Iako je star 200 godina, Frankenštajn ne prestaje da inspiriše

Na dodelama filmskih nagrada, većina pobednika zahvaljuje zvezdama, agentima, boljim polovinama. Giljermo del Toro je, s druge strane, u svom govoru 2018. godine zahvalio tinejdžerki koja je živela pre 150 godina.

„Toliko puta kada sam želeo da odustanem“, rekao je tokom zahvalnice za nagradu BAFTA koju je osvojio sa filmom „Oblik vode“, „pomislim na nju. Dala je glas onima koji ga nisu imali, prikazala je one koji se ne vide i pokazala mi da ponekad da bismo pričali o čudovištima, moramo da stvorimo sopstvena.“

Del Toro, najveći filmski stvaralac čudovišta našeg vremena, govorio je o Meri Šeli, autorki „Frankenštajna“, i to nije prvi put da je pominje. Adaptacija ovog romana je već dugo projekat iz snova za ovog reditelja koji je bezimenu kreaciju Viktora Frankenštajna nazvao „najlepšim i najdirljivijim čudovištem“ od svih.

Svet će morati da sačeka na Del Torovu verziju romana koji je pre dve godine doživeo 200. rođendan. Širom sveta je obeležena dvestota godišnjica od objavljivanja romana kroz razne izložbe, nastupe i događaje. Ovaj klasik Meri Šeli doživeo je naizgled bezbroj adaptacija i bio inspiracija za stvaranje mnogo junaka na raznim medijumima.

Postoje feministički i gej frankenštajni, političke verzije raznih nijansi koje su ubilački revolt čudovišta prema svom tvorcu videle kao alegoriju na sve moguće stvari – od naučnih dostignuća, preko kapitalizma i rasizma do ratova.

„Frankenštajn“ je rođen tokom čuvenog tmurnog leta 1816. godine koje je postalo mit koliko i sama priča. Meri Šeli i njen suprug Persi bili su gosti u vili kraj jezera u Švajcarskoj (među gostima je bio i lord Bajron). Kako bi se zabavili tokom kišnih dana, gosti su u gotovo takmičarskom duhu smišljali priče o duhovima.

Prve naznake čudovišta javile su joj se jedne noći koje se živopisno sećala: „Sklopljenih očiju sam jasno videla sliku bledog studenta bezbožnih nauka kako kleči kraj stvari koju je sastavio.“ Kasnije je svoje namere sabrala kao „razgovor sa misterioznim strahovima naše prirode i buđenje jezivog horora“.

„Frankenštajn, ili savremeni Prometej“ anonimno je objavljen dve godine kasnije, 1818, i gotovo odmah privukao pažnju mnogih ljudi. Od tada je postao jedna od retkih priča koje su iz književnosti prerasle u mit. Čak i ljudi koji nikada nisu otvorili ovaj roman znaju za priču o stvorenju sastavljenom od delova tela nekoliko leševa koje se okrenulo protiv svog tvorca.

Poput čudovišta u njemu, i sam roman je odmah po izdavanju iskliznuo iz ruku autorke i dobio sopstveni život. U prvoj pozorišnoj postavci romana 1823. godine, bezimeno stvorenje je glumio T. P. Kuk, glumac poznat po pantomimi, koji je postavio standard u prikazivanju neartikulisanog, gotovo nemog, čudovišta.

Filmski medijum je uveo „Frankenštajna“ u popularnu kulturu, a u 20. veku su se razvile paralele sa podivljalom naukom savremenog sveta. U eseju iz 1987. godine, biolog Leonard Ajzaks je naveo Šelijevu kao osobu koja je napisala „prvi mit budućnosti“ koji „čeka da ga ljudska aktivnost dostigne“. Iako sam roman ne sadrži mnogo detalja o tome kako je Viktor Frankenštajn oživeo svoje čudovište, Meri Šeli je bila upoznata sa eksperimentima „životinjskog elektriciteta“ Luiđija Galvanija i njegovog rođaka Đovanija Aldinija.

Rečenica iz filma Džejmsa Vejla „Doktor Frankenštajn“ iz 1931. godine – „Sada  znam kakav je osećaj biti Bog!“ – bila je često na meti cenzora koji su je smatrali bogohulnom. Vejlov film „Frankenštajnova nevesta“ (1935) potrudio se da osudi sav entuzijazam koji je izrazio u svojim nečastivim delima.

Ipak, od tada je ideja „igranja Boga“ veoma često uključivana u debate o atomskim bombama, veštačkoj inteligenciji, genetskom inženjeringu, nanotehnologiji i uopšte o tehnologijama koje prete da se okrenu protiv svojih stvaralaca.

Za neke je sama metafora Frankenštajna postala nešto kao retoričko čudovište. Ed Fin sa državnog univerziteta u Arizoni navodi da je ova priča, kada se pojednostavi, „opasan narativ“. Rekao je: „Trebalo bi da se kod ’Frankenštajna’ fokusiramo na duboke veze između naučne kreativnosti i naše odgovornosti prema sebi i drugima.“

Ipak, nasuprot onima koji pokušavaju da priču okrenu ka moralnoj pouci, feministi  i kritičari je čitaju kao alegoriju na muško nasrtanje na žensku moć razmnožavanja.

U svojoj zbirci poezije „Speeches for Dr. Frankenstein“ („Govori za dr Frankenštajna“) iz 1967. godine, Margaret Atvud je čudovište zamislila kao ženu koja se obraća svom tvorcu. U romanu „Patchwork Girl“ („Krpena devojka“) iz 1997. godine, Šeli Džekson je stvorila priču o tome kako je Meri Šeli napravila žensko čudovište u koje se na kraju zaljubila.

Didri Linč, profesorka engleskog jezika na Harvardu koja drži kurs o čudovištima, rekla je da roman govori istovremeno o „neprirodnom“ stvaranju i, još više, o porodičnom životu. „Postavlja pitanja. S jedne strane: ’Šta ako mrzim svoje dete?’ A sa druge: ’Šta ako me otac prezire jer ne uspevam da ličim na njega?’“, rekla je profesorka.

Priča o Frankenštajnu je postala i dodairna tačka gej i transrodnih umetnika koji su se vezivali za deo o roditeljskom odbijanju i homoerotskom podtekstu romana (koji je možda najbukvalnije prikazan u filmu „Flesh for Frankenstein“). Kod transrodnih umetnika se javlja tema straha, koji čudovište oseća zbog svog „neprirodnog tela“.

U svojim memoarima „Amateur: The True Story of What Makes a Man“ („Amater: Istinita priča o tome šta čini jednog muškarca“), Tomas Pejdž Mekbi, prvi transrodni bokser koji se borio u Medison skver gardenu, pominje „Frankenštajna“ kao metaforu za transrodno iskustvo i samu muževnost (koju naziva „stvorenim čudovištem“).

Napisao je: „Za mene, ovaj roman je neka vrsta poetskih pitanja: kako ljudi postaju zli? Kako da se izborim sa sopstvenim strahovima od toga da ću postati čudovište?“

Drugi pisci su ovu temu koristili da stvore političke alegorije 21. veka. Irački pisac Ahmed Sadavi je u romanu „Frankenštajn u Bagdadu“ doneo priču o staretinaru koji skuplja delove tela žrtava bombardovanja kako bi sastavio jedno celo telo koje će sahraniti, ali umesto toga njegova kreacija postaje podivljali ubica.

Nedavno se pojavio i strip „Destroyer“ Viktora La Valjea, koji se odvija paralelno sa pokretom „Životi crnih ljudi su važni“ („Black Lives Matter“), i u kome postoje dva „čudovišta“. Tu je originalno biće koje je stvorila Meri Šeli, pronađeno živo na Arktiku, i dvanaestogodišnji Afroamerikanac koga je ubila policija, a oživela ga je majka, naučnica koja je poslednji živi potomak Viktora Frankenštajna.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković