spremnim, čak i nestrpljivim da se zaljubi. Da, bio je u fazi kreativne tromosti, njegov brak je izgubio živost i upravo je njegov povratak u Italiju imao taj transformativni efekat koji je učinio da se njegova životna energija pokrene. Kada je ugledao Adrijanu, tu prelepu mladu devojku, kako ulazi u njegov bjuik, kao da ga je pogodila munja, kao što je sam kasnije rekao. Ona je bila otelovljenje tog novog života koji je pronašao u Italiji.

Da li je Hemingvej već bio ranjiv zbog svih sećanja na Italiju, gde je boravio tokom Prvog svetskog rata kao mlad i ranjen vojnik?

Kada je stigao u Italiju 1948, još ga nisu preplavile uspomene iz 1918. godine. Postavio je distancu u odnosu na vreme kada je bio ozbiljno ranjen u Prvom svetskom ratu. Setite se da se nije vraćao u Italiju 25 godina. Svojoj prvoj ženi Hedli je pokazao 1923. godine mesto gde je bio pogođen i tada mu to nije mnogo značilo. Ali, sada je bio mnogo stariji i predeo je počeo da utiče na njega. Pejzaž, sećanja, pogled na pređašnji život, to je bio postepen proces koji je učinio da bude izloženiji i ranjiviji.

Na koji način je Adrijana Ivančić inspirisala Hemingveja da napiše svoja dva velika poslednja romana?

Roman „Preko reke pa u šumu“, koji je Hemingvej napisao posle puta u Italiju iz 1948. godine, pošto se zaljubio u Adrijanu, direktno je inspirisala ona. Renata, mlada junakinja u knjizi, stvarno je Adrijana, ili bar modifikovana verzija nje. Hemingvej je bio jasan u vezi s tim. Adrijanino prisustvo oslobodilo je njegovu kreativnu energiju i dalo joj smisao i pravac. Ona jeste bila i njegova inspiracija. Kada je reč o romanu „Starac i more“, Adrijana nije uključena u samu priču. Ipak, Hemingvej je ovo delo napisao u vreme dok je ona bila uz njega na Kubi i dok ju je vodio na sva mesta koja je opisao da bi mogla da ih vidi i nacrta. Adrijana je dizajnirala korice oba ova Hemingvejova dela.

Upoznali ste Adrijanu. Možete li da je uporedite s likom Renate?

Sećam je se zato što je živela blizu naše kuće i tako sam mogao povremeno da je viđam, ali je nisam dobro poznavao. Bila je suzdržana i sećam se njenog melanholičnog pogleda. Ali, mislim da je kao mlada žena bila drugačija, strastvena i neposlušna, kao i lik Renate u knjizi. Mislim da je Renata tri četvrtine sazdana od Adrijane i jednu četvrtinu od Marlene Ditrih.

Da li je veza Adrijane i Hemingveja bila platonska?

Verujem da je to bilo moguće, posebno pedesetih godina. Adrijana je imala katoličko, konzervativno vaspitanje, ali to ne znači da ona i Hemingvej na neki način nisu bili intimni. Samo njih dvoje je to znalo. Njihova pisma ukazuju na obe ove mogućnosti.

Koju cenu je Adrijana platila zbog toga što se u javnosti mislilo da je Hemingvejova ljubavnica?

Veliku cenu. Skandal je izbio kada je važan nacionalni list Korijere d’informacione objavio uvodnik koji je optužio Hemingveja za štetu koju je pričinjavao Adrijani. Novine poput Figaroa bile su prepune fotografija. Zamislite koji je to pritisak na jednu mladu ženu! Zbog skandala je pohitala nazad s Kube, a majka ju je primorala da živi u osami. Hemingvej se osećao užasno zbog toga što je učinjeno Adrijaninoj reputaciji. Zabranio je svom italijanskom izdavaču Mondadoriju da objavi „Preko reke pa u šumu“. Knjiga je štampana tek 1965. godine, posle njegove smrti. Adrijana se nikada nije oporavila od posledica ovog skandala.

Pisali ste i o drugim Hemingvejovim vezama sa ženama. Gde je među njima bilo Adrijanino mesto?

Hemingvej je imao komplikovanu seksualnost, što sam pokušao i da pokažem u knjizi. Specifične stvari privlačile su ga kod žena u koje se zaljubljivao. Obično je smatran tipičnim mačo belcem, ali njegova ličnost bila je mnogo kompleksnija, bogatija i zanimljivija od toga. Adrijana je imala važno mesto u njegovom srcu, njihova veza trajala je osam godina, to je dugo vreme u kratkom životnom veku. Ona je oličavala mladost, lepotu, energiju. Ali i tradiciju, Evropu, Stari svet, ono što je sačinjavalo veliki deo Hemingvejovog duhovnog habitusa. Razlog zbog kojeg sam napisao ovu knjigu jeste moje ubeđenje da je Adrijanina uloga bila mnogo važnija od one inače podrazumevane kod drugih biografa. Obično Adrijanu smatraju malom epizodom u životu velikog pisca. Ali, to je izvrtanje činjenica koje ne doprinosi tome da se uvidi veliki uticaj koji je Adrijana imala na Hemingvejevo stvaralaštvo, počevši od 1948. godine.

Sećaju li se ljudi još uvek priče o Hemingveju i Adrijani na severu Italije?

U Veneciji se svakako sećaju. Još uvek srećem ljude koji su poznavali oboje. Adrijanin mlađi brat i sada živi u Veneciji, kao i njeni bratanci i bratanice. U regiji Veneto, mesta na koja je odlazio Hemingvej još uvek su velika turistička atrakcija. Hemingvej i Adrijana – čak je i njihova priča privlačna za turiste.
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika