Ijan Makgvajer: Uživam u temeljnom istraživanju

Razgovaramo sa Ijanom Makgvajerom o zadovoljstvima i izazovima pisanja istorijske fikcije i njegovom romanu „Severne vode“, koji je ušao u uži izbor za nagradu Gold Crown.

Roman „Severne vode“ je prilično drugačiji od vašeg prethodnog romana. Zašto ste prešli na pisanje istorijske fikcije?

Nakon što sam završio sa pisanjem romana „Neverovatna tela“, komediju smeštenu u današnje vreme, proveo sam dosta vremena pokušavajući da smislim šta sledeće da napišem. Započeo sam još jedan roman koji je bio prilično sličan prvom, ali nisam bio zadovoljan, pa sam odlučio da moram da pokušam nešto drugačije. Pisanje istorijske fikcije mi je u početku delovalo veoma čudno, ali posle nekog vremena sam shvatio da deluje potpuno oslobađajuće. Pošto niko zapravo ne zna kako je bilo raditi na arktičkom brodu za lov na kitove, nakon obavljenog istraživanja, vi ste ti koji baratate činjenicama do kojih i ostali mogu da dođu, ali ste slobodni da pomoću mašte popunite ono što nedostaje. Pisanje o sadašnjosti može, na neki način, da bude lakše – jer se već nalazite usred svega toga – ali, što se mene tiče, sadašnjost nudi manje prostora za manevar. To ne znači da ću zauvek pisati istorijske romane, ali mislim da ću ih se držati barem neko vreme.

Kako ste došli do početne ideje za „Severne vode“?

Nakon što sam odlučio da moram da pokušam nešto novo, počeo sam da pišem biografski roman o Hermanu Melvilu. Uvek sam se divio Melvilovim delima i smatrao da je njegov život dovoljno neobičan da bi o njemu mogao da se napiše dobar roman. Mnogo mi se svideo biografski roman Koluma Toubina o Henriju Džejmsu, pa sam pomislio da bih mogao da napišem nešto u tom maniru. Počeo sam da čitam i istražujem, ali i da pišem. Prilično sam napredovao u pisanju, ali sam posle otprilike godinu dana shvatio da stvari ne idu baš onako kako sam se nadao. U to vreme sam čitao knjige o lovu na kitove, kako bih mogao da pišem o godinama koje je Melvil proveo na moru, i tako sam naišao na faksimilno izdanje dnevnika koji je napisao Artur Konan Dojl, dok je, kao osamnaestogodišnji student medicine iz Edinburga, proveo leto radeći kao hirurg na brodu za lov na kitove na Arktiku. Iako zanimljiv, sâm dnevnik ne sadrži ništa neobično, ali sama činjenica da ga je napisao tvorac Šerloka Holmsa navela me je na pomisao da bi neko mogao da napiše misteriju ubistva smeštenu na brodu za lov na kitove. U početku nisam mislio da sam ja taj koji može da je napiše, ali što sam više o tome razmišljao, delovalo mi je sve privlačnije. Shvatio sam da ne moram da se striktno pridržavam ustaljenih pravila žanra, i da bi roman mogao da bude još moćniji ako bi čitaoci od samog početka znali ko je ubica. Iz te ideje je iznikao roman „Severne vode“.

Istraživanje istorije: zadovoljstvo ili dosadan zadatak?

Uglavnom zadovoljstvo. Zaista uživam u temeljnom iščitavanju knjiga i dokumenata koji se tiču onoga što pišem, ali lov na sitne istorijske detalje čisto zarad tačnosti ponekad može biti zamarajući.

Da li ste tokom istraživanja otkrili nešto neočekivano?

Mnogo toga. Pre nego što sam počeo sa pisanjem romana, nisam znao mnogo o lovu na kitove na Arktiku, Indijskom ustanku, Inuitima ili polarnim medvedima. Usput sam o tome učio. Evo jednog primera: protagonista romana Patrik Samner  je hirurg, zbog čega sam mnogo istraživao o medicini 1850-ih i bio iznenađen koliko je u to vreme bila na primitivnom nivou. Pre nego što se razvila teorija da su bacili krivi za izazivanje bolesti, doktori su bili prilično neupućeni. Gotovo da nisu imali predstavu ni o higijeni, ni o tome kako da kontrolišu infekcije. Smatram da je viktorijansko doba neki vid uvertire za moderno doba, ali na polju medicine su bili daleko iza toga.



Antonija Sinior, koja je predsedavala žirijem, rekla je: „Pisci koji su ušli u uži izbor, iako im se dela veoma razlikuju i po temi i po stilu, sa velikim umećem su uspeli da iskoriste prošlost i ukažu na neke probleme u sadašnjosti.“ Da li ste bili svesni nekih paralela sa današnjicom dok ste pisali ovu knjigu?

Smatram da nam istorijski romani obično istovremeno govore i o periodu u kome su napisani, ali i o periodu u kome je radnja smeštena. Na sve pisce neizbežno utiču problemi i običaji sveta koji ih okružuje, a taj uticaj se često ispoljava na načine kojih nisu u potpunosti svesni. Roman „Severne vode“ predstavlja avanturističku priču, ali je ujedno i roman o nasilju i moći, a posebno o odnosu između ljudskog i životinjskog sveta – govori o svim temama o kojima danas razmišljamo i zbog kojih smo zabrinuti. Dok sam pisao ovaj roman, mnogo sam razmišljao o tome po čemu su ljudska bića i životinje slični, a po čemu se razlikuju. Henri Draks, ubica koji je u središtu priče, na mnogo načina je životinja. On nema savest, ne brine se ni za budućnost, ni za prošlost, i skoro uvek nagonski postupa. Ali to što je tako opisan je pomalo nepravedno prema životinjama, pa sam želeo da u roman uključim i neke privlačnije oblike animalnosti. Tako na scenu stupaju polarni medvedi. Jasno je da ovo nije roman koji govori o zaštiti životne sredine, ali se dotiče nekih bitnih problema.

Možete li nam nešto reći o svojoj rutini, ukoliko je imate?

Što se tiče pisanja, moja rutina je prilično jednostavna. Volim da pišem ujutru i zasigurno ne mogu da uradim ništa smisleno nakon 5 sati po podne. Ja sam spor, ali uporan pisac. Moj glavni problem ovih dana je to što me internet ometa – potreban mi je za istraživanje, ali, ako ne pazim, izgubim puno vremena u proveravanju mejlova ili istraživanju novih sajtova, itd. (Mnogi današnji pisci imaju isti problem, to znam).

Šta biste savetovali nekome ko je počeo da radi na svom prvom romanu?

Puno čitajte. Pažljivo osmotrite i dobro razmislite o tome kako pisci kojima se divite uspevaju da urade ono što rade. Nemojte da strahujete da ćete biti previše pod uticajem onoga što čitate. Originalnost obično podrazumeva dodavanje nečega onome što već postoji, a ne kretanje od nule. Ukoliko naporno radite i imate talenta, onda će vama svojstveni glas i stil doći do izražaja.

Čime pisac istorijskih romana može da doprinese proučavanju prošlosti?

U seriji predavanja koja su emitovana na Bi-Bi-Siju, Hilari Mantel je briljantno govorila o odnosu između istorijske fikcije i proučavanja istorije. Ne mogu da dodam ništa korisno onome što je već rekla, ali bih ohrabrio sve koji su zainteresovani za istorijsku fikciju da preslušaju ova predavanja koja su dostupna na internetu.

Šta sledi? Na čemu trenutno radite?

Radim na romanu koji je smešten u Mančester 1867. godine. Počinje javnim vešanjem tri člana Irskog republikanskog bratstva (preteča IRA-e) zbog ubistva policajca iz Mančestera. Ova vešanja su istorijska činjenica, ali u romanu pokušavam da ispitam kakve su mogle da budu posledice ovih događaja, u vidu osvetničkih napada, špijunaže, ubistava, izdaja i tome sličnog. Istorija aktivnosti irskih republikanaca u viktorijanskoj Engleskoj je fascinantna i malo poznata, pa mi se učinila kao dobra osnova za roman.

I na kraju, samo zabave radi, možete li nam opisati svoj roman u pet reči?

Spoj Melvila i Kormaka Makartija.

Izvor: historiamag.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Paul Wolfgang