Helen Čerski govori o knjizi „Oluja u šolji čaja“

Gošća radija Tulsa bila je Helen Čerski, okeanografkinja i profesorka mehaničkog inženjerstva na Londonskom univerzitetskom koledžu, koja je redovni saradnik BBC-ja gde govori o raznim oblastima fizike. Predstavila nam je svoju knjigu „Oluja u šolji čaja: Fizika u svakodnevnom životu“ koja govori o tome kako da prepoznamo nauku u stvarima oko sebe i kako opažanja u svakodnevnim aktivnostima mogu da dovedu do rešenja nekih od najvećih misterija koje naučnici još uvek izučavaju.



Vaš rad podrazumeva upoznavanje javnosti sa naukom svakodnevice.

Rasprostranjeno je uverenje da je nauka „negde tamo“, da rešava neke važne probleme i da samo neki veoma pametni ljudi imaju pristup nauci. Ne bi trebalo tako da govorimo o nauci jer to nije istina. Nauka je svuda oko nas i jedna od najlepših stvari u fizici je da isti šabloni objašnjavaju mnogo različitih pojava – zakoni po kojima funkcioniše univerzum se dešavaju oko nas u svakodnevnom životu, ne samo u nekim naprednim akceleratorima u kojima se vrše eksperimenti. Sve to možemo da primetimo oko sebe, tako da nauka nije „samo za njih“ već je za sve nas. Želim da pokažem da veliki zakoni koji sve pokreću stvaraju okvire koje možemo da vidimo i da pružim svima mogućnost da razmišljaju o ovim velikim idejama.

A tu su i čuvene komplikovane jednačine... Mislite li da je nauka pogrešno razdvojila obične ljude od istraživanja, pre svega po pitanju osnovnih stvari koje nas okružuju?

Jednačine su zanimljive jer one samo predstavljaju jezik kojim se stvari opisuju veoma precizno. Svaka jednačina se zasniva na nekom konceptu, a kada nešto ozbiljno istražujete, jednačine su vam neophodne da biste se što preciznije izrazili. Koncepte koji stoje iza njih je ipak mnogo lakše objasniti. Ljudi su skloni oduševljavanju stvarima koje ne razumeju, a to je problem. Ja recimo volim da me oduševljavaju stvari koje razumem. (smeh) Naširoko je promovisana obmana da ako ne razumemo o čemu neko priča, to sigurno znači da je ta osoba mnogo pametna. Verujem da to nije istina jer ako ste zaista veoma pametni, u stanju ste da objasnite principe koji stoje iza toga što radite. Naunici često nemaju dovoljno prakse u objašnjavanju onoga što rade jer su naviknuti da o tome razgovaraju sa kolegama koje su upućene u tematiku. To polako počinje da se menja, ali se ne menja dovoljno brzo i mislim da je reč o kulturološkom problemu.

S obzirom na podelu koja postoji između nauke i određenih delova društva, očigledno je da su nam ovakve lekcije zaista potrebne, zar ne?

Važna stvar koju treba razumemo je nauka kao proces i neophodno je da shvatimo kako stvari funkcionišu. Drugi deo procesa je otkrivanje novih stvari i ništa ne bi trebalo da sprečava obične ljude da sami eksperimentišu. Upravo o tome govorim u knjizi, o svakodnevnim stvarima sa kojima se srećemo a koje su povezane sa naukom. Najviše me raduje kada mi se javi neko ko je pročitao knjigu jer je pokušao da dokaže nešto što je pročitao i to je sjajno jer o tome i govorim u knjizi – ne morate da mi verujete, probajte sve to sami bilo da je reč o parčetu hleba koje pada na namazanu stranu ili eksperimentu sa suvim grožđem i limunadom. Osnove naučnih pristupa su dostupne svima. Na taj način ljudi sami mogu da dođu do potvrde nekog fizičkog zakona i tako uče nove stvari i bolje razumeju. Jedna od lepših stvari fizike su šabloni – isti šabloni se javljaju u različitim domenima. Kada shvatite jedan šablon i možete da ga prepoznate kada se pojavi na drugom mestu, time produbljujete svoje razumevanje. Mislim da je važna stvar što na ovaj način ne morate da verujete nekom drugom već se sami uveravate kako stvari funkcionišu. Knjiga u suštini ima za cilj da pokaže ljudima kako se stvari koje svakodnevno primećuju uklapaju u širu sliku.

Dobro, zašto namazano parče hleba uvek padne na stranu sa puterom ili džemom?

(Smeh) Zato što je sila gravitacije uvek ista kao što je i veličina parčeta hleba uglavnom ista, a i stolovi su najčešće iste visine. U toj kombinaciji veličina dolazi do okretanja parčeta pri padu i gotovo uvek padne na namazanu stranu. Kada bi vam parče palo sa manje visine, ne bi bilo prostora da se tako nešto dogodi. Kada znate zašto se to dešava, možete da eksperimentišete tako što ćete pokušati da sprečite parče da se okrene. Doduše kod ovog ogleda možete poprilično da se isprljate tako da predlažem da ako eksperimentišete sa namazanim parčetom hleba, vi budete i osoba koja će nakon toga čistiti. (smeh)

Pominjete i eksperiment sa suvim grožđem i limunadom?

Limunada u Velikoj Britaniji ne mora nužno da označava sok od limuna. (smeh) Misli se na bilo šta gazirano i providno, poput sprajta. Kada ubacite suvo grožđe, ono će potonuti na dno. Zatim će se mehurići iz tečnosti skupiti oko njega i ono će isplivati na površinu, pa kasnije ponovo potonuti. Razlika u gustinama koju tako uočavamo nam pokazuje kako funkcionišu vremenski uslovi i šta pokreće okeane.

Radite kao okeanograf i, koliko razumem, bavite se fizikom mehurića.

Tako je. Profesorka sam na Londonskom univerzitetu, okeanograf i proučavam mehuriće koji se javljaju ispod talasa. Izučavamo mehuriće koji se javljaju ispod velikih talasa na otvorenom jer shvatamo da oni pomažu okeanima da dišu. Mehurići pomažu gasovima iz atmosfere da odu u okean i obrnuto, iz okeana u atmosferu. Okean je motor sam za sebe, ali je i deo velikog motora koji pokreće našu planetu. Važno nam je da razumemo kako funkcioniše proces disanja okeana jer je deo našeg okruženja koje nas održava u životu.

Jedan deo knjige posvećen je talasima. Možete li nam reći nešto više o tome?

Neke talase možemo da vidimo, neke ne, ali isti principi važe za sve njih. Vidimo talase na moru, ali ne i rendgenske. Kada posmatramo talase na vodi, shvatamo da je voda tu gde je, ali prenosi određenu energiju. To shvatanje se odnosi i na talase koje ne vidimo, na primer radio talase. Prelepa stvar kod talasa je što bez obzira na to koje su veličine, za njih važe isti principi i šabloni. Pogledajte samo našu planetu pre jednog veka – neke stvari su bile potpuno iste, ali sada imamo nebo ispunjeno raznim talasima. Svuda oko nas su nevidljivi talasi koji obavljaju neku funkciju za nas. Evo i sada normalno razgovaramo preko telefona, a udaljeni smo hiljadama kilometara. Zato je razumevanje osnovne nauke o talasima veoma važno jer živimo u talasima.

Dopalo mi se poređenje u knjizi kada opisujete talase kroz spektar boja i navodite primer dve osobe u parku koje obavljaju telefonske razgovore. Oba razgovora se prenose talasima do istog signalnog tornja, a razlike u tim talasima su toliko male da kada ih prikažemo kao boje, gotovo da ne možemo da ih razlikujemo. A opet, to su dva potpuno različita telefonska razgovora koja se ne mešaju.

Tehnološka dostignuća su neverovatna, a upravo to nam pokazuje da nauka nije negde po strani kao zasebna kategorija nego se sve stopi u svakodnevnim aktivnostima. Sve stvari o kojima govorimo imaju svoj otisak u vremenu, možemo da vidimo njihov uticaj na istoriju, kao i na sadašnji trenutak. Kada shvatimo kako određene stvari u fizici funkcionišu, imamo okvir pomoću koga stvaramo alate. Ako uspemo da razumemo principe nauke sa kojima se srećemo svakog dana, ti isti principi važe i na široj slici. Nije tu reč o tome da znate sve odgovore već da možete da postavite prava pitanja.

U knjizi nam razne fizičke zakone prikazujete kroz svakodnevne aktivnosti poput objašnjenja na koji način će kečap najbolje cureti iz flaše. Govorite o stvarima na koje većina ljudi ne obraća pažnju.

Zanimljivo je to jer svi ljudi posmatraju svet i zapažaju stvari. Knjiga samo povezuje sve te tačke i pokazuje da postoje određeni šabloni. Kada naučite neku novu stvar, svet posmatrate na drugačiji način jer vidite kako su stvari povezane. Mislim da knjiga samo pomaže ljudima da sve te stvari koje su već videli i iskusili, povežu ih i tako stvore stabilnu strukturu znanja. Svi ljudi poseduju sposobnost opažanja i potrebno je samo da im pokažemo kako funkcioniše sistematizacija. Svako može da sprovodi eksperimente.

Danas se susrećemo sa sve većim brojem ljudi koji negiraju nauku i sve ono što nam zapažanja oko nas poručuju.

Koren svega toga je kompleksnost, a naš svet je komplikovan. Ljudski mozak uvek traži prečicu, a teško je nositi se sa nečim što ne možemo da razumemo jer je komplikovano. Može da bude reč o ekonomiji, o načinu na koji radi telefon ili vaše telo... Kada određeni sistem deluje potpuno nepristupačno, ljudi ne žele da se sa time suočavaju i traže neko jednostavnije objašnjenje u koje će da veruju jer je tako lakše. Mislim da to može popraviti tako što ćemo učiniti da se ljudi ne osećaju neprijatno kada postavljaju pitanja u susretu sa neizvesnošću. Ljudi ne vole neizvesnost. Naš mozak je neprikosnoven u pronalaženju prečica jer je to deo preživaljavanja – kada životinja u džungli vidi leoparda, ona se ne upušta u petominutnu debatu o tome da li je to leopard već instinktivno beži. Problem je što sada živimo u komplikovanom svetu koji ima nijanse i ako se nađemo pred nečim što ne razumemo, odustajemo od toga i prihvatamo najjednostavniju stvar jer nam ona ima smisla.

Tu primećujem dve ključne stvari. Prvo, moramo da pomerimo proces razmišljanja i pokažemo da stvari jesu komplikovane, ali postoje osnovni principi i da ljudi budu slobodni da postavljaju pitanja. Ali to je spor proces jer šta se trenutno dešava – predugo smo zapostavljali objašnjenja ovih komplikovanih stvari običnim ljudima i zato se sad nalazimo na dnu jedne duge bitke koja je pred nama. U pogledu nauke, možemo jednostavno da kažemo ljudima da isprobaju sami, da gurnu hleb sa stola i vide kako će pasti, jer će tako videti i razumeti proces koji će im pomoći da shvate druge.

Mislite li da bi jezik kojim se objašnjavaju neka istraživanja trebalo da bude jednostavniji, barem u delu koji sumira istraživanje?

Da, mislim da nam je to idealan cilj ka kome treba da težimo. To je teško postići zbog nijansi koje postoje jer kada na primer slušate spostistu koji razgovara sa svojim trenerom, oni koriste jezik zasnovan na mnogo predznanja. A mi sa strane možemo da pokupimo samo deliće tog razgovora i ne shvatimo kontekst. Problem u mnogim stvarima je upravo u tome što ne vidimo sve u kontekstu. Zbog toga je ovo spor proces u kome moramo da shvatimo da ljudi moraju da razumeju tačke 1, 2, 3 i 4 kako bi shvatili 5, a ne da im odmah ponudimo objašnjenje pete. Ponekad je potrebno da razumemo sve korake jer stvari jesu komplikovane.

Izvor: radiotulsa.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Alex Brenner