Hrabar roman velike ruske književnice – održana tribina Laguninog književnog kluba o knjizi „Vozom za Samarkand“ Guzelj Jahine

Tema 114. tribine Laguninog književnog kluba bilo je izvanredno delo ruske književnice tatarskog porekla Guzelj Jahine „Vozom za Samarkand“. O romanu koji zadire u bolne teme iz prošlosti Rusije – o gladi koja je poslednjih godina Ruskog građanskog rata odnosila živote duž Povolžja, kada su mnogobrojna deca postala siročad, skitnice i beskućnici, i prevozu dece iz gladom zahvaćenog Kazanja u plodni Samarkand, govorila je književnica Ljubica Arsić.


 
Ljubica je na samom početku istakla izuzetan talenat ruske književnice da na pravi način priđe vrlo osetljivoj temi i da nam ispriča strašnu, ali snažnu priču.
 
„Tema patnje dece je veoma osetljiva i književnost joj je ozbiljno pristupila tek sredinom ili krajem 19. veka knjigama Čarlsa Dikensa i decom prosjacima i uličarima po predgrađima Londona, a tu je i Dostojevski. Do tada su deca bila romantizovana, bila su u pratnji odraslog, nije im se prilazilo kao ličnosti, a naročito se nije prikazivala njihova patnja, jer se podrazumevalo da deca čak i nemaju emocije, da su tabula rasa, koja će tek tokom vremena biti ispisana različitim emocijama. Tako da Guzelj Jahina u ovom romanu piše o jednoj vrlo osetljivoj temi, u kojoj nam piše ne samo o tome kako deca pate i stradaju, nego nam opisuje i kako mogu da budu surova, cinična, da budu ubice, ali, naravno, da mogu da budu i plemenita i divna, odnosno da u detetu postoji sve ono što postoji u odraslom čoveku. Jahina je u toj temi imala svog velikog prethodnika – Dostojevskog, koji je prvi pokrenuo temu patnje dece. Prvo je to uradio u ‘Braći Karamazovima’, gde u razgovoru između Ivana Karamazova, koji nije baš ateista ali odbija svet koji je bog stvorio, sa bratom Aljošom, koji se priprema za monaha, kaže otprilike ovako: ’Ako je dečja suza ulaznica za raj, ja tu ulaznicu odbijam.’ To znači da je kod Dostojevskog patnja dece vrlo složena tema jer pokreće sumnju u postojanje boga. Ako bog postoji, zašto deca pate? Guzelj Jahina preuzima temu svog velikog prethodnika i u tome je veličina ruske literature. Ona podrazumeva jedan sistem sazvežđa, gde postoje svetla mesta i veliki pisci, ali postoje i neka tamna mesta, koja će tokom budućeg vremena biti osvetljena. Dakle, svako ko dođe posle, ima svoj zadatak da nastavlja i produbljuje temu koju su prethodnici započeli. Jahina sve to povezuje sa istorijom, što je takođe važna tema – istorija koja u modernim romanima postaje veoma važna. Slepe sile istorije su surove i ovde je ta tema dosta otkrivena u posledicama Oktobarske revolucije, od dolaska boljševika na vlast, gde je zavladala strašna glad. Seljacima je oduzeta hrana da bi mogla da se hrani velika vojska. Oni umiru od gladi, umiru porodice, deca – pet miliona ljudi u sovjetskoj Rusiji je umrlo od gladi i to je strašan danak istoriji, revoluciji i ideji o novom vremenu meda i mleka. Doći će vreme sreće, ali dotad nas čeka strašna patnja, moramo da jedemo korov, blato, čak i dečje prste. U stvari, prikazana je mračna strana istorije gde su deca ona koja nevino stradaju. Ona nisu ideološki učesnici u svemu tome, niti su tvorci novog poretka i vremena, ali su i te kakve žrtve“, kaže Ljubica Arsić, dodajući da je Guzelj Jahina napisala roman „na putu“, gde je put jedna neizvesnost, Odisejeva pustolovina, koja je ovde dramatično uslovljena, gde se karakteri i okolnosti menjaju i gde se ne savlađuje samo prostor nego i vreme.


 
Pošto ono što je za čitaoca očekivano nije dobro ni podsticajno, Guzelj Jahina je, kako kaže Ljubica, kod glavnih junaka komandira Dejeva, vođe puta, i komesarke Bele promenila rodne uloge,
 
„Očekivali bismo da komesar, boljševik, bude okrutan, snažan i da kontroliše svoja osećanja, ali naprotiv, Dejev ima elemente koje mora da poseduje pravi heroj, arhetipski heroj poput Odiseja ili Jasona, koji savlađuju vreme i prostor da bi došli do svog cilja. Jahina je apostrofirala važnost te njegove osećajne strane u donošenju odluka, jer decu koju prevoze treba nekako nahraniti, a on ni sam ne zna kako, jer je svuda glad i nema od koga da uzme. Ali on se ipak nekako snalazi u tim strašnim okolnostima. Jahina je ovde pokazala da je junak neko ko ume da se sagne. I Dostojevski je jednom rekao da je pobedio onaj ko uspe da se sagne, onaj ko reskira, a to je u ovom romanu Dejev, on je ovde ključna ličnost. Bela je žena od koje očekujemo da bude plačevna i sentimentalna, međutim, ona ima i drugu, muževnu stranu, gde mora malo da dovede stvari u red. Oni su u stvari izmestili svoja mesta da bi se na taj način bolje razumeli. Naravno, oni su ideološki na istom putu, oboje znaju zašto to rade i na koji način će sve sprovesti u delo, ali su sitne stvari nekako podeljene na te različite uloge koje oni, kako mi se čini, vrlo uspešno savlađuju.“ 
 
Ljubica je objasnila i zašto je Guzelj Jahina hrabar pisac.
 
„Ona ne kritikuje samu ideju, sam događaj, već opservira upotrebu ljudskih života zarad neke ideje, koja je uvek problematična. Kao što Dostojevski kaže da ni dečja suza nije vredna ulaznice za raj, Jahina pokazuje da je to tačno. I u tome je velika hrabrost, jer se tako dovodi u pitanje etika ne samo tog događaja nego svih događaja gde su takozvani obični ljudi, a naročito deca, upotrebljeni zarad određene ideje koja treba da donese sreću čovečanstvu. I to je uvek jedan kristalni dvorac, jedna čista logika u kojoj čovek nema mnogo mesta ni za saosećanje, ni za moral, ni za neizvesnost, ni za njegovu slobodu. U ovom romanu su glavna tema patnja, stradanje, ljubav, spasavanje dece. Znači, glavna je emocija. Ne vidimo nikakve događaje, ni revoluciju, ni boljševike, nego čistu emociju koja nas uzbuđuje, jer se nalazimo u vremenu u kome ona treba da bude isključena da bi ljudi što više ličili na mašine.“
 
Naredna tribina Laguninog književnog kluba održaće se 6. septembra, a razgovaraćemo o romanu „Leto kad je nestala Sara Leroj“ Mari Varej. Ova knjiga je na popustu 30% do 6. septembra u Laguninim klubovima čitalaca, Delfi knjižarama i na sajtu laguna.rs.