„Teret prećutanog jednom se mora istovariti“, kaže Aleksandar Tišma, junak romana „Islednik“. Lucidne a logične reči najavile su Velikićev roman „Adresa“, u kom se nastanio više no jedan prećutani pisac – od Ljermontova i Harmsa, do Dragoljuba Brzaka, Boška Tokina i Iva Ćipika. Svi su oni saučesnici Dragana Velikića u rastovarivanju tišine.
Potraga za sećanjem nije ni beskoristan, ni nepouzdan imenitelj savremenog romana; no važnijom se ipak čini borba protiv zaborava. Velikić nas za tu borbu uvek drukčije naoruža: čitalac krči fikcionalni gustiš iznikao na strahu junaka od naknadnog slepila za prošla iskustva.
Velikić zna da se roman uvek piše sa skepsom i sumnjom u jalovost sistematičnosti: tim energičnije iz rudnih rezervi iskustva crpe građu za verodostojan zaplet, u kom se napor junaka da istraži istoriju okonča poniranjem u sopstveno iskustvo kao u najveću tajnu. Tajna tog iskustva ne leži u neodgonetljivosti, već u zaboravu kom predajemo detalje koji će jednom dramatično dobiti na važnosti. U romanu „Adresa“ deo razvejanog zaborava biće Vrnjačka Banja i njena grandiozna čuvarka Hristina Sedrlandić, u čijem je posedu mehanizam otvaranja prećutanog života glavnog junaka Vladana, života koji bi umalo ostao nepoznat.
Vladan Todorović, dokumentarista u Muzeju pošte, doseljava se u ulicu nadomak Tašmajdanskog parka, u petospratnicu na broju dvadeset i tri. Tu živi neko kog zna četvrt veka: Margita Šoškić, penzionerka Glavne pošte, predsednica kućnog saveta ali i arhivar zdanja i njegov tvrdoglavi anđeo čuvar. „Adresa“ je delom i njen roman, o njenoj borbi s urbanističkom anarhijom; na široj ravni značenja, ovo je roman o ličnom prostoru koliko i o Tašmajdanu kao „istoriji nekropola osvajača i branilaca“, o odgovornosti za „pasja groblja“ i „knjige streljanih“, za mrtve koji su „uzidani u toponime Beograda“, koji su stradali u „paklenom tunelu okupacije“ (Marko Ristić), u rejonu bivšeg stratišta na kom živi Vladan Todorović, gorko svestan naslaga istorije, i nizova nepočinstava za koje nema adrese. Pokazuje se, i piscu i liku, da istorija i politika premašuju sva očekivanja: sastavljaju sve teže testove imaginacije i izdržljivosti.
Čitalac uranja u živi pesak Vladanovog naoko monolitnog života koji bi se dao svesti na žalostivo tavorenje u međuvremenu, s jednom ženom iza sebe i jednom nenapisanom knjigom pred sobom. Vladan je „hodač kroz tuđe živote“ uveren da „nema gde da se spusti kroz vlastito porodično stablo“: zato i kupuje „stan izbrisane prošlosti“. Ovaj revnosni hroničar Beograda zna da se početkom sedamdesetih na Tašu odigrala prava španska korida. Evidentičar po opredeljenju, on živi „u jednom nepreglednom izveštaju, između rubrika, uvek iznova podvlačeći crtu“; živi i „poseban ritual upoređivanja“: svakim rođendanom ulazi u poslednju godinu života pisca kog voli, i poredi njegov bilans sa svojim. Sa pedeset i tri, ulazi u sazvežđe Dragoljuba Brzaka, kom daje prednost u odnosu na Andreja Belog, autora „Petrograda“, zato što je bio poštanski službenik. Istorija Beograda je ogledalo u kom Vladan ne traži svoj lik, već skriva svoj strah od toga da će ponoviti životopis roditelja, spokojnih i neambicioznih epizodista.
„Adresa“ je roman gigantske i bolne očevidnosti: očevidnosti rušenja i sakaćenja grada; bahatost je uvek odrešita i napadno vidljiva, ne maskira se jer to niti mora niti želi. Na drugoj ravni, „Adresa“ je roman privatnih zagonetki: kako živeti u kući svog bića a ne znati da si već imao negde dom, i da je pogled na taj dom zamagljen roditeljskim ćutanjem?
„Adresa“ počiva na obazrivo razvijenoj ideji transparentnosti, koja se, pokazuje Velikić, poima bitno drugačije kad je tema istorija grada i kad je u pitanju životopis pojedinca. O istoriji se, makar i dockan, uvek nešto zna: Velikić kaže da „ništa na ovom svetu ne iščezava sasvim“, da uvek ostane „kakav znak interpunkcije – zlatni prsten, zenica topaza, muštikla od slonovače“, da „i ono što korodira, truli, u prah se pretvara, traje neko vreme u nečijem vidokrugu“. O prećutanim zločinima podaci se pomole kad-tad, a dosije o urbanističkom nasilju razlistava i sam pogled posmatrača. Sve teze o neprozirnosti istorije padaju u vodu pred neprobojnom transparentnošću jednog „malog“ ljudskog života u kom se zgužva i zgusne hiljadu enigmi. Masovna nepočinstva će se jednom razotkriti, urbanističko nasilje biće nekako sankcionisano, ali kad poumiru (hr)istine, ko će posvedočiti šta se tačno u nekom malom životu dogodilo? U poređenju sa (ipak!) transparentnom istorijom, naši intimni životi su samo niz raspoređenih tišina koje neće narativizovati niko sem nas samih, bude li nam dopušteno. Pažljivo posuti motivi gradnje i rušenja, metodično povezivanje kuće sa bićem i sa sećanjem, stalna simbolika pregrađivanja i adaptacije koji su urbanistički udar i na ličnom mikroplanu, sve to sadrži nasilje iskrivljenog sećanja na naš pravi život, onako kako se zaista dogodio.
U poetičkom i kvalitativnom smislu, „Adresa“ vodi mrtvu trku sa „Islednikom“. U „Isledniku“ porazni demencijski trijumf majčinih višestrukih života u sećanju i sećanja u životu nadziđuje dijahroni, istorijski podzaplet; u „Adresi“ je glavni lik prividno podređen istoriji i fizionomiji Beograda sve dok ne shvatimo da samo nerešena enigma Vladanovog života koči pisanje o liku grada i istoriji nedela nad njim. Beograd je književni junak s misijom: da, setivši se Mihizovog Banović Strahinje, razumemo kako velikih priča veka nema bez onih „malih“, ličnih.
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Politika