Holi Born, autorka sjajnog čiklita „Šta ćemo sad?“

Holi Born je karijeru započela kao novinarka, a zatim je radila kao urednica, savetnica za veze i „draga saveta“ u dobrotvornoj organizaciji gde se posvetila pružanju pomoći i savetovanju mladih po pitanju veza i psihološkog zdravlja. Rad sa mladima inspirisao je da napiše serijal knjiga za tinejdžere, a sada je pred nama njen prvi roman za odrasle u kome govori o ženi koja puni trideset godina.

Pored pisanja, Holi je strastveni borac za prava žena pa smo pored priče o novom romanu, razgovarali i o njenim pogledima na život mladih žena.

Kada ste shvatili da želite da vam pisanje postane karijera?

Knjige i priče su oduvek igrale važnu ulogu u mom životu. Sećam se da sam sa tatom pisala knjigu pre nego što sam krenula u vrtić. Osmislila sam junaka koji se zvao „Kul Prase“ – prase koje je uvek bilo kul i nosilo naočare za sunce – i sedela bih u očevom krilu i diktirala mu priču koju je on kucao na pisaćoj mašini. Nikada nisam volela da spavam popodne pa sam krišom čitala. Ljubav prema pričama me nikada nije napustila i imala sam sreću da sam odrasla u porodici koja je to ohrabrivala. Zavrišla sam novinarstvo i radila kao reporterka dve godine, ali sam mrzela suočavanje sa užasnim stvarima koje se događaju ljudima tako da sam počela da pišem roman kako bih se oslobađala stresa. Na kraju je taj roman objavljen i sada, jedanaest knjiga kasnije, još uvek moram da se uštinem kada vidim kako mi se život odvija.

Da li su neki kulturološki ili politički trenuci inspirisali vaš rad ili uticali na njega?

Uvek pišem o ženama i problemima sa kojima se suočavaju. Na to je značajno uticao četvrti talas feminizma. Romani su sjajan način da se iskaže istina – da se pomogne čitaocu da se oseća manje usamljeno ili posramljeno, da ima osećaj da ga neko razume i podržava. Na svoje romane gledam kao na lični aktivizam i nadam se da ohrabruju moje čitoce da donose zdravije odluke i bore se za zdraviji svet oko sebe.

Koji aspekti posla vam donose najviše zadovoljstva?

Ništa ne može da se meri sa osećanjem kada vam se čitalac javi i kaže da ste mu nekako pomogli. Zaista ne umem da objasnim to osećanje. Mnogo žena mi se javilo i reklo da su nakon čitanja romana „Šta ćemo sad?“ ostavile svoje momke i napustile toksične veze. Upravo to sam i želela sa ovom knjigom, plačem svaki put kada mi stigne ovakva poruka.

Kojim rečima biste opisali putanju svoje karijere?

„Kontinuirana vera u sebe.“ Potrebno je mnogo hrabrosti i vere u sebe da biste ispričali svoju priču i posvetili mnogo sati pretvaranju te priče u knjigu. Sumnja u samu sebe me prati na svakom koraku, ali nekako uspevam da je prebrodim i nastavim sa pisanjem. Nekako imam veru u to da postoji osoba koja želi ovu priču i neophodna joj je. Izdavaštvo je težak posao i nailazite na mnoštvo prepreka, ali ako verujete u priču koju ste odabrali da ispričate, morate da znate da ste jedina osoba koja može da je ispriča na takav način.

Koja je najvrednija stvar koju ste naučili tokom karijere?

Na samom početku karijere, jedan autor mi je rekao da odem na Gudrids i pročitam komentare za neke od mojih omiljenih knjiga. Gospode, treba da vidite količinu mržnje u komentarima na roman „Ubiti pticu rugalicu“. Isto je i sa mnogim drugim romanima koji su osvajali nagrade ili bili izuzetno uspešni. Bila je to sjajna lekcija i saznanje da će uvek postojati neko ko će mrzeti vašu priču i smatrati da nemate pojma. Svaka dobra priča podstiče različite emocije, a jedna od njih će svakako biti i: „Ovo je užasno!“ Ali za druge, kao što je za mene roman „Ubiti pticu rugalicu“, postoje knjige koje im prirastu za srce i promene im život na bolje. Usredsredite se na te ljude, a ne na one koji vam govore da ste loši. To je sjajan savet za svakoga ko se bavi kreativnim poslom.

Da li vas uspešne žene inspirišu?

Obožavam uspešne žene koje usput podržavaju druge kroz svoja dela i kroz reči. Marijana Kiz mi je zato velika inspiracija jer mnogo vremena posvećuje podsticanju debitantkinja. Takođe se bori protiv seksizma u izdavaštvu sa mnogo stila i humora.

Za kraj nam recite kako bi uspešne žene trebalo da pomažu jedna drugoj?

Mislim da moramo da prevaziđemo ukorenjeni stav da su žene manjinska grupa i samim tim imaju manje prostora za uspeh pa moraju da se bore međusobno. U radnoj sobi imam umetničko delo na kom piše „Njen uspeh nije tvoj neuspeh“ kako bi me podsećalo na to. Verujem da sjajne saradnje među ženama mogu da stvore neverovatne rezultate. Mnogo smo jače kada smo zajedno!

Izvor: frenchconnection.com
Prevod: Dragan Matković