Latinoamerikanci su zbog toga slični ljudima iz istočne Evrope, sve prihvatamo sa duhovite strane da bi nam bilo lakše, kaže peruanski pisac Santjago Ronkaljolo.
Istraživanje različitih oblika straha u osnovi je literarnog postupka peruanskog pisca Santjaga Ronkaljola (1975), gosta 63. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Ronkaljolo je objavio detektivske romane „Maksimalna kazna“ i „Crveni april“ – koji je kod nas objavila „Laguna“, a za koji je dobio nagrade „Alfaguara“ i „Independent Prize of Foreign Fiction“, zatim, psihološki triler „Tako blizu života“ i crnohumorne komedije „Oskar i žene i „Stid“ (kod nas u izdanju Agore). Roman „Stid“ ima i svoju filmsku verziju. Njegov poslednji roman, koji još uvek nije preveden kod nas, zove se „Noć čioda“. Kao novinar, autor je trilogije o stvarnim događajima u hispanskom 20. veku: „Četvrti mač“, „Urugvajski ljubavnik“ i „Memoari jedne dame“, koja se smatra „poslednjom cenzurisanom knjigom u Latinskoj Americi“. O ovoj zabrani, međutim, u razgovoru sa Sanjom Milić, urednicom sajamskog programa, autor je odbio da govori uz tajanstveni osmeh.
U romanu „Crveni april“ prizvao je svoja sećanja na odrastanje u turbulentnom periodu, u glavnom gradu Perua – Limi, a ovom prilikom naveo je životne situacije koje su u njemu izazivale strah:
„Odrastajući u Limi još kao dečak bio sam suočen sa nasiljem. Bili smo okruženi maoističkim teroristima pobunjeničke organizacije Sandero luminoso koji su otimali i ubijali nevine civile. Oko 70.000 ljudi tada je stradalo. Kada sam završio studije odlučio sam da se priključim jednoj organizaciji za ljudska prava, ali sam ubrzo uvideo da ni oni nisu podržavali mirna rešenja i da su takođe bili nasilni na svoj način. Pošto sam shvatio da su obe strane slične, zapitao sam se ko je tu u stvari ko. Tako sam odlučio da napišem roman 'Crveni april', priču o čoveku koji radi za takozvane 'dobre momke', a onda otkriva da ni sam ne zna ko je dobar, a ko loš. Da bi ironija bila veća, sve se to dešava u toku svete Uskršnje nedelje. U stvari, hteo sam da napišem priču o zemlji u kojoj su svi serijske ubice“, objasnio je Ronkaljolo.
Pisac koga nazivaju novim Gabrijelom Garsijom Markesom u ovom razgovoru otkrio je da je, u životno teškim okolnostima, često kao dete ostajao kod kuće i sam čitao knjige ovog velikog pisca, ali da je gledao i Hičkokove filmove i dokumentarce posvećene nobelovcima.
„Visoka i popularna kultura tako su za mene bile izjednačene. Pošto sam i u životu imao uzbuđenja slična trilerima, shvatio sam da ovaj žanr ima za mene veću važnost od magijskog realizma“, zapazio je autor.
U tragikomičnom romanu „Stid“ Ronkaljolo prati strahove tri generacije jedne porodice gde su sve strepnje i bekstva od života, počev od oca do najmlađeg deteta, zasnovani na nedostatku ljubavi i komunikacije. Ono što čudi, i u isti mah humorno prizemljuje zbivanja, jeste tačka gledišta porodičnog mačora koji se bori sa nagonom za parenje. Pošto je Santjago Ronkaljolo žitelj i Španije, gde su mačke uglavnom sterilisane, on se, kako kaže, poigrao ovom situacijom mačka stranca koji se ne snalazi u ovoj situaciji.
„Humor je zaštita od straha nas rođenih sedamdesetih godina koji smo imali traumatično detinjstvo. Latinoamerikanci su zbog toga slični ljudima iz istočne Evrope, sve prihvatamo sa duhovite strane da bi nam bilo lakše“, dodaje Ronkaljolo uz opasku da čitaoci Latinske Amerike tačno shvataju njegovu duhovitost, privatne reference i aluzije, dok ga Španci uzimaju nešto ozbiljnije.
Svoju sklonost da vešto posmatra detalje objašnjava svojom prirodom emigranta koji teži da se brzo uklopi u neku sredinu u slučaju da će uskoro tu morati da živi. Pošto nije prvi put u Srbiji već je naučio naše uobičajene reči kao što su „sarma“ ili „dobro pivo“, a što je, naravno, naišlo da odobravanje sajamske publike...
Ronkaljolo je pisao i scenarija za latinoameričke sapunice zbog kojih su, kako je humorno primetio, sve devojke sa sela nekada želele da izgledaju kao jedna od njihovih junakinja – Peruanka, plavuša od dva metra, sa kolumbijskim akcentom. Sada istražuje druge oblike izražavanja kao što je pisanje radio-romana i scenarija za sve zanimljivije televizijske serije. U njegovom fokusu i dalje su uzbudljive priče koje on smatra nasušnom potrebom svakog čoveka i naroda.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika