Ina Poljak o romanu „Dobar momak“: Pisanje romana je ringišpil emocija

Književnica Ina Poljak, koja je nedavno u Beogradu predstavila svoj novi roman „Dobar momak“, izjavila je da je za nju pisanje ovog romana bio nekakav ringišpil naizgled međusobno suprotstavljenih emocija.



„Ideju sam dobila tako što se ona dugo krčkala u mojoj glavi, ali je do moje svesti došla jedne noći, u onoj čudnoj tački na granici između sna i jave. Često su mi se ideje javljale baš u tom trenutku, ali je ovo prva koju sam zapisala, jer se prethodnih ujutru ne bih sećala. Zapisala sam je, a onda sam ujutru znala da moram da je izvedem do kraja“, rekla je Poljak za Tanjug.

Dodala je da je nakon toga usledilo pravljenje strukture i raspisivanje svakog poglavlja i da je za nju ceo proces bio predivan – jer je pisanje, po rečima njenog omiljenog pisca Terija Pračeta, najzabavnija stvar na svetu.

Govoreći o tome šta ju je inspirisalo da napiše ovu priču, rekla je da je najviše inspirisalo to kolika može biti razlika između biti dobar društvu i drugima i biti dobar sebi.

Roman „Dobar momak“ od svog izlaska se nalazi na top-listi izdavačke kuće Laguna, Poljak ističe da joj deluje nestvarno da ljudi čitaju njenu priču i pronalaze se u njoj, što za nju predstavlja najlepši aspekt pisanja.

„Najlepši mi je taj deo gde se osećam povezano sa ljudima koji se neprestano javljaju da podele sa mnom utiske, od kojih su najčešća dva: da su se jako prepoznali u mnogim situacijama i da su knjigu pročitali u dahu. Povezani smo sada tom pričom, tim iskustvima i to mi je nešto potpuno novo, nešto o čemu nisam nikad razmišljala, nisam znala da postoji, a sad kad je tu, deluje kao najlepši aspekt pisanja“, rekla je Poljak.

Knjiga započinje citatom Džidua Krišnamurtija koji kaže da biti dobro prilagođen duboko bolesnom društvu nije mera dobrog zdravlja i Poljak kaže da u knjizi ne otkriva tu meru, ali prati priču dobrog momka koji je u potrazi za sopstvenim odgovorom na to pitanje.

„Mislim da svako mora da odluči koja je to mera koja je za njega prihvatljiva, što uopšte nije lak zadatak. I kao autorka i kao psihološkinja, nikada se ne bih usudila da nekome dam odgovor na to pitanje, odgovor koji bi podjednako važio za mene, za tu osobu, za sve nas“, rekla je Poljak.

Ukazala je da se knjiga sastoji iz tri dela, a svako poglavlje nosi naziv od samo jedne reči, i to je najčešće u pitanju imenica u jednini ili retko kad u množini zbog toga što svaka ta reč u podnaslovu predstavlja pojam koji se pojavljuje u tom poglavlju i koji čitaoca navodi na to šta će se desiti u tom poglavlju.

Što se same simbolike naslova romana tiče, Poljak kaže da je „Dobar momak“ osoba u našoj kulturi koja je baš onakva kako to drugi očekuju od nje.

„Ta osoba je fina, poslušna, krotka – na note. To je i Todor, glavni junak knjige, barem do onog trenutka dok ne odluči da to više ne bude. Tad počinje njegova transformacija“, rekla je Poljak.

Dok je pisala roman i svaki put kada se vraćala rukopisu, morala je da sa glavnim junakom Todorom prođe i preživi sve njegove patnje.

„Pitanja koja sebi postavlja glavni junak su pitanja koja sebi samoj postavljam celog života, a to su pitanja identiteta, bunta, pripadanja, autonomije. I iskreno, svako mora da odgovori na ta pitanja za sebe, nema prepisivanja“, rekla je Poljak.

Dodala je da je Todor u najvećoj meri ona, ali i mnogi drugi ljudi u čijim iskustvima je prepoznala ne samo sebe već i ceo jedan arhetip razmišljanja, osećanja i ponašanja.

„On je reprezentativni primerak moje generacije i to je razlog zašto se čitaoci u njemu pronalaze. Na momente bilo je teško da razdvojim sebe i njega, a opet sam želela da mu dam identitet, da ne bude samo produžetak mog. Verujem da sam mu zbog toga i dodelila muški rod, jer da je žensko, bilo bi mi mnogo teže da se ’odmaknem’ od njega i njegovih iskustava i postavim ih kao priču, a ne kao ličnu ispovest“, rekla je Poljak.

Istakla je da joj nije bilo teško da napravi njegov psihološki profil.

„On je naše kolektivno nesvesno, naša potreba da se uklopimo i svidimo, a onda i naša potreba da se pobunimo i zauzmemo za sebe. Todor je otelotvorenje večnog konflikta moje generacije između potrebe da pripadamo i potrebe da budemo svoji“, rekla je Poljak.

U romanu Todor nakon otkaza odlazi na odmor i na tzv. je medenom mesecu sa novostečenom slobodom, a Poljak ukazuje da ljudi otkaze daju iz dva razloga: ili im je loše tu odakle odlaze ili su našli nešto bolje.

„U prvom slučaju pobeda je zapravo oslobođenje, a u drugom, odlazak na mesto gde će im biti bolje, odnosno u novu životnu fazu. Oba su, svakako, priličan razlog za slavlje, što ne znači da se u oba slučaja ne može javiti i tuga, pošto kad god nešto ostavljamo, ostavljamo i nešto što nam je bilo lepo i što će nam nedostajati“, rekla je Poljak.



Govoreći o stereotipima o psihoterapiji, Poljak je rekla da joj nije bila svesna namera razbijanje tog stereotipa, ali da je to uzgredni efekat. U romanu glavni junak Todor odlazi na prvu psihoterapiju i već posle prve seanse se oseća 10 kilograma lakše.

„Ono što je, po mom i iskustvu meni bliskih ljudi koji imaju iskustva sa psihoterapijom, prilično često jeste nelagoda na početku, jer se ipak upuštamo u nešto novo i nešto što zahteva hrabrost i ranjivost. Normalno je tad osećati nelagodu, zato sam je i odabrala za Todora i početak njegovog psihoterapijskog procesa“, rekla je autorka.

Budući da roman ima snažnu emotivnu dinamiku, a opet se bavi svakodnevnim životom i svakodnevnim problemima, Poljak o balansu te dve stvari kaže da se u svakodnevnom životu kriju najsnažnije emotivne dinamike.

Ina Poljak kaže da bi volela da čitaoci dok čitaju ovu knjigu osete najpre nemir, zato što su podstaknuti da razmisle o sebi i svojim granicama, autonomiji i integritetu, a zatim i dožive katarzu, ako ne kroz ono što su sami odabrali i u vezi sa tim uradili, onda prvo kroz Todorov izbor i činjenje.

„To me je i podstaklo da roman završim na način na koji jesam: da znamo da imamo izbor i da doživimo oslobođenje, makar i second-hand. Volim da svako za sebe pronađe glavnu poruku, ali ako bih morala da odaberem, moja poruka bila bi da je svako odgovoran za svoje izbore i da, šta god odabrali, preuzimamo odgovornost za to, bili toga svesni ili ne“, rekla je Poljak.

Dodala je da svaka knjiga može imati važnu ulogu u pokretanju važnih razgovora, ali i da sve zavisi od onoga ko pokreće te razgovore i sa kojim ciljem. Ukazala je i da knjiga omogućava sopstvenu interpretaciju i da je „Dobar momak“ samostalna priča, bez nastavka i ističe da je razmišljala o ekranizaciji romana i da je tu ekranizaciju zamišljala da bude nalik na seriju „Jutro će promeniti sve“, jer je upravo ta serija vrlo realistično ogledalo generacije milenijalaca kojima je ova knjiga i posvećena.

„Dok sam pisala knjigu, delovalo mi je da u mnogim scenama zapravo opisujem nešto u čemu se veliki broj ljudi može prepoznati. To je kao neko naše univerzalno ljudsko iskustvo, sve one stvari za koje možda i ne znamo da ih delimo sa drugima. Kad je knjiga objavljena i kad su čitaoci počeli da mi se javljaju, oduševila me je spoznaja da mi je uspelo da postignem taj visok stepen idenfitikacije između ljudi i likova i situacija koje im se dešavaju. Priznajem i da me je iznenadio intenzitet te idenfikacije, što mi samo govori da ne pričamo dovoljno o tim temama i iskustvima koja su nam zajednička“, rekla je Poljak.
Dodala je da je istraživanje o temi važno i to ne samo ono intelektualno analitično već i emocionalno.

„Pišući ovaj roman, ušla sam samo u neke svoje skrovite delove, koliko sam u tom trenutku imala hrabrosti, tako da tu za mene ima još neistraženog i neosvetljenog“, rekla je Poljak.

Istakla je da je kao pisca interesuju i teme koje se tiču različitih društvenih konstrukata i narativa i njihovog uticaja na sve ljude kao što su patrijarhat i njegovi vrlo problematični pipci koji dolaze do svakog i međuljudski odnosi, u svoj svojoj kompleksnosti i, neretko, ambivalenciji.

Ukazala je da je, po njenom mišljenju, najvažniji kriterijum za književno delo da bude smatrano „dobrim“ da podstakne nešto u ljudima, a to nešto mora da bude neko preispitivanje, promena ili emocija koja nam daje više informacija o nama samima.

„Dobro književno delo mora da nas malo pomeri i promeni, tako da i kad prođu godine, ako ne možemo da se setimo radnje neke knjige, možemo da se setimo osećaja koji je kod nas izazvala“, rekla je Poljak.

Dodala je da je književnost jedan od najboljih razloga za život i navodi da se njen ukus za knjige sa godinama menjao, pa tako i stil pisanja.

„Kad sam došla na zadovoljavajući nivo mira sa samom sobom, onda se i moj stil ’oslobodio’. Ljudi koji me poznaju kažu mi da, kad čitaju moju knjigu ili kolumne, imaju utisak da pričaju sa mnom. Mislim da je to posledica toga što je moj stil zaista moj, liči na mene i, iskreno, čak i kad bih htela da ga promenim ili usvojim neki drugi, ne mislim da bi mi to pošlo za rukom“, rekla je Poljak.

Dodala je da je zadatak pisca da bude svestan odgovornosti koju ima kao kao kreator narativa koji su uvek ogledalo realnosti oko nas. Govoreći o novim književnim izazovima koje je sebi postavila, navela je da želi da napiše knjigu koja će se dešavati u svetu koji ne postoji, ali koji je samo inverzija našeg postojećeg sveta i da nije nikakva utopija niti distopija, već je sve ono kako je sada, samo naglavačke.

„Planiram nekoliko novih romana, ali za sada su u fazi ideja. Trenutno je u toku promocija mog aktuelnog romana i želim da mu se posvetim koliko zaslužuje, tako da će rad na novom sačekati svoj red“, zaključila je Poljak.

Izvor: Tanjug